Uzbuna na Volstritu

Da li se osećaju kao vlasnici nekretnina koji grozničavo pokušavaju da nađu kratkoročni najam, jer im je hipoteka propala zajedno sa bankom?

Gušim se i od same pomisli na sve ono što su ti zlatousti trgovci, vajni analitičari i tobože vešti bankari nametali preduzećima koja nešto rade i proizvode. Godinama su nametali navodno spasonosna rešenja. Užasavala me je njihova arogancija. Spremnost da stotine, hiljade ljudi izgube posao na jedan njihov mig ili manipulaciju. Svi su završili master studije iz oblasti biznisa i svi su naučili da na korporacije ne gledaju kao na mesta koja zapošljavaju žive ljude i pružaju usluge ili proizvode, već kao na nizove cifara u platnom bilansu – bilansu koji služi samo jednoj grupi: investitorima.

E pa, sada su konačno i investitori dobili po nosu.

Fortune

Ima li sudije na terenu?

Piše: Bari Ritholc

Raščišćavanje haosa u koji smo zapali biće veoma skup poduhvat. Zapravo ne možemo ni da zamislimo koliko će to da košta – reč je o milionima milijardi

Država je poslednjih meseci ravnala mnoge kompanije, pokrivajući im gubitke. Verovatno će tako biti i narednih meseci. Amerika upravo preživljava čitav niz finansijskih kriza, kakve se nisu dogodile još od doba Velike depresije. To nas je sve primoralo da preispitamo ekonomske ideologije koje opstaju toliko dugo, da smo skoro počeli da ih doživljavamo kao postulate; progutale su ogromna bogatstva, ugasile stotine hiljada radnih mesta i uništile reputaciju kako divovskih korporacija, tako i nekadašnjih predsednika američkih Federalnih rezervi.
Volstrit se tetura. Možda ne bi bilo loše kada bismo shvatili kako smo uopšte zapali u haos, kakva su moguća rešenja postojećih problema i, što je najvažnije, kako da izbegnemo da iznova zapadnemo u slične situacije u budućnosti.
Sve sadašnje glavobolje počinju i završavaju se ideologijom, u ovom slučaju ideologijom nekadašnjeg predsednika Federalnih rezervi Alena Grinspena – apsolutiste slobodnog tržišta, istinskog posvećenika u vrednost tržišta i zla koja donosi regulacija. Mnogi problemi neposredno su proistekli iz odluka koje je u ne tako davnoj prošlosti doneo Alen Grinspen. Tokom 60-ih i 70-ih godina, Sjedinjene Države su imale ozbiljan problem koji se ogledao u prekomernom regulisanju. Državni nadzor je odnosio jako mnogo vremena, poslovanje je bilo složeno i vrlo skupo. Kada je Ronald Regan 1981. postao predsednik započeo je proces debirokratizacije i ukidanja izlišne regulative. Najvećim delom to je bila dobra stvar. Poslovanje je postalo jeftinije i omogućilo je otvaranje novih preduzeća i započinjanje novih poslova.

Međutim, danas moramo biti svesni da ipak postoje neka pravila i propisi koji služe korisnoj i racionalnoj svrsi. Nažalost, i ti propisi i ta pravila ukinuti su u isto vreme kada i oni štetni. Nemojmo zaboraviti da je bilo potrebno nekoliko generacija – čak 75 godina – da bismo zaboravili pouke Velike depresije. Godine 1999. ukinut je Glas-Stegolov zakon iz 1933. kojim je bila osnovana Federalna korporacija za osiguranje depozita i kojim su uvedene neke racionalne bankarske reforme, između ostalih ona koja onemogućuje nekontrolisano finansijsko spekulisanje.
Slobodno tržište i deregulacija – to je bio poklič svih neokonzervativnih ideologa koji su uglavnom živeli i uživali u svojim kulama od slonovače; današnji dani pokazuju da je poklič bio pogrešan. Sjedinjene Države su iz stanja prekomerne regulacije prešle u stanje prekomerne deregulacije.

Negde na tom putu previše je ljudi zaboravilo da je mnogo bolje sprečiti nego lečiti. Razumni zahtevi za osnivački kapital? Kome su takvi zahtevi potrebni! Ograničenja leveridža? Zaboravite to, ne treba, što veći zajam to bolje! Uvođenje kreditnih standarda? Ne ovde, ovo je Amerika! Normalno je onda da su propali svi pokušaji da tržište samo sebe na neki način kontroliše. Raščišćavanje haosa u koji smo zapali biće veoma skup poduhvat. Zapravo ne možemo ni da zamislimo koliko će to da košta – reč je o milionima milijardi.

