Економска политика | |||
Суморна слика стварности Србије |
субота, 03. новембар 2012. | |
У протекле две деценије у Србији настаје период урушавања друштва. Дешавају су велики политички, привредни, економски, културни, морални поремећаји који у потпуности мењају друштвено-економски амбијент у функционисању привреде. Створена је криза која веома лако може да се завршити социјалним потресима са несагледивим последицама. Почетком деведесетих година долази до урушавања политичког и привредног система, а негативна селекција се успоставља у свим сферама реалног живота: у друштвеном, економском, политичком… са великом конкуренцијом неспособних, али оданих људи који су успешно одмагали и држави и привреди, тако да је друштво постало нестабилно и економски рањиво, а што се завршило деградацијом многих друштвених и моралних норми. Србија је почела сама себи да копа гробницу и 2000. године нашла се у друштву привредно најмање успешних земаља у Европи, и свету, а што последица великог броја фактора и наслеђеног стања из деведесетих година прошлога века. Најзначајни су: 1. негативна селекција у свим сферама реалног живота: (друштвеном, економском, политичком…) уз истовремено велики одлив "мозгова" из Србије (што је изражено и данас), 2. стварање уског броја људи ближим политичким и монетарним властима, којима је власт омогућавала огромно богаћење, 3. економске санкције уведене 1992. године, 4. хиперинфлација 1989. године и 1992. године, 5. мега инфлација 1993. године, 6. ратни распад државе у неколико фаза у периоду од 1991. године до 1995. године, 7. НАТО удари 1999. године, 8. и са њима закаснела транзиција. Мора се рећи да је Србија пре 1990. године предњачила у многим процесима развоја и била боља по многим економским показатељима у односу на друге земље Источне Европе. За разлику од земаља источне Европе које су под утицајем Совјетског Савеза прихватиле социјалистички друштвени систем, а чији је основ био централно планска привреда, са малим бројем предузећа, која су била превелика и производила су производе углавном лошег квалитета, у СФРЈ је био социјалистички самоуправни систем привређивања који се заснивао на друштвеном власништву средстава за производњу и радничком самоуправљању. Почетком последње деценије прошлога века падом Берлинског зида почела је транзиција у земљама централне и источне Европе. Транзиција је раскид са доскорашњим социјалистичким обрасцем привређивања, где се интензивно укидају све институције социјалистичке привреде. Брзо се напушта привредни систем који је утемељен на државној својини и административном управљању економијом. Дакле, транзиција је прелаз из једног облика привређивања у други, из нетржишног облика у тржишни облик привређивања. Централно планирање осуђено је на неуспех зато што ниједна владина агенција не може да прикупи све важне информације да би привреда добро функционисала. У Србији транзиција је избегавана и развлачена, а дешавају се и следећи феномени: економске санкције, хиперинфлација и мега инфлација, ратни распад државе, те НАТО удари. Према мишљењу многих до распада заједничке државе и узрока сукоба у СФРЈ допринеле су велике западне силе које су имале за циљ да растуре СФРЈ и да њене делове ставе под своју политичку, економску и сваку другу контролу, а по мом мишљењу распад заједничке државе настао је услед различите развијености, односно различитих макроекономских фактора. "Косово, најнеразвијенији дио..., било је на разини Пакистана. Најразвијенији дио Словенија успоређивао се са Шпањолском и Новим Зеландом. Војводина и Хрватска приближавале су се Грчкој и Португалу. БиХ те Македонија успоређивали су се с Тајландом и Мексиком, а Србија с Турском" (Петак Здравко, Економска позадина распада социјалистичке Југославије). "Стопа незапослености у Словенији, најразвијенијем дијелу земље, 1990. је износила 4.8, док је, истодобно, на Косову износила 38.4 посто." (Петак Здравко, Економска позадина распада социјалистичке Југославије). Власт (а, то се и данас ради) манипулисала је народом путем телевизије, па "људи постепено постају робови наметнутих мишљења и роботи који извршавају туђе задатке" (Бокун Петар, Телевизија или оружје, чланак у дневном листу "Политика"). Све је подређено владајућим елитама дозирајући нам информације у које треба безрезервно да верујемо. У земљи која се не може похвалити да има образовану нацију, а чије становништво по многим истраживањима изузетно много гледа ТВ програм, манипулисање становништва путем електронских медија и не представља неки проблем. У таквој ситуацији много најбољих и најобразованијих људи емигрирало је у иностранство. У међувремену земље централне и источне Европе пролазе кроз транзицију и престижу нас 2000. године земље које су пре транзиције биле иза нас по готово свим параметрима. Србија све више заостаје за светом у којем се дешава техничка, технолошка, компјутерска…револуција и привреда Србије је 2000. године била у стању не рецесије, него дубоке економске депресије, била је на нивоу мање од 50% од нивоа друштвеног производа који је остварила у 1989. години. За глобализацију која се дешава задњих деценија прошлог века и у првој деценији овог века многи аутори дали су своје мишљење. Већина аутора сматра да је глобализација смањивање препрека пред националним границама и повећавање економских слобода (проток робе, проток капитала, проток технологије, идеја и информација, док се несметани проток људи, за сада, ограничава). Према мом мишљењу глобализација каква је данас, заправо је велика пљачка малих отворених економија (наравно оних које то допусте) од стране западне цивилизације! Захваљујући глобализацији богате земље постају још богатије, а сиромашне земље још сиромашније. Такође унутар сваке земље долази до прерасподеле богатства. Фаворизује се десетак посто људи на врху пирамиде који постаје још богатији и моћнији, а остала велика већина тоне у још већу беду и сиромаштво. Оно што је некада било Уједињено Краљевство после поморске битке код Трафалгара када је адмирал Нелсон са Краљевском морнаричком флотом поразио и уништио француску и шпанску флоту 1805. године то је данас САД (захваљући Вашингтонском консензусу) која спроводи глобализацију каква је данас. Вашингтонски консензус су политике и програми који су разрађени ("прописани") од стране Међународног монетарног фонда, Светске банке и Министарства финансија САД. "Изградња економског модела сваке земље одвија се у врло оштрој борби за контролу над институцијама државне власти између представника транснационалног и националног капитала, светске олигархије и националне елите" (Душанић Јован, Бећарска економија (Транзиција у Србији), Београдска пословна школа, Београд, 2008. год.). Под појмом светске олигархије се "подразумева веома сложена и разнородна свеукупност крупних транснационалних (и њима потчињених) корпорација и банака, научних, консултатских и правних институција које их опслужују, међународних финансијских организација које раде у њиховом интересу, те разних формалних и неформалних организација, и која у пракси делује веома коордирано због једноставне чињенице да је повезује исти економски интерес – слободно кретање транснационалног капитала и потчињавање својим интересима привреда што већег броја земаља у циљу стварања максималног профита" (Душанић Јован, Бећарска економија (Транзиција у Србији), Београдска пословна школа, Београд, 2008. год.) Главни експонети светске олигархије су Међународни монетарни фонд и Светска банка, бретонвудске институције, које су формиране на конференцији у Бретон-Вудсу 1944. године, када се јавила потреба за међународним финансијским институцијама због светске привредне депресије тридесетих година XX века и поремећаја у међународним монетарним и финансијским односима. Главни мотив за формирање бретонвудских институција је био да се баве питањима глобалне економске стабилности, а у основи је била жеља за јаким и стабилним привредним поретком. Мало шта је остало од улоге бретонвудских институција замишљених на конференцији у Бретон-Вудсу 1944. године и с временом све више служе светској олигархији у потчињавању привреда својим интересима у што већем броја земаља, а у циљу стварања максималног профита. У циљу реализације сопствених интереса светска олигархија унапред проналази и припрема себи погодне људе и разним средствима покушава да их доведе у погодном тренутку на кључна места у држави и по сваку цену обезбеди њихов што дужи опстанак на власти са већ готовим решењима за вођење економске политике у виду програма Вашингтонског консензуса. Може се слободно рећи да је Међународни монетарни фонд био узрочник великих криза у Латинској Америци, земљама Југоисточне Азије, Русији као и земљама центалне и источне Европе које су у последњој деценији прошлога века пролазиле кроз транзицију. Транзиција по програму Вашигтонског консензуса има три стуба: стабилизација, либерализација и приватизација