Varufakis o razlozima nastanka i krize evropske monetarne unije - "Jaki rade šta hoće, slabi trpe ono što moraju"

Janis Varufakis postao je poznat kada je početkom 2015. izabran za ministra finansija u vladi Sirize. Ovaj elokventni ekonomista brzo je skrenuo pažnju na sebe atraktivnim medijskim nastupima i energičnim suprotstavljanjem merama štednje koje zapadne države i međunarodne finansijske institucije silom nameću siromašnijem delu svetskog stanovništva.

Jula 2015. Varufakis napušta ministarski položaj zbog toga što se protivio kapitulaciji Ciprasove vlade pred ucenama koje su stizale iz Brisela i Berlina. Pre nego što je postao političar, Varufakis je bio profesor ekonomije na univerzitetima Velike Britanije, Australije, SAD i Grčke. Autor je većeg broja knjiga, a poznati je ekspert za teoriju igara.

Ove godine objavljena je na engleskom jeziku njegova nova knjiga “Slabi trpe ono što moraju” u kojoj autor nastavlja analize krize svetskog kapitalizma i evropskih integracija koje je započeo u prethodnoj knjizi “Globalni Minotaur” koja je objavljena 2011. (And the Weak Suffer What They Must?: Europe's Crisis and America's Economic Future, by Yanis Varoufakis, Nation Books April, 2016).

Naslov nove knjige aludira na jedan poznati događaj iz antičke grčke istorije. Radi se o dijalogu između Atinjana i Meljana vođenom tokom Peloponeskih ratova, a koji je zabeležio Tukidid. 

Naslov nove knjige aludira na jedan poznati događaj iz antičke grčke istorije. Radi se o dijalogu između Atinjana i Meljana vođenom tokom peloponeskih ratova, a koji je zabeležio Tukidid. Kako bi ojačali svoj geopolitički položaj tokom rata sa Spartom, Atinjani odlučuju da napadnu malu ostrvsku državu Mel. Meljani nisu hteli da se predaju vojno neuporedivo snažnijim Atinjanima i optužili su ih da su njihovi postupci nepravedni.

Atinjani su im tada objasnili osnovni zakon politike sile: pravda postoji kada su sukobljene strane jednake u moći; kad to nije slučaj, jaki rade šta hoće, a slabi trpe šta moraju. Ovakav stav arogantne sile osvetio se i samim Atinjanima koji su na kraju peloponeskih ratova surovo poraženi od Sparte i više nikad nisu povratili raniju moć.

U zaostavštini DŽona Majnarda Kejnza Varufakis je pronašao primerak Tukididovih "Peloponeskih ratova" na starogrčkom jeziku, u kome je ova epizoda na margini bila označena. Bolje od većine drugih ekonomista Kejnz je razumeo da uvažavanje samo interesa jakih i moćnih, uz zapostavljanje interesa slabih, vodi u katastrofe.

U tekstu koji sledi pokušaću da iznesem neke od osnovnih ideja iz nove Varufakisove knjige.

Prvobitni američki plan deindustrijalizacije Nemačke posle 1945. ubrzo je napušten, ne samo zbog izbijanja Hladnog rata, nego i zbog plana obnove posleratnog svetskog kapitalizma pod američkom hegemonijom. Ekonomska obnova Nemačke i Japana, pobeđenih država, činila je osnovu tog američkog strateškog projekta.

Evropske valute tokom rata bile su uništene. Bretonvudskim sporazumom Evropa je dolarizovana, njene valute vezane su za dolar čija vrednost je fiksirana na 35 dolara za jednu uncu zlata. Tečajevi valuta morali su da se kreću u okviru određenih vrednsti, sa malim varijacijama. Tokom prvih posleratinih decenija ovakvo rešenje donelo je finansijsku stabilnost. Bretonvudski sistem funkcionisao je sve dok je američka ekonomija raspolagala viškovima, tj. dok je održavala svoju dominantnu poziciju u svetu.

Kada je američka privreda počela postepeno da gubi svetsku dominaciju, sistem je sa američke tačke gledišta postao neodrživ. Nemačka i Japan počeli su da ostvaruju viškove prema SAD koje nisu bile spremne da dolare koji su stizali iz Evrope konvertuju u zlato po ceni od 35 dolara za uncu zlata. Konačno 1971. SAD su jednostrano otkazale Bretonvudski sporazum i tako učinile kraj zlatnom standardu.