Kada se u Drugom svetskom ratu suočila sa velikim zlom, Amerika je ostavila ideologiju po strani i pragmatično se latila spasavanja sveta. Potrebno nam je da opet zauzmemo takav stav i da počnemo da se usredsređujemo na realna rešenja složenih problema – a ne na akademske teorije ili na uverenja kojih se dogmatski držimo. To smo probali, nije uspelo. Da vidimo šta ćemo dalje.
Nadajmo se da sada dolazi vreme za jedan inteligentniji i pragmatičniji oblik nadzora i regulacije. Uostalom, mi ne dopuštamo da se prvenstvene utakmice u američkom fudbalu odvijaju bez sudija na terenu. Savršeno dobro znamo da bi igrači, da nema sudija, lako podlegli svojim najgorim impulsima: pomlatili bi se međusobno, spremno bi posezali za steroidima, koristili bi amfetamine, čupali zaštitne maske jedni drugima. Nije li onda logično da finansijskom sistemu pristupamo bar sa istom onom dozom zdravorazumskih pravila i spremnosti za nadzor sa kojom pristupamo fudbalskim utakmicama?! Ako ni zbog čega drugog, a ono zato da ne bismo ponovo bili primorani da nekog vadimo iz bule pomoću nekoliko desetina ili stotina milijardi dolara. 
Forbes

Državni kapitalizam stiže u Ameriku

Piše: Nikolas fon Hofman

Na ovoj istorijskoj poziciji neke druge zemlje su već bivale. U prvim decenijama XX veka Benito Musolini je u Italiju uveo svoju verziju državnog kapitalizma. Sledila je Nemačka sa Adolfom Hitlerom na čelu

Uz odobrenje predsednika Buša, ministar finansija Henri Polson prekoračio je istorijsku liniju: bez javne debate i jasnog opredeljenja za neku određenu politiku ili načelo, ogroman segment američke privrede predat je vladi. Izvršen je pravi finansijski puč u hipotekarnim bankama Fani Me i Fredi Mak, čime je Amerika dovedena u potpuno novu poziciju.

Na toj istorijskoj poziciji neke druge zemlje su već bivale. U prvim decenijama XX veka Benito Musolini je Italiju odveo na to mesto, uvodeći svoju verziju državnog kapitalizma. Sledila je Nemačka sa Adolfom Hitlerom na čelu; to se zvalo nacionalsocijalizam. I Musolinijev fašizam i nacionalsocijalizam – koliko god da je gnusno sve drugo što su radili, celokupno njihovo učenje i praksa – doneli su, kada je o prosperitetu reč, značajan pomak napred.

Konkretan aranžman može da se razlikuje od zemlje do zemlje, ali je bitno to da je u državnom kapitalizmu vlada stariji ekonomski partner. To je, dakle, sasvim različito od poreskih olakšica, subvencija, obveznica, povoljnih zajmova, tarifne zaštite i bilo čega što otvara prostor za razne špekulantske poduhvate. U državnom kapitalizmu ekonomijom se manipuliše da bi se ispunili uslovi koje je propisala vlada. U državnom kapitalizmu, dakle, Vašington je zakon.
Prema modalitetu preuzimanja izvedenom u slučaju Fani i Fredija, vlada postaje akcionar koji poseduje kontrolni paket i ona je glavni snabdevač kapitalom dveju ranije privatnih organizacija od kojih zavise stanogradnja, nekretnine, stanje na tržištu građevinskog materijala, uređaji za domaćinstvo, bankarska industrija i industrija nameštaja. Drugačije rečeno, ogroman segment američke privrede jednostavno je predat vladi, uz oduševljeno odobrenje svih pobrojanih industrijskih grana.

Rubikon smo, znači, prešli, ali ne u skladu sa nekom doktrinom ili čvrstim sistemom ekonomskih uverenja, pa čak ni u skladu sa nekim jasno smišljenim planom. “Ova vladina intervencija proistekla je iz rastuće svesti ministarstva finansija i Federalnih rezervi da Fani i Fredi ne mogu da prežive u sadašnjem obliku, a da bi njihov krah bio razoran po privredu”, piše Volstrit džornal. Kao i kada je reč o drugim koracima preduzetim u pravcu državnog kapitalizma minulih meseci, i ova odluka je zapravo doneta iz čistog straha da bi ceo sistem inače mogao da se uruši. Pritom niko nema predstavu šta bi mogao da bude sledeći korak. Novi ljudi koje je vlada postavila na čelo pomenutih dveju džinovskih hipotekarnih organizacija sigurno će njima upravljati najbolje što mogu i trudiće se da to najmanje košta poreske obveznike.