и према том програму после остваривања макроекономске (тачније речено ценовне) стабилности, свеопште либерализације, енергичне и брзе приватизације обезбеђује се економски раст, запосленост и спољноекономска равнотежа. Стабилизација, либерализација и приватизација се третирају као циљеви сами по себи. Стабилна финансијска ситуација, ниска инфлација, стабилан девизни курс, приватизација и либерализација привреде треба да буду средства економске стратегије, а фундаментални циљ реформи треба да буде постизање бржег привредног раста и пораст стандарда становништва. Три су стуба Вашингтонског консензуса: стабилизација, приватизација и либерализација и за сваку земљу увек исто, без обзира да ли се држава и друштво налази у капиталистичком систему или (на пример) у различитим фазама транзиције (земље источне Европе), без обзира што сваки народ говори својим језиком, има своју историју, културу, традицију, обичаје, књижевност, уметност, цркву… и по томе се разликује од народа у некој другој држави. И увек исто (каже ММФ): стегните данас каиш да вам сутра буде боље, а то сутра је мало сутра, односно никада. Данас, нема више места за рупе (за стезање) на каишу српске сиротиње! После 5. октобра 2000. године, Србија је кренула у неопходне суштинске промене у реформисању своје привреде. Падом режима Слободана Милошевића постојала је огромна жеља и нада обичног народа за бољим животом, али то се нажалост није десило. Разлог за то је сасвим јасан. Међу актерима "петооктобарских власти" 2001. године испољено је нејединство о реформама, односно правац којим Србија треба даље да иде (видети фрагменте са Конференције о стратегији реформи, "Политика", 16. 09. 2001. год.). Због жеље да се СР Југославија што пре врати у чланство међународних финансијских институција, прихваћен је неолиберални концепт привредних реформи и мера економске политике, односно програм Вашингтонског консензуса на захтев међународних финансијских институција пре свега ММФ–а, а који је, данас, довео српску привреду у стање које је теже него 2000. године. "Као и код сваке револуције, и након важног друштвеног преврата у Србији почетком октобра 2000. године, на врху политичке пирамиде нашле су се врло проблематичне личности, како у погледу знања, способности, ширине видика тако и у погледу морала. У тим турбулентним временима, проблематика економских реформи и мера економске политике препуштена је групи економиста врло скромних знања и њима су додељени ресори које они у својој дотадашњој професионалној каријери нису изучавали" (др Млађен Ковачевић, Узроци дубоке економске кризе у Србији) Не бих сада да наводим имена носиоца економских власти који су направили програм српске транзиције, а који су како каже професор Ковачевић "због врло скромног знања, вероватног осећања инфериорности у односу на саветнике из међународних финансијских институција и жеље да се СР Југославија што пре врати у окриље тих институција, (ови) самозвани "визионари" привредних реформи одмах су прихватили неолиберални концепт привредних реформи и мера економске политике који је, сем Словеније и делом Чешке Републике, наметнут свим земљама у транзицији и на крају и Србији" (др Млађен Ковачевић, Узроци дубоке економске кризе у Србији). У Србији је деведесетих година била негативна селекција у свим сферама реалног живота. Много најбољих и најобразованијих људи емигрирало је у иностранство, а они који су остали овде у Србији, а вреде, склоњени су у страну да не сметају, а то је и настављено у првој деценији овога века на шта указује мишљење професора Ковачевића. Руски научник Пјотр Капица рекао је да је наука једне земље обезглављена кад из ње оде 50. врхунских научника…а колико паметних Срба је отишло из ове земље? Економске власти у Србији нису послушале ни економисту светског гласа Џозефа Стиглица, добитника Нобелове награде из економије у 2001. години, професора светски елитних универзитета (Стенфорд, Оксфорд, Принстон, Колумбија), који је од 1993. године до 1997. године био члан, а затим и председавајући Већа економских саветника председника САД Била Клинтона, а после тога потпредседник и главни економиста Светске банке и који сигурно зна како функционишу Вашингтонске међународне институције. Приликом посете Београду у интервјуу за недељник "Економист Магазин" (12. 3. 