Evropske valute tokom rata bile su uništene. Bretonvudskim sporazumom Evropa je dolarizovana, njene valute vezane su za dolar čija vrednost je fiksirana na 35 dolara za jednu uncu zlata.

Proces evropskih integracija počinje kako bi se obnovio globalni kapitalizam pod američkom dominacijom, sa reindustrijalizacijom Nemačke i Japana kao osnovnim stubovima. Takav plan bio je jedina mogućnost da se Nemačka oslobodi nacističke prošlosti. De Gol je odmah uvideo opasnost koja preti Francuskoj. On je procenio da projekat evropskih integracija, nastao u sklopu američkog nastojanja da ostvari globalnu dominaciju, privileguje nemačku industriju. Preti opasnost, mislio je De Gol, da se Francuska nađe u nepovoljnom položaju prema Nemačkoj i da će zbog toga postati zavisna od anglosaksonaca.

Prema Varufakisu, SAD su podigle Nemačku posle Drugog svetskog rata zbog toga što su uvidele da u globalnom sistemu fiksnih valutnih kurseva moraju da postoje apsorberi šokova. Globalni finansijski sistem ne može da postoji samo na dolaru, već moraju da postoje i jake regionalne valute.

Ukoliko bi dolar bio jedini temelj koji drži zgradu globalne trgovine i finansija, kriza američke ekonomije dovela bi do toga da dolar služi kao superprovodnik preko koga se kriza širi po celom svetu. Zbog toga je bilo neophodno da se kreiraju šok-apsorberi, nemačka marka kao valuta koja podržava dolar. Da bi DM bila čvrsta valuta bilo je neophodno da iza nje stoje moćna centralna banka i snažna industrija koja će oko sebe imati šire tržište za svoju robu, na kome će plasirati svoje viškove.

De Gol je razumeo da će reindustrijalizovana i izvozno orijentisna nemačka privreda uzrokovati slab francuski franak (FF) u okviru međunarodnog finansijskog sistema u čijem je središtu dolar. Francuska će zavisiti od SAD kako bi održavala kurs franka prema DM. Ovakva pozicija SAD moguća je samo dok one imaju viškove, ukoliko bez njih ostanu, Francuska će zavisiti od milosti nemačke centralne banke (Deutschen Bundesbank).

Evropske integracije nastale su kako bi se limitirala konkurencija između kompanija, nacija, kapitala i rada. Radilo se, prema mišljenju Varufakisa, o gigantskoj hijerarhijski organizovanoj korporaciji kojom upravljaju tehnokrate čiji je zadatak bio da sve depolitizuju i da se minimalizuju konflikti.

Evropska unija zvanično je rođena 1950. godine u formi kartela za ugalj i čelik kojim je dominirala Nemačka i kojim je upravljala prekogranična birokratija sa središtem u Briselu, pod francuskom dominacijom. Tako je nastala EU, sa Nemačkom kao svojim privrednim središtem, oko koje se nalazi širi prostor na kome Nemačka plasira svoju robu i koji je u stalnom deficitu.

Kako bi Francuska prihvatila koncept koji je bio usmeren protiv njenih interesa, Francuzima je bilo ponuđeno da oni upravljaju novostvorenim kartelom, tj. nastajućom ujedinjenom Evropom pod zaštitom SAD. Bio je to kartel krupnog biznisa sa birokratijom u Briselu koja deluje u zoni oslobođenoj od demokratskih uticaja. Evropski kartel je osnovan kako bi se cene dogovarale iznad tržišnih i kao bi se suspendovala demokratija na nacionalnom planu. Briselska kartelska birokratija nije bila ograničena demokratskim institucijama kao, na primer, vašingtonska.

Kako bi koncept ovakvog kartela bio prihvatljiv za Francusku, kooptirani su u njega francuski farmeri preko zajedničke agrarne politike. Oni su prihvatili zonu evropske slobodne trgovine, a zauzvrat im je prepušten deo kartelskog monopolskog profita.

Do sloma zlatnog standarda 1971. Evropa se uljuljkivala u lažnom osećanju stabilnosti koji su garantovale SAD. Evropske nacije imale su valute koje su bile poduprte dolarom i blago su varirale u međusobnim menjačkim kursevima.

