Економска политика | |||
Узбуна на Волстриту |
четвртак, 18. септембар 2008. | |
Кредитни крах. Инвестициону банку Беар Стернс пролетос откупила, скоро будзашто, кућа Ј.П.Морган, уз владину гаранцију за покриће губитка. Криза некретнина. Влада преузела хипотекарне куће Фани Ме и Фреди Мек, да не би морала да их ликвидира. Инвестициона банка Лиман брадерс поднела захтев за стечај. Биће то највећи ликвидациони поступак у историји. Инвестициона банка и консултантска кућа Мерил Линч откупљена за свега 50 милијарди долара. Акције фонда Вашингтон мјучуал проглашене високо ризичнима. Влада тренутно зауставила општи берзански суноврат обезбедивши зајам од 85 милијарди долара за водеће осигуравајуће друштво АИГ. Заузврат ће добити 80 посто власништва у тој фирми. Упркос очекивањима, Федералне резерве задржале референтну каматну стопу на нивоу од два посто, образлажући то падом стопе запослености и смањењем извоза. Све у свему, нешто ново и опасно дешава се на Волстриту. Влада је више него активна, али је то, по свему судећи, само гашење пожара. Из текстова објављених у угледним америчким листовима, које НИН преноси, види се да још нема правог рецепта за излаз из кризе. Засад се још остаје на примени метода покушаја и грешака Мора бити да је то карма Пише: Стенли Бинг Сви су завршили мастер студије из области бизниса и научили да на корпорације не гледају као на места која запошљавају живе људе и пружају услуге или производе, већ као на низове цифара у платном билансу Можда је грешно што овако мислим, али стварно се питам како се данас осећају сви финансијски аналитичари и брокери кућа које су кажњене због похлепе, осионости, расипништва, глупости и спиновања својих газда. Да ли се осећају као сви моји пријатељи који су у не тако давној прошлости проглашени технолошким вишком у великим корпорацијама, управо по савету неког мудраца из Волстрита који је непрестано подсећао да раст мора бити стреловит и у најмању руку квартални? Да ли се осећају као запослени у малим фирмама које су биле реорганизоване, консолидоване, деконсолидоване или реконсолидоване, како је већ израчунао неки геније који је анализирао све то за компаније које сада тону?
Да ли се осећају као власници некретнина који грозничаво покушавају да нађу краткорочни најам, јер им је хипотека пропала заједно са банком? Гушим се и од саме помисли на све оно што су ти златоусти трговци, вајни аналитичари и тобоже вешти банкари наметали предузећима која нешто раде и производе. Годинама су наметали наводно спасоносна решења. Ужасавала ме је њихова ароганција. Спремност да стотине, хиљаде људи изгубе посао на један њихов миг или манипулацију. Сви су завршили мастер студије из области бизниса и сви су научили да на корпорације не гледају као на места која запошљавају живе људе и пружају услуге или производе, већ као на низове цифара у платном билансу – билансу који служи само једној групи: инвеститорима. Е па, сада су коначно и инвеститори добили по носу. Fortune Пише: Бари Ритхолц Међутим, данас морамо бити свесни да ипак постоје нека правила и прописи који служе корисној и рационалној сврси. Нажалост, и ти прописи и та правила укинути су у исто време када и они штетни. Немојмо заборавити да је било потребно неколико генерација – чак 75 година – да бисмо заборавили поуке Велике депресије. Године 1999. укинут је Глас-Стеголов закон из 1933. којим је била основана Федерална корпорација за осигурање депозита и којим су уведене неке рационалне банкарске реформе, између осталих она која онемогућује неконтролисано финансијско спекулисање. Негде на том путу превише је људи заборавило да је много боље спречити него лечити. Разумни захтеви за оснивачки капитал? Коме су такви захтеви потребни! Ограничења левериџа? Заборавите то, не треба, што већи зајам то боље! Увођење кредитних стандарда? Не овде, ово је Америка! Нормално је онда да су пропали сви покушаји да тржиште само себе на неки начин контролише. Рашчишћавање хаоса у који смо запали биће веома скуп подухват. Заправо не можемо ни да замислимо колико ће то да кошта – реч је о милионима милијарди. Када се у Другом светском рату суочила са великим злом, Америка је оставила идеологију по страни и прагматично се латила спасавања света. Потребно нам је да опет заузмемо такав став и да почнемо да се усредсређујемо на реална решења сложених проблема – а не на академске теорије или на уверења којих се догматски држимо. То смо пробали, није успело. Да видимо шта ћемо даље. На тој историјској позицији неке друге земље су већ бивале. У првим деценијама XX века Бенито Мусолини је Италију одвео на то место, уводећи своју верзију државног капитализма. Следила је Немачка са Адолфом Хитлером на челу; то се звало националсоцијализам. И Мусолинијев фашизам и националсоцијализам – колико год да је гнусно све друго што су радили, целокупно њихово учење и пракса – донели су, када је о просперитету реч, значајан помак напред. Конкретан аранжман може да се разликује од земље до земље, али је битно то да је у државном капитализму влада старији економски партнер. То је, дакле, сасвим различито од пореских олакшица, субвенција, обвезница, повољних зајмова, тарифне заштите и било чега што отвара простор за разне шпекулантске подухвате. У државном