2001. год.) рекао је следеће: "Постоје бројни случајеви који показују да савети ММФ–а нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супротставити "шок терапеутима" и "монетарним фундаменталистима" из ММФ–а бранећи властите интересе. Јер, улог у транзицији је много већи од економије – у питању је развој целокупног друштва". Србија, која је са закашњењем од једне деценије кренула у суштинске економске реформе није уважавала ни савете креатора веома успешне Словеначке транзиције. Наиме, Словенија, једна од најуспешнијих привреда у транзицији, од самог почетка игнорисала је програме Вашингтонског консензуса и разрадила сопствени економски програм узимајући у обзир специфичности своје привреде и интересе сопствреног народа, уважавајући светска искуства. За интервју у дневном листу "Данас" (12. 10. 2000. год.) Јоже Менцингер, један од креатора транзиције привреде Словеније рекао је следеће: "Поручио бих својим колегама у Југославији да се много не ослањају на савете светских економиста. Нама су неки од тих економиста на почетку деведесетих година, предлагали да фиксирамо курс толара, чему смо се одлучно одупрли". Врло угледни словеначки економиста проф. др Иван Рибникар, у интервју за дневни лист "Политика" (30. 9. 2002. год.), на питање новинара како оцењује двогодишњу политику фиксног валутног курса у Србији одговорио је: "Као члан Савета Централне банке Словеније цело време сам утицао да се води политика флуктуирајућег валутног курса, јер смо сматрали да фиксни курс није добар. Увек смо водили рачуна да не уништимо домаћу индустрију која извози, јер фиксни курс може снизити инфлацију, али инфлација није највеће зло – веће је зло ако имате 20% или више од 20% незапослености". Програм Вашингтонског консензуса који су применили носиоци економске власти у Србији после 5. октобра 2000. године (на захтев међународних финансијских институција, пре свега ММФ–а) код нас је дао лоше резултате. У Србији је релативно лако и брзо стабилизован девизни курс и успостављена је такозвана интерна конвертибилност динара захваљујући одговарајућим девизним резервама. Спроводећи транзиторне промене у оквиру кредитно – монетарне и девизне политике, носиоци економске власти у Србији централну банку заменили су монетарним одбором, а чије су основне карактеристике: аутоматизам и одсуство (дискреционе) монетарне политике, те интерна конвертибилност уз фиксни девизни курс. Са девизним курсом динара који је заправо био фиксни девизни курс (2001, 2002… године), у ситуацији када је домаћа инфлација много већа него у западним привредама, дошло је до реалне апресијације динара. На тај начин нагло је смањена конкурентност домаћих производа и на нашем и на страним тржиштима. У таквој ситуацији скоро да било какав извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван. Оваква политика девизног курса чини увозну робу јефтинијом и конкурентнијом на српском тржишту. Истовремено, све што се производи у Србији скупо је и неконкурентно и на домаћем и на страном тржишту. Дошли смо у ситуацију да су банане на српским пијацама јефтиње од бресака и крушака. Рестриктивна монетарна политика проузроковала је скок каматних стопа који је посебно погодио производњу. У оквиру Вашингтонског консензуса Србија је извршила и либерализацију домаћих цена, либерализацију спољнотрговинског промета и дерегулацију финансијског система. На тржишту Републике Србије значајно се повећала понуда увозних производа. Настала је општа јагма за јефтинијим западним производима. Ионако исцрпљена, домаћа тражња трошила је своју куповну моћ на иностране производе. Домаћа производња је остала без тражње. То је проузроковало затварање многих фабрика, пад производње и пораст незапослености. Другим речима, због велике апресијације динара, уз истовремену либерализацију спољне трговине и смањивања царинских стопа настао је ефекат "спржене земље". Због пада конкурентности привреде и последица прецењености домаће валуте долази до раста спољнотрговинског и дефицита текућих трансакција са иностранством који су веома динамични и забрињавајући. ММФ забринут због великог спољнотрговинског дефицита који Србија има у односима са иностранством наложио је Србији смањење јавне потрошње, а то значи да се кроз процес реструктуирања јавних предузећа отпусти велики број запослених радника да би се направили услови са којим ће мо враћати дугове. Спровођење програма и политика Вашингтонског консензуса подразумева и либерализацију уласка у земљу банака у страном власништву. Велика либерализација уласка у земљу банака у страном власниству довела је до ситуације у коме се