SAD su u Evropi kupovale robu, slale pomoć, izdržavale vojne baze, a fiksirana vrednost dolara prema zlatu donosila je Evropi finansijsku stabilnost. Međutim, kada su SAD ostale bez robnih viškova, stabilnost evropskih valuta zavisila je od politike Bundes banke, a Francuska se našla u poziciji da zavisi od Nemačke. Nemačka je takođe bila u nezavidnoj poziciji, jer je morala da štampa marke kako bi održavala bretonvudski sistem, uz rizik rasta inflacije u samoj Nemačkoj.

Do sloma zlatnog standarda 1971. Evropa se uljuljkivala u lažnom osećanju stabilnosti koji su garantovale SAD. 

Sa druge strane, Nemačka nije smela da rizikuje slom ovog sistema na kome je počivala američka globalna dominacija koja je obuzdavala SSSR i omogućava Nemačkoj da bude normalna evropska država. De Gol je bio besan zbog toga što je globalni sistem umanjivao značaj Francuske.

Američka dominacija u Evropi oslanjala se na Nemačku i tako je Francuska dovedena u podređeni položaj prema Nemačkoj. Šezdesetih godina De Gol je Nemcima ponudio projekat zajedničke valute kako bi obuzdao zahuktalu nemačku privredu i izvukao Nemačku od američkog uticaja. Tadašnji nemački kancelar Ekhart nije ovaj predlog razmatrao. Za Nemačku je bilo važno da valute drugih zemalja članica kartela ne budu suviše slabe, jer bi tada nemačka roba bila skupa, a izvoz ugrožen.

Krah bretonvudskog sistema donosi novu situaciju. Valutni odnosi u Evropi su poremećeni zbog toga što je izostala stabilizujuća uloga dolara. Evropa se našla u teškoćama, kako da upravlja kartelom teške industrije i zajedničkom agrarnom politikom. Bez stabilnih cena čelika, uglja i poljoprivrednih proizvoda nemoguće je fiksiranje kartelskih cena. Bez funkcionalnog kartela projekat ujedinjene Evrope gubi smisao i nestaje u ratu cena koji može da podrije postignuti nivo distribucije političke moći, da dovede do konflikata između država i da vrati duhove prošlosti.

Zbog toga su države članice ondašnje unije odlučile da međusobno vežu valute u sistemu koji je poznat pod nazivom “Zmija u tunelu”. Ovaj sistem funkcionisao je početkom osme decenije, do skoka cene nafte, a po njemu su valute međusobno minimalno fluktuirale. Sistem je propao zbog toga što je nedostajao mehanizam koji bi transferisao viškove ka državama koje su bile u deficitu, jer nacije u deficitu ne mogu da izdrže fiksirani valutni kurs.

Po Varufakisu, svaki ekonomski sistem sadrži jedinice koje su sklone da imaju viškove i druge koje imaju deficite. Da bi se održao balans, mora da postoji mehanizam koji omogućava tokove viškova od budućnosti ka sadašnjosti, od urbanih centara ka ruralnim oblastima, od razvijenih regiona ka manje razvijenim.

Da bi zemlja deficita npr. Francuska ostala u sistemu, morala je da privuče strani novac kako bi finansirala svoj uvoz. Bila je prinuđena da podiže kamatne stope, tj. da se zadužuje skuplje. I da smanji javnu potrošnju. Skuplji novac smanjuje investicije francuskih preduzeća, što smanjuje zaposlenost i privatne prihode, te tako pada nacionalni dohodak.

Da bi ostale unutar sistema, zmije zemlje deficita morale su da uništavaju svoje privrede. Napuštanje sistema za Francusku takođe nije bilio privlačno. Devalvacija franka poskupljuje nemačku robu, ali i cenu uvozne mašinerije bez koje privreda ne može da funkcioniše. Inflacija, koja bi sledila devalvaciju, pretila bi da razbesni organizovani rad i farmere, od čega francuska elita strahuje još od vremena Francuske revolucije.

Između tih alternativa većina država bi prihvatila manje zlo, tj. inflaciju i socijalne konflikte do kojih bi moglo doći, ali francuska elita je nastojala da spasi centralnoevropski kartel i veliku briselsku birokratiju. Da bi se za takav poduhvat obezbedio pristanak stanovništva korišćeni su evropska ideologija i evropski ideal. Ipak, sa francuske tačke gledišta, ovaj sitem imao je još jedan krupan nedostatak. Sistem, niame, nije podrazumevao kreiranje novih institucija sa armijom birokrata koje bi otvorile mogućnost karijere za diplomce elitnih francuskih visokih škola.