Činjenica je, međutim, da su administracije Bila Klintona i DŽžordža Buša Mlađeg privele kraju posao uništenja regulatornih okvira nasleđenih od Wu dila iz 30-ih godina prošlog veka, a da te okvire nisu ničim zamenile. Wihovo deregulisanje ekonomski je ekvivalent poteza koji biste povukli kada biste odjednom otključali zatvor u kome izdržavaju kaznu najopasniji kriminalci i sve ih pustili da išetaju i počaste se civilnim društvom.
Zbilja su napravili gozbu i uživali u njoj! Ceh sada mi plaćamo.
Umesto da su pokupili odbegle osuđenike sa Volstrita i ponovo uveli zakon i red, ministar finansija Polson i predsednik Federalnih rezervi Ben Bernanke potrčali su na mesto zločina da poneguju ranjene i pokupe leševe. Sve je to vrlo lepo i plemenito, ali je krajnje nepromišljeno: na taj se način stvara anarhija. Time se, zapravo, prave raznorazni presedani državnog kapitalizma koji će nas ostaviti bez ikakve odbrane pred svakim zahtevom koji padne na pamet bilo kom poslovnom lobiju ili grupi sa specijalnim interesima.

Ne treba se čuditi ako uskoro budemo suočeni sa zahtevima automobilske industrije za zajam od 25 milijardi dolara; proizvođači automobila su zaista očajni. Svojevremeno se smatralo da su oni isuviše veliki da bi mogli da propadnu. Danas su već toliko suženi i skraćeni, da su još jedino suviše važni da bi pustili da propadnu. Čim budu dobili novac, biće to još jedan haotičan korak u pravcu državnog kapitalizma.

Francuska praktično još od revolucije funkcioniše u nekoj vrsti državnog kapitalizma. Međutim, za to je potrebno mnogo planiranja i samodiscipline. Kada francuska država ulaže u neku kompaniju, ona ima prihvatljivo i sasvim racionalno objašnjenje zašto to čini.
U Sjedinjenim Državama takvog objašnjenja nema, svakako ne racionalnog. Mi i nesvesno bušimo rupe u sistemu slobodnog tržišta i pokušavamo da ispunimo te rupe neefikasnim potezima i jalovim očekivanjima. Državno preuzimanje Fani i Fredija niti bilo koga drugog neće rešiti naše probleme. Neće odagnati ni mrak koji dolazi.

The Nation

Ruski rulet ministra finansija

Piše: Pol Krugman

Sve ovo stvara sasvim izglednu mogućnost da 2008. zapravo bude repriza 1931.

Da li će američki finansijski sistem doživeti kolaps danas ili u narednih nekoliko dana? Mislim da neće – ali ni izdaleka nisam siguran. Svedoci smo da jedna od vodećih investicionih banaka, Liman braders, ide pod led. Niko ne zna šta je sledeće.
Da biste shvatili problem, morate znati da je uglavnom nestao onaj stari svet bankarstva, kada su ustanove smeštene u velikim mermernim građevinama prihvatale na čuvanje depozite klijenata i pozajmljivale novac dugoročnim klijentima; sada postoji nešto što se uglavnom naziva “bankarski sistem u senci”. Depozitarne banke sada imaju samo sporednu ulogu u kanalisanju sredstava od štediša do zajmotražilaca; većina finansijskog biznisa obavlja se kroz složene aranžmane koje ugovaraju “nedepozitarne institucije”, kao što je pokojna kuća Bear Sterns koju smo skoro svi zaboravili iako je umrla pre svega nekoliko meseci i kao što je Liman braders, upravo na izdisaju.

Očekivalo se da novi sistem može da proširi, razvrsta, pa samim tim i smanji rizik. Međutim, danas, posle izbijanja hipotekarne krize, čini se sasvim očiglednim da rizik zapravo nije bio smanjen nego je bio sakriven: da nije tako, ne bi ovoliko investitora živelo u blaženom neznanju, potpuno nesvesno sopstvene izloženosti.