српски банкарски систем највећим делом састоји од страних банака. Стране банке прикупљају домаћу штедњу и акумулацију без гаранције да ће она у целини, или бар делимично да буде и инвестирана у нашу привреду. Реалан раст БДП у периоду од 2001. године до 2008. године заснива се на порасту вредности саобраћаја, трговине и услуга, као и увођења пореза ПДВ, односно на легализацији дела сиве економије, а не темељи се на расту инвестиција, производње и пољопривреде што је логична последица макроекономских политика Вашингтонског консензуса и који је недовољан за значајније смањење незапослености. Дакле, оно што се увезе, треба да се превезе и прода (саобраћај, трговина, банка). На бесмислено прецењеном курсу националне валуте заправо почива финансијска стабилност Србије, а курс динара се базира на сталном приливу девиза по основама задуживања, продаји државне имовине и дознака наших исељеника из иностранства. Због тога спољни дуг Србије великом брзином се динамично и забрињавајуће увећава. За годину, две када Србија расрода све што се могло продати, наступиће период када се неће имати шта продавати. Истовремено презадужена Србија неће имати ни где да се задужи. Тада ће доћи до рапидног пада буџетских прихода и држава ће ући у озбиљну буџетску кризу и неће бити у стању да на садашњем нивоу финансира буџетске кориснике и сервисира спољни дуг. Тада ће доћи и до великог и неконтролисаног пада вредности националне валуте који се неће моћи никаквом интервенцијом НБС зауставити. Презадужени грађани ће тада по кредитима са девизном клаузулом имати велико повећање динарских рата. Примена и спровођење програма и политика Вашингтонског консензуса у Србији поред економских тешкоћа прати и демографска катастрофа. У Србији долази до процеса депопулације (проценат смртности становништва је већи од процента рођених) што доводи до тога да Србија сваке године изгуби по један мањи град. Стручна истраживања показују да веома велики проценат одраслих живи у стању дуготрајног психо-емоционалног и социјалног стреса који изазива забрињавајући раст депресије, психозе, алкохолизма и наркоманије. Очајање, изазвано економском ситуацијом у земљи, узрок је раста самоубистава и насиља у друштву. Захваљујући примени програма Вашингтонског консензуса сви ми (обични људи) на дужи рок смо мртви, јер идеје, политике и програми ММФ–а фаворизују десетак посто људи на врху који постају још богатији и моћнији, а остала велика већина тоне у још већу беду и сиромаштво. Економске власти у Србији реформисањем привреде програмом Вашингтонског консензуса не само што су створили велику незапосленост и слабе могућности запошљавања, него су направили и огромне спољне дугове које ће генерације морати да отплаћују. Светска економска криза је само убрзла оно што би се свакако догодило и указала је на све промашаје модела транзиције у Србији. Актелним политичарима светска економска криза је дошла као добар изговор, а заправо је јасно да у политикама и програмима Вашингтонског косенсуза по којима је вршена транзиција постоји озбиљна конструкциона грешка и која је указала на велике промашаје транзиције по рецептима ММФ–а. Данас, слика економске стварности наше Србије (мада о стању економије једне земље, са гледишта многих економских аутора за поуздану и довољну оцену меродавна су следећа четири аспекта: стопе инфлације, стање (не)запослености, стопе економског раста и ниво оствареног ГДП пер капита и стање у домену економских односа са иностранством, у тексту који следи обухватиће се оно најбитније у ширем смислу) је: 1. инфлација која се углавном (бар за сада) држи под контолом, али која је једна од највећих у Европи, 2. висока и растућа незапосленост (која би била још већа да се део становништва није иселио из Србије), 3. релативно стабилан, али веома прецењени девизни курс који је и интерно конвертибилан (заменљивост домаће валуте за страну) и који је узрочник великих проблема за привреду Србије, а који је у потпуном нескладу са елементарном економском логиком и који се одржава на високом нивоу на основу задуживања државе у земљи и иностранству, страних донација, прихода од приватизације и девизних дознака наших грађана у иностранству, 4. висока спољна задуженост (приватног и државног сектора), 5. огроман и растући спољнотрговински дефицит, 6. повећање буџетског дефицита, 7. високе каматне стопе које коче и оно мало предузећа које функионишу да се повољним кредитима развијају, 8. банкарски систем