Po Varufakisu svaki ekonomski sistem sadrži jedinice koje su sklone da imaju viškove i druge koje imaju deficite. 

Nemci su se stalno bojali da vezivanje valuta može dovesti do inflacije u njihovoj zemlji. Kao u vreme dok je važio bretonvudski sistem, Bundes banka je morala da štampa DM da bi stabilizovala FF kao odgovor na neizbežnu tendenciju Francuza da devalviraju franak.

Kancelar Šmit se plašio da će evropski monetrani blok stalno dovoditi Bundes banku u situaciju da spasava franak, a ako ona to ne prihvati, Nemci će biti optuženi da nisu dobri Evropljani. Ipak, 1978. nastaje Evropski monetarni sistem (EMS) sa fiksiranim ali prilagodljivim valutnim kursevima, baziranim na odnosu prema obračunskoj jedinici ECU. Helmut Šmit je na ovaj ustupak pristao jer je uvideo da sledi promena u načinu američke hegemonije i finansijske dominacije u osamdesetim godinama 20. veka.

Na drugoj strani Atlantika američka elita se mučila sa problemom kako da SAD održe globalnu hegemoniju u situaciji kada druge države (Nemačka, Japan, Holandija…) ostvaruju viškove prema SAD. Spasonosno rešenje pronašao je Pol Volker koji je od 1979 do1987. bio predsednik Federalnih rezervi - američke centralne banke (FED). U jednom govoru 1978. Volker je rekao da je za SAD sloboda akcije nacionalne politike važnija od zahteva za balansiranje međunarodnog sistema.

Kontrolisana dezintegracija svetske ekonomije tokom 1980-tih je legitiman američki cilj, naglasio je Volker. Ukoliko nemaju vlastite viškove da ih recikliraju, kako SAD mogu da dominiraju svetskim kapitalizmom? Volkerov odgovor je bio: tako što će reciklirati tuđe viškove, tj. tako što će obezbediti da zemlje koje imaju viškove dobrovoljno šalju svoj kapital na Volstrit. Podizanje kamatnih stopa u SAD obezbediće da Volstrit postane primamljivije finansijsko tržište od Londona, Frankfurta ili Tokija. Visoke kamatne stope su dobre za rentijere, ali su loše za proizvođače kojima troškovi investicija rastu, a kupovna moć njihovih potrošača pada. Zbog toga nije lako kombinovati visoke prihode na finansijski kapital sa visokim profitnim stopama proizvodnog biznisa. Ovakva kombinacija je moguća samo ako se obezbedi drugi način stvaranja profita , na primer, da se smanje plate radnika.

Čim je postao šef FED-a, Volker je sproveo svoj plan. Kamatne stope u SAD su podignute na 20%, pobeđena je inflacija. Poslednjih decenija dvadesetog veka, po prvi put u američkoj istoriji, radnici su bili suočeni sa padom realnih nadnica. To je cena koju su najsiromašniji amerikanci morali da plate kako bi SAD očuvale svetsku dominaciju, uprkos toga što su postale zemlje sa deficitima.

Posledice primene Volkerovog plana u svetu su bile dramatične: Treći svet je bankrotirao, zaustavljena je industrijalizacija Afrike, socijalističke zemlje koje su bile prezadužene u dolarima, uključujući i Jugoslaviju, kolabirale su; radnici svuda u svetu morali su da biraju između manjih nadnica ili nezaposlenosti. Dezintegracija je bila u vazduhu, većina ljudi u većini država prihvatila je stav da je rad precenjen i prezaštićen, da je proizvodnja precenjena, a da su finansije podcenjene i da treba da budu oslobođene bilo kakvih ograničenja.

Finansijska vrednost postala je jedini kriterijum. Vrednost proizvodnih giganata poput "DŽeneral motorsa" svedena je na vrednost njihovih akcija na berzi, oni su izgubili status cenjenih institucija koji su ranije uživali u svesti ljudi.

Radnici su takođe finansijalizovani, tako što su prinuđeni da preuzimaju rizike na tržištu nekretnina i u penzijonim fondovima. Pod finansijskim stresom građani su se našli zbog toga što nisu imali pristup kapitalnim dobrima i nezarađenom dohotku. Većina ljudi bila je izložena agresiji kakva nije bila viđena posle krize 1929.