капитализму економијом се манипулише да би се испунили услови које је прописала влада. У државном капитализму, дакле, Вашингтон је закон. Рубикон смо, значи, прешли, али не у складу са неком доктрином или чврстим системом економских уверења, па чак ни у складу са неким јасно смишљеним планом. “Ова владина интервенција проистекла је из растуће свести министарства финансија и Федералних резерви да Фани и Фреди не могу да преживе у садашњем облику, а да би њихов крах био разоран по привреду”, пише Волстрит џорнал. Као и када је реч о другим корацима предузетим у правцу државног капитализма минулих месеци, и ова одлука је заправо донета из чистог страха да би цео систем иначе могао да се уруши. Притом нико нема представу шта би могао да буде следећи корак. Нови људи које је влада поставила на чело поменутих двеју џиновских хипотекарних организација сигурно ће њима управљати најбоље што могу и трудиће се да то најмање кошта пореске обвезнике. Чињеница је, међутим, да су администрације Била Клинтона и Џжорџа Буша Млађег привеле крају посао уништења регулаторних оквира наслеђених од Wу дила из 30-их година прошлог века, а да те оквире нису ничим замениле. Wихово дерегулисање економски је еквивалент потеза који бисте повукли када бисте одједном откључали затвор у коме издржавају казну најопаснији криминалци и све их пустили да ишетају и почасте се цивилним друштвом. Не треба се чудити ако ускоро будемо суочени са захтевима аутомобилске индустрије за зајам од 25 милијарди долара; произвођачи аутомобила су заиста очајни. Својевремено се сматрало да су они исувише велики да би могли да пропадну. Данас су већ толико сужени и скраћени, да су још једино сувише важни да би пустили да пропадну. Чим буду добили новац, биће то још један хаотичан корак у правцу државног капитализма. Француска практично још од револуције функционише у некој врсти државног капитализма. Међутим, за то је потребно много планирања и самодисциплине. Када француска држава улаже у неку компанију, она има прихватљиво и сасвим рационално објашњење зашто то чини. Тhe Nation Очекивало се да нови систем може да прошири, разврста, па самим тим и смањи ризик. Међутим, данас, после избијања хипотекарне кризе, чини се сасвим очигледним да ризик заправо није био смањен него је био сакривен: да није тако, не би оволико инвеститора живело у блаженом незнању, потпуно несвесно сопствене изложености. А онда, када су се те незнане непознате величине претвориле у знане непознате величине, систем је доживео постмодерну навалу незадовољних клијената на банке. То нимало не личи на старинску верзију: уз можда само неколико изузетака, не говоримо више о јуришу очајних штедиша који лупају на затворена врата банака. Уместо тога, говоримо о френетичним телефонским позивима и кликтајима компјутерских мишева, док финансијски актери повлаче кредитне линије и покушавају да се ослободе ризика који им је донео премапотпис (све у страху од друге стране). Међутим, нешто је потпуно исто као и у кризи која је током 30-их година XX века довела до јуриша штедиша на банке – основни економски ефекти. И сада се, наиме, замрзавају кредити и вредност акција вртоглаво пада. Наравно, политичари су свесни ризика – пре но што му је поверен више него одговоран задатак спасавања света, садашњи директор Федералних резерви Бен Бернанке стекао је углед као један од водећих експерата за привредну ситуацију у време Велике депресије. Прошле године Федералне резерве и трезор оркестрирали су читав низ ад хоц планова за спасавање. Отворене су и означене неизговорљивим скраћеницама специјалне кредитне линије за недепозитарне институције. Заштићени су пословни партнери банке Беар Стернс – они премапотписници, односно они који су чинили другу уговорну страну за велике пословне пројекте, али нису заштићени акционари те банке. Трезор је преузео контролу над великим хипотекарним кућама Фани Ме и Фреди Мек. Међутим, министар финансија је више него категорично понављао да нема намеру да у то уложи више новца из буџета. Многи су били убеђени да блефира. Испоставило се да није блефирао. Изгледа да се министар овог пута другачије коцка: све улаже како би доказао да наш финансијски систем – оснажен оним специјалним кредитним линијама чудних назива – може да издржи шок који ће настати услед пропасти инвестиционе банке Лиман брадерс. Ускоро ћемо видети да ли је Хенри Полсон лудо храбар, или се пак глупо коцкао и изгубио. Разуме се, једини прави одговор на текући проблем могла је да буде превентивна акција предузета пре но што се стигло до ове тачке. Чак и ако бисмо оставили по страни очигледну потребу за регулисањем банкарског система из сенке – јер ако те установе желе да буду спасаване као банке онда њихово пословање треба да буде и регулисано као што је регулисано право банкарско пословање – поставља се питање зашто смо били оволико неспремни за најновији удар? Када је кућа Беар Стернс отишла под лед, многи су говорили о потреби увођења механизма “уредне ликвидације” пропалих инвестиционих банака. То је било пре шест месеци. Где нам је сада тај механизам? И тако смо ту где јесмо, министар Полсон је очигледно убеђен да је играње руског рулета са америчким финансијским системом његова најбоља опција. Право решење, нема шта.
|