који се састоји углавном од иностраних банака, а који углавном кредитира грађане за куповину претежно увозне робе из њихових домицилних земаља, уместо да банкарски систем буде "крвоток привреде" и нуди повољне кредите предузећима да поспешују свој раст и развој, 9. промашена приватизација која је утрошена на потрошњу, а не на раст, развој привреде и повећања извоза, 10. нагла либерализација спољне трговине, 11. слаба куповна моћ становништва и огромни социјални проблеми код већине становништва, где огромна већина становништва живи на ивици сиромаштва, а на другој страни постоји новостворена јако богата класа, 12. ниска стопа привредног раста која се заснива на порасту вредности трговине и услуга, дакле, бруто домаћи производ расте из године у годину (2001. године – 2008. године) јер велике количине увозне робе треба превести (раст саобраћаја), продати (раст трговине), а становништву масовно одобравати кредите да би се увозна роба могла куповати (раст финансијског сектора), а не темељи се на расту инвестиција и производње што се може закључити да је логична последица макроекономских политика Вашингтонског консензуса, 13. топљење девизних резерви, 14. неразвијено финансијско тржиште, 15. очајна инфраструктура, 16. запуштена пољопривреда, 17. уништена индустрија, 18. забрињавајући ниво корупције.…. Е, то је суморна стварност данашње Србије. Дакле, после више од једанаест година од почетка транзиције у Србији имамо велику незапосленост, привреду која посрће у кризи и која је производно и технолошки заостала, инфлацију једну од највећих у Европи и огромне спољне дугове. Економске тешкоће у Србији прати и демографска катастрофа, јер долази до веома забрињавајућег процеса депопулације (проценат смртности становништва расте и већи је од процента рођених који се смањује). Из свега горе наведеног јасно је да Србија, која после 2000. године послушно следи политику ММФ–а бележи пораст незапослености, задужености и материјалне беде. Садашња криза веома лако може да се заврши социјалним потресима са несагледивим последицама. Пред оним што се збива и што се може догодити нико нема право да затвара очи. Сада је све јасније да се излаз из кризе не може наћи без темељних промена у привредном систему и "последња је шанса" да привреда у Србији крене правим путем напуштањем неолибералног концепта привредних реформи и мера економске политике, односно програма Вашингтонског консензуса и ангажовањем великог броја врхунских стручњака из више области, а који МОРАЈУ бити пре свега стручни, поштени, некорумпирани људи, истинске патриоте који ће волети овај српски народ и који би направили јасну стратегију даљег развоја Србије, односно економски програм Србије, узимајући у обзир специфичности наше привреде и интересе нашег народа, а уважавајући светска искуства. Нарочито забрињава што званична политика избегава да призна праве узроке економске кризе, без чега се не могу предузети ни праве мере за оздрављење привреде. Избегавање је утолико мање разумљиво, јер су многи економски аутори у Србији указали на промашаје програма Вашингтонског консензуса, а о томе говоре и светска искуства. Искуство нам говори да је свака земља која је прихватила или којој су наметнуте политике и програми Вашингтонског консензуса, запала у тешку економску кризу и да ни Србија није изузетак. Верујем да ће једнога дана Србија напустити политике и програме Вашингтонског консензуса, само је питање када и колику цену ће платити Србија и српски народ. Тек тада би Србија могла да постиже солидне привредне перформансе. Дакле, за добро овога српског народа, за добро наше Србије није потребан ММФ, који је био узрочник великих криза у свим земљама које су прихватиле или којима је наметнут програм Вашингтонског консенсуза, чијим су "мудрим" политикама милиони радника широм света остали без посла, повећавајући сиромаштво и социјална давања, а што је имало за последицу и повећавање стопе криминала. Зајмови ММФ–а су штетни за Србију и за српски народ, због политике условљавања ММФ–а и директног мешања у рад владе. Ти зајмови и политичке одлуке које стоје иза њих довеле су до повећања задужености и осиромашења Србије, а одржавање девизног курса домаће валуте на високом нивоу уништило је (и даље, уништава) српску привреду. ММФ је потребан влади која је слаба и која није у стању да покрене мотор развоја наше привреде, док Србија тоне све дубље. Све владе после петооктобарских промена 2001. године радили су