Posledice primene Volkerovog plana u svetu su bile dramatične: Treći svet je bankrotirao, zaustavljena je industrijalizacija Afrike, socijalističke zemlje koje su bile prezadužene u dolarima, uključujući i Jugoslaviju, kolabirale su; radnici svuda u svetu morali su da biraju između manjih nadnica ili nezaposlenosti. 

Varufakis smatra da je finansijalizacija svetske ekonomije imala za cilj održavanje i povećavanje američke dominacije i da bi se finansirali američki trgovinski i budžetski deficiti. Finansije su postale nadređene industriji. Stabilnost novog svetskog poretka zavisila je od rasta američkog deficita. Takav ekvilibrijum je nestabilan, smatra Varufakis.

U ondašnjoj EU prekogranična kartelizovana ekonomija u koju su bile uključene različite valutne jurisdikcije, suočila se sa novim problemima. Zbog skoka kamatnih stopa u SAD uzdrmani su međusobni odnosi evropskih valuta.

Nemački kancelar Šmit i francuski predsednik Žiskar D’Esten smatrali su da će Evropski monetrani sistem nastao 1978. biti cement koji će održavati posleratnu evropsku realnost. Posle Volkerovog šoka za Evropljane se postavila nova dilema: napustiti monetarni blok ili ići korak dalje od njega i prihvatiti jedinstvenu valutu. Francuski predsednik Miteran i nemački kancelar Kol nisu imali snage da nametnu koncept pune političke unije, već su prihvatili monetarnu uniju bez jedinstvene evropske države, u nadi da će buduća kriza nametnuti političku uniju kao sledeći korak. U takvim okolnostima donet je Ugovor iz Mastrihta.

Ekonomista sa Kembridža Nikolas Kaldor još 1971. godine upozoravao je na posledice prihvatanja krnje unije. Ovaj poznati ekonomista tvrdio je da je koordinacija nacionalnih potrošnji i poreza neophodna da bi funkcionisala monetarna unija. Kaldor je smatrao da će nepotpuna monetarna unija pre sprečiti nego omogućiti političku uniju. Apolitično upravljanje novcem oduzima značaj i legitimitet političkim institucijama i tako podriva podršku uniji.

Veliki protivnik jedinstvene valute bila je britanska premijerka Margaret Tačer. Početkom devedesetih ona je smenjena, a u svom poslednjem govoru u parlamentu tvrdila je da je nedopustivo postojanje Evropske centralne banke (ECB) koja nikome ne odgovara, a najmanje nacionalnim parlamentima. Uz postojanje takve banke nema demokratije, tvrdila je Tačerova. Jedinstvena valuta i jedinstvena monetrana politika razvlastiće nacionalne parlamente.

Ideja da je moguće apolitično upravljanje novcem čisto tehničkim sredstvima je opasna zabluda. Određivanje kamatne stope i ponude novca je politička aktivnost. Ako se ove delatnosti oduzmu demokratskim predstavničkim telima, to vodi ka autoritarnosti, kategorična je bila Margaret Tačer.

Koji procesi su doveli do nastanka evropske monetarne unije (EMU). Fransoa Miteran izabran je za francuskog predsednika 1981. sa mandatom da formira socijalističko-komunističku vladu, okonča mere štednje, poveća jednakost i obezbedi privredni rast. Veliki svetski finansijski spekulanti su očekivali pad franka i kapital je počeo masovni da beži u Nemačku. Miteran odbacuje prvobitni plan sa uverenjem da je prosocijalističku politiku moguće voditi samo na evropskom, a ne na nacionalnom nivou, da francuska ekonomija treba da bude izložena merama štednje kako bi se tržište novca uverilo u sigurnost franka i kako bi spekulanti prestali da ga napadaju, ali i kako bi se nemačka elita uverila u superiornost francuskog kejnzijanizma.

Francuzi su se nadali da će ECB biti stvorena po francuskom modelu i da će im omogućiti da ostvare svoj prvobitni plan i okončaju mere štednje. Trebalo je uveriti nemačke birače da je monetarna unija u stvari germanizacija Francuske i diciplinovanje latinskih država.

Francuzi su se nadali da će ECB biti stvorena po francuskom modelu i da će im omogućiti da ostvare svoj prvobitni plan i okončaju mere štednje. Trebalo je uveriti nemačke birače da je monetarna unija u stvari germanizacija Francuske i diciplinovanje latinskih država.