A onda, kada su se te neznane nepoznate veličine pretvorile u znane nepoznate veličine, sistem je doživeo postmodernu navalu nezadovoljnih klijenata na banke. To nimalo ne liči na starinsku verziju: uz možda samo nekoliko izuzetaka, ne govorimo više o jurišu očajnih štediša koji lupaju na zatvorena vrata banaka. Umesto toga, govorimo o frenetičnim telefonskim pozivima i kliktajima kompjuterskih miševa, dok finansijski akteri povlače kreditne linije i pokušavaju da se oslobode rizika koji im je doneo premapotpis (sve u strahu od druge strane). Međutim, nešto je potpuno isto kao i u krizi koja je tokom 30-ih godina XX veka dovela do juriša štediša na banke – osnovni ekonomski efekti. I sada se, naime, zamrzavaju krediti i vrednost akcija vrtoglavo pada.
Još nešto je tu važno: sistem odbrane koji je bio uspostavljen da bi se sprečila mogućnost povratka nekadašnjih juriša štediša na banke – osiguranje depozita i pristupa kreditnim linijama za šta se staraju Federalne rezerve – štiti samo tipove u mermernim kućama, a oni baš nisu ponajviše pogođeni aktuelnom krizom. To onda stvara sasvim izglednu mogućnost da 2008. godina zapravo bude repriza 1931.

Naravno, političari su svesni rizika – pre no što mu je poveren više nego odgovoran zadatak spasavanja sveta, sadašnji direktor Federalnih rezervi Ben Bernanke stekao je ugled kao jedan od vodećih eksperata za privrednu situaciju u vreme Velike depresije. Prošle godine Federalne rezerve i trezor orkestrirali su čitav niz ad hoc planova za spasavanje. Otvorene su i označene neizgovorljivim skraćenicama specijalne kreditne linije za nedepozitarne institucije. Zaštićeni su poslovni partneri banke Bear Sterns – oni premapotpisnici, odnosno oni koji su činili drugu ugovornu stranu za velike poslovne projekte, ali nisu zaštićeni akcionari te banke. Trezor je preuzeo kontrolu nad velikim hipotekarnim kućama Fani Me i Fredi Mek.
Ipak, posledice svih tih spasavanja čine zvaničnike nervoznima. Ima razloga za nervozu: prikrivaju suviše velike rizike, pritom igrajući se novcem poreskih obveznika. Na primer, sada je ogroman deo portfolija Federalnih rezervi vezan za zajmove čije je kolateralno jemstvo u najmanju ruku sumnjivo. Takođe, zvaničnici su zabrinuti da će spasilački napori podstaći još hazarderskije ponašanje u budućnosti. Na kraju krajeva, sve ovo počinje da izgleda kao da vam neko baca novčić, pa ako padne glava, onda vi dobijate, a ako padne pismo, onda gube poreski obveznici.
To nas dovodi do priče o banci Liman braders, koja je pretrpela ogromne gubitke u vezi sa nekretninama i suočila se sa izuzetno velikom krizom poverenja klijenata. Kao i mnoge finansijske institucije i ova ima ogroman platni bilans – duguje izuzetno mnogo i potražuje isto tako izuzetno mnogo. Jasno je da bi pokušaj brze naplate i brze isplate mogao da izazove paniku koja bi potresla čitav finansijski sistem. Zbog toga su čitav minuli vikend vladini zvaničnici i razni privatni bankari proveli pokušavajući da sklope nekakav aranžman koji bi mogao da spase Liman braders, ili barem da omogući što sporije potonuće.

Međutim, ministar finansija je više nego kategorično ponavljao da nema nameru da u to uloži više novca iz budžeta. Mnogi su bili ubeđeni da blefira. Ispostavilo se da nije blefirao. Izgleda da se ministar ovog puta drugačije kocka: sve ulaže kako bi dokazao da naš finansijski sistem – osnažen onim specijalnim kreditnim linijama čudnih naziva – može da izdrži šok koji će nastati usled propasti investicione banke Liman braders. Uskoro ćemo videti da li je Henri Polson ludo hrabar, ili se pak glupo kockao i izgubio.

Razume se, jedini pravi odgovor na tekući problem mogla je da bude preventivna akcija preduzeta pre no što se stiglo do ove tačke. Čak i ako bismo ostavili po strani očiglednu potrebu za regulisanjem bankarskog sistema iz senke – jer ako te ustanove žele da budu spasavane kao banke onda njihovo poslovanje treba da bude i regulisano kao što je regulisano pravo bankarsko poslovanje – postavlja se pitanje zašto smo bili ovoliko nespremni za najnoviji udar? Kada je kuća Bear Sterns otišla pod led, mnogi su govorili o potrebi uvođenja mehanizma “uredne likvidacije” propalih investicionih banaka. To je bilo pre šest meseci. Gde nam je sada taj mehanizam? I tako smo tu gde jesmo, ministar Polson je očigledno ubeđen da je igranje ruskog ruleta sa američkim finansijskim sistemom njegova najbolja opcija. Pravo rešenje, nema šta. 

The New York Times

Priredila i prevela Ljiljana Nedeljković