само једно ДА СЕ ЗАДУЖУЈУ НА РАЧУН БУДУЋИХ ГЕНЕРАЦИЈА и створили су Србију "наркомански" зависну од кредита. Србија, само ако се и даље буде дружила са ММФ–ом врло је вероватно да ће доживети судбину Русије из 1998. године или Аргентине из 2001. године. Србија, само ако се и даље буде дружила са ММФ–ом врло је вероватно да ће доживети финансијски крах и још драстичнији пад (и онако ниског) стандарда становништва, а то се веома лако може завршити социјалним и политичким потресима са несагледивим последицама. Не сме се заборавити да је само годину дана раније пре него што је Аргентина искусила једну од најгорих економских криза у својој историји, тадашњи директор ММФ–а Михаел Камдесус, на годишњем састанку ММФ–а говорећи о искуству и успешности економских реформи у Аргентини рекао: "Аргентина има причу коју би требало да исприча целом свету: причу која говори о важности фискалне дисциплине, структуралним променама и ригорозном спровођењу монетарне политике". Крајем 2001. године и почетком 2002. године Аргентина је искусила једну од најгорих економских криза у својој историји, иако је Аргентина током 90–их година имала пет аранжмана са ММФ–ом и сходно томе велики број мисија ММФ–а. Литература: 1. Адам Смит, Истраживање природе и узрока богатства народа, Глобал боок, Нови Сад, 1998. год. 2. Бокун Петар, Телевизија или оружје, чланак у дневном листу "Политика" 3. Буквић Рајко, Моргентауов план и Вашингтонски консензус: има ли развојног излаза за земље у транзицији, Зборник Криза и развој, Институт друштвених наука, Београд, 2010, стр. 328–334. 4. Церовић Божидар, Економика транзиције – допунски материјал, Економски факултет Београд, 2000. год. 5. Чонградин С. – Станковић Т., Србији потребан нови аранжман са ММФ, тврде економисти, "Данас" 17. мај 2006, хттп://www.данас.цо.yу/ 20060517/економија1.хтмл#4/ 6. Динкић Млађен, Монетарна политика и реформа банкарског система, "Економски анали", 2002. год. 7. Ђурђевић Љиљана, Десет година транзиције, "Економски анали" бр. 162, јули – септембар 2004. год. 8. Душанић Јован, Бећарска економија (Транзиција у Србији), Београдска пословна школа, Београд, 2008. год. 9. Душанић Јован, Југословенска привреда на почетку трећег миленијума, часопис "Финансије", број 1–2. Београд, 2001. год. 10. Душанић Јован, Ортодоксни и хетеродоксни програми стабилизације, часопис "Финансије", бр. 3–4. Београд, 2001. год. 11. Душанић Јован, Србија на добром (реформском) путу или не?, у Зборнику Текућа привредна кретања и опције економске политике за 2003, "Економски анали", децембар, Београд, 2002. год. 12. Душанић Јован, Wасхингтон Цонесенсус – кодификовани програм економског колонијализма, Београд, 2007. год. 13. Fisher Stanley, Financial Crises and Reform of the International Financial System, NBER Working Paper, October 2002. year. 14. Г – 17 плус, Бела књига (резултати владавине Слободана Милошевића), Београд, 2000. год. 15. Глишевић Невенка, Транзиција као текући процес који се дешава данас са импликацијама сутра, Економски факултет, Подгорица 16. Глобализација цом., Часопис за политичку теорију и истраживање глобализације, 17. Голубовић Срђан, Процес глобализације и развој институционалне инфраструктуре у балканским земљама у транзицији, Правни факултет, Ниш 18. Хорват Бранко, Какву државу имамо и какву државу требамо, Прометеј, Загреб, 2002. год. 19. Илић Богдан, Првуловић Љубивоје, Основне карактеристике друге етапе транзиције у Руској федерацији (поуке за остале земље), часопис "Економски анали", Београд, бр. 158, јул – септембар 2003. год. 20. IMF: Serbia and Montenegro – 2005. Article IV Consultation Concluding Statement of the IMF Mission, Recent Development. Washington,D.C. 2005. year. 21. Извештај о транзицији у Србији ИИ, Институт за економска и социјална истраживања, Београд, 2006.год. 22. Јовановић Миле, Степановић Бојан, Станичић Срђан, Приватизација у Србији 23. Јововић Дејан, Међународне финансијске институције – положај и интереси СР Југославије, Институт економских наука & Институт за међународну политику и привреду, Београд, 1997. год. 24. Keynes John Maynard, The General Theory of Employment, Interest and Money, New York: Harcourt, Brace and World, 1936. year. 25. Конференција о стратегији реформи дневни лист "Политика", 16. 09. 