Miteran je uspeo da pridobije za ovaj poduhvat tradicionalno neskolonu francusku levicu. Umesto socijalizma u jednoj zemlji, Miteran je prihvatio kontinentalni kartel. EMS je dobro funkcionisao do 1986, kada su SAD počele da limitiraju rast svog deficita.

Bundes banka je bila zadovoljna sve dok je američki deficit usisavao viškove nemačkog kapitala održavajući jak dolar što je omogućavalo stabilan odnos DM i FF. Recesija koja je u SAD nastala početkom osmdesetih, izazvana naglim rastom kamatnih stopa, naterala je Regana da preduzme najveću kenzijansku ekspanziju u američkoj istoriji. Jak dolar otežavao je američki izvoz, a Regan nije hteo da smanji kamatne stope i tako obori dolar jer bi se tada umanjio priliv stranog kapitala u SAD. Rešenje je bilo tipično američko: tzv. Placa dogovorom Japan i Nemačka su bili naterani da povećaju vrednost svojih valuta.

Koji razlozi su primorali Nemačku da prihvati evro. Nemački bankarski sistem tradicionalno se sastojao od nekoliko velikih banaka u Frankfuru i velikog broja srednjih i malih banaka. Bundes banka je svojim operacijama sprečavala strane spekulante da preuzmu manje nemačke banke koje su činile krvotok nemačke privrede. Finansijalizacija je ovakav sistem ugrozila, velike banke počele su da kidaju veze sa nemačkom privredom. Zbog toga je Nemačkoj bila potrebna ECB koja bi bila njenom kontrolom i koja bi određivala karakter finansijalizacije u Evropi, pa bi tako Bundes banka mogla da kontroliše velike nemačke banke. Guverner Bundes banke Titmajer izjavio je 1992. da je monetrana unija između Nemačke i Francuske moguća samo ukoliko se asimetrija između ovih zemalja zameni prihvatanjem da Bundesbank dominira evropskom ekonomijom.

Nemačka je pristala da odustane od DM pod uslovom da druge države same finansiraju svoje deficite, bez oslanjanja na ECB ili na Nemačku.

Nemačka je pristala da odustane od DM pod uslovom da druge države same finansiraju svoje deficite, bez oslanjanja na ECB ili na Nemačku. Bundesbank je slala signale da je jedinstvena valuta moguća samao ako države koje su u deficitu prihvate stalnu recesiju, a da pri tom nemaju nikakvog uticaja na ECB. Ako Bundes banka podigne kamatne stope moraju i one, a to ih vodi u recesiju. Mogu da biraju: privredni rast ili jedinstvena valuta. Najzad, na nemačko prihvatanje evra značajno je uticalo i ujedinjenje Nemačke. Francuskoj i drugim državama bilo je lakše da prihvate ujedinjenje uz “ustupak“ da Nemačka prihvati evro.

Ugovorom iz Mastrihta stvorena je Evropska monetarna unija (EMU). Nastale su jedinstvena valuta i ECB, a bez države koja bi odluke te banke podržala u teškim vremenima i bez jedinstvene fiskalne politike i bankarskog sistema. U EMU nije bio ugrađen politički mehanizam za recikliranje viškova iz zemlja suficita u zemlje deficita. Kako bi se u sistemu monetarne unije sprečile krize neophodno je postojanje političkih institucija koje bi reciklirale viškove u situaciji kada tržišni mehanizmi otkažu. Bez takvog političkog mehanizama najslabije nacije i njihovi najsiromašniji građani bili su izloženi oštrim kontrakcijama kada se svetski kapitalizam našao u krizi izazvanoj šokovima finansijalizacije.

Zemlje deficita nude veće kamatne stope i atraktivne su za viškove kapitala iz država koje imaju suficite, što vodi do rasta zaduženosti u prvim. Slobodno kretanje novca i roba ne može biti kombinovano sa fiksnim valutnim kursevima, ukoliko ne postoji politički mehanizam za recikliranje viškova. Fiksiranje valutnih kurseva između ekonomski disparitetnih režima donosi samo kartkoročnu dobit. Zbog toga je dolazilo do kriza tokom ranijih pokušaja međusobnog vezivanja evropskih valuta.