2001. год. 26. Ковач Оскар, Међународне финансије, Економски факултет, Београд, 2003. год. 27. Ковач Оскар, Економија региона света, Мегатренд универзитет примењених наука Београд, 2004. год. 28. Ковач Оскар, Оквири стратегије дугорочног друштвеног и привредног развоја, часопис "Смисао", 11–12, 2000. год. 29. Ковач Оскар, Реинтеграција СР Југославије у светску привреду, Економски факултет, Београд, 1997. год. 30. Ковачевић Млађан, чланак објављен у дневном листу "Политика", 2006. год. 31. Ковачевић Млађен, Актуелни проблеми економско–финансијских односа са иностранством, у зборнику "Економско-финансијски односи са иностранством", Економски факултет, Београд, 2007. год. 32. Ковачевић Млађен, Нужност напуштања досадашњег концепта економске политике, "Економски анали", Београд, 2002. год. 33. Ковачевић Млађен, Нужност напуштања постојеће спољнотрговинске политике и валутног курса, Зборник реферата са саветовања на тему: Економске политике и развој 2004/2005, "Економски анали", Београд, 2004. год. 34. Ковачевић Млађен, Узроци дубоке економске кризе у Србији, Школа бизниса; Број 3/2010 Београд, 2010. год. 35. Ковачевић Млађен, Узроци и последице апресијације динара, "Економска мисао", бр. 3–4. Београд, 2005. год. 36. Ковачевић Млађен, Узроци и последице светске економске кризе и ефекти на Србију, уводно излагање на саветовању у Институту за међународну политику и привреду, "Економска дипломатија", бр. 1–2/3–4., Београд, 2009. год. 37. Krugman P., What Happened to Asia, 1998. year, http://www.hartford–hwp.com/ 38. Маловић Марко, Међународне финансијске кризе: теорија и политика, Економски факултет Београд, 2006. год. 39. Марковић Михајло, Филозофеме, "Српски филозофски форум", зборник радова Нови Сад, 2006. год. 40. Melcer A. H., U čemu je problem sa MMF? Šta bi bilo bolje, 1999. god., http://www.fmc.org.yu./ 41. Менцингер Јоже, Интервју у дневном листу "Данас", 12. 10. 2000. год. 42. Mencinger Jože. The Benefits of Ignoring IMF, "Ekonomski pregled" , br. 3–4, 2002. god, 43. Мијатовић Бошко, Србија и ММФ – Капитулација, магазин "Економист", Београд 44. Милановић Бранко, Глобализација и ми, Светска банка Вашингтон и Институт Г 17, Београд 45. Милосављевић Момчило, Процес глобализације светске привреде, Економски факултет, Београд 46. Огњановић Вук, Међународно банкарство, Београд, 2005. год. 47. Огњановић Вук, Глобализација, држава и слобода привредних друштава, Зборник радова удружења правника у привреди, Врњачка Бања, 2003. год. 48. Петак Здравко, Економска позадина распада социјалистичке Југославије 49. Радмиловић Станко, Суморна фактографија економске стварности Србије, http://radmilovićstanko.com/index.php/ 50. Радоњић Огњен, Глобални финансијски интереси: улога ММФ–а у распламсавању и гашењу азијског финансијског пожара 1997. године, Филозофски факултет, Београд, 2004. год. 51. Рибникар Иван, Интервју у дневном листу "Политика", 30. 09. 2002. год. 52. С. Стаменковић, Б. Живковић, М. Јовичић, В. Вучковић, В. Пјешчић, М. Ковачевић, Економска политика у 2002. години у контексту дугорочне стратегије, Институт економских наука, Београд, 2002. год. 53. Савановић Сандра, Зашто је потребна реформа ММФ–а, чланак 54. Шестовић Лазар, Појам транзиције и искуства других, Београдска отворена школа 55. Спариосу Тодор, Транзиција – садржинско одређење, Институт друштвених наука, Београд, 2003. год. 56. Стиглиц Дзозеф , Интервју у недељнику "Економист Магазин ", 12. 03. 2001. год. 57. Стиглиц Џзозеф, Противречности глобализације, СБМ, Београд, 2004.год. 58. Стиглиц Џзозеф, Куда иду реформе? Десет година транзиције, часопис "Смисао", Београд, 89 /1999 год. 59. Stiglitz E. Joseph , Lessons from Asia, 1999. year., http://www.elsevier.nl/ 60. Stiglitz E. Joseph, New Years Transition, paper for the Annual Conference on Development Economics, World Bank, 1999. year. 61. Stiglitz E. Joseph, The Roaring Nineties: A New History of the World 's Most Prosperous Decade, New York: W. W. Norton, 2003. year. 62. Стојановић Ивица, Држава и тржишне реформе, Прометеј, Београд, 2000. год. 63. Стојановић Ивица, Привреда на раскрсници између реформских и транзиторних промена, факултет за пословне студије Мегатренд универзитет примењених наука, Београд, 2004. год 64. Стојановић Ивица, Макроекономски проблеми транзиције и Европске интеграције, часопис "Економски погледи", Београд 2006. год. 65. Стојановић Ивица, Треба ли Србија да обнови аранжман са ММФ?, интернет сајт http://www.nspm.org.yu/ekonomska%20politika/2006_ivica_st_mmf1.htm/ 66. Стојовић Драган, СР Југославија и међународне финансијске и банкарске институције, Центар за менаџмент, Београд |