Kako su kreatori EMU mislili u jednu valutu da spoje nemačku marku, francuski franak, grčku drahmu… bez političkog mehanizma za recikliranje nemačkih i holandskih viškova i za upravljanje privatnim i javnim deficitima- pita se Varufakis. Kako nisu videli da će nemački viškovi prepušteni frankfurtskim i pariskim bankama da ih plasiraju u zemlje periferije EMU, preplaviti zemlje deficita uz uzrokovanje kriza za čije rešavanje nisu predviđeni nikakvi mehanizmi. Naprotiv, kada je kriza izbila posle 2007. troškovi prilagođavanja svaljeni su na zemlje deficita.

Evro zona je kao Hotel Kalifornija, možeš da se čekiraš kad god hoćeš, ali ne možeš da izađeš. Varufakis tvrdi da bi Grčkoj trebalo najmanje godinu dana ako bi odlučila da napusti evro i da se vrati na drahmu.

Evrozona je kao "Hotel Kalifornija", možeš da se čekiraš kad god hoćeš, ali ne možeš da izađeš. Varufakis tvrdi da bi Grčkoj trebalo najmanje godinu dana ako bi odlučila da napusti evro i da se vrati na drahmu.

Volkerova doktrina počivala je na liberalizaciji finansija kako bi se obezbedila tražnja za nemačku, japansku kasnije i kinesku industriju, I kako bi se Volstrit hranio profitima koji su dolazilili iz tih država. Sve dok je privatno kreiranje likvidnosti igralo stabilizujuću ulogu u svetskom finansijskom sistemu u EU je održavana iluzija da je EMU moguća bez centralizovane fiskane politike. Od 2008. SAD gube sposobnost da stabilizuju globalnu ekonomiju preko operacija Vol strita i američkog trgovačkog i budžetskog deficita. Tada je evro zona zapala u krizu.

Evropske banke našle su se u problemima zbog toga što su bile preplavljene američkim toksičnim finansijskim derivatima. Da bi tako nastala kriza evropskih banaka bila zaustavljena, države su u njih pumpale na stotine miljardi evra.

Druga kriza nastupila je zbog ogromnog grčkog javnog duga. Kako bi se spasle francuske i nemačke banke koje su bile najveći grčki poverioci, Grčkoj su 2010. i 2011. bili odobreni najveći zajmovi u finansijskoj istoriji, a 91% tog novca otišlo je potom istim tim nemačko-francuskim bankama. Ova operacija prikazana je kao spasavanje Grčke, a stvarni cilj je bio sprečavanje bankrota najvećih evropskih banaka. Račun su platili svi stanovnici evrozone koji su sistematski podsticani od strane medija i političara da za izbijanje krize okrive lenje i raskalašne mediterance. Kako bi se održao evropski finansijski sistem, nametnute su mere štednje najslabijim država evrozone.

Posle Drugog svetskog rata SAD su stabilizovale svetski kapitalizam najpre Bretonvudskim sistemom a potom, posle sloma zlatnog standarda, Volkerovim planom. U Vašingtonu nije postojao strah od deficita, što je omogućilo realizaciju Volkerovog plana. Fobija od deficita ide uporedo sa fetišizmom trgovačkog suficita. Politika merkantilnih viškova, međutim, dovodi do disbalansa između država i tako se povećava jaz između zemalja suficita i zemalja deficita.

Varufakis je ubedljivo dokazao da poslednje krize svetskog kapitalizma i evropskih integracija imaju sistemske uzroke. Ali njegova knjiga je zanimljiva i po tome što donosi mnoštvo autorovih insajderskh svedočenja o postupanju evropske svetske finansijske i političke elite tokom grčke krize. Oni su bili potpuno nezainteresovani da saslušaju i razmotre argumente grčke strane.

Varufakis i njegovi saradnici pokušavali su da im objasne kako drastične mere štednje onemogućavaju grčku privredu da proizvede dohodak iz koga bi se onda mogli vratiti dugovi. U jednom privatnom razgovoru Kristin Lagard, šefica MMF-a, rekla je Varufakisu da je on u pravu, ali da je Zapad toliko političkog kapitala uložio u mere štednje da zbog toga one moraju biti primenjene. Kada je Varufakis rekao šefu Evrozone Dajselbumu da nova grčka vlada ne može da prihvati ekonomski program prethodne vlade, ovaj je odgovorio: “Onda ćemo vam zatvoriti banke.”

Kada je pak Varufakis pred svim ministrima finansija država evrozone izneo svoj program za rešavanje krize uz napomenu da je Sirizina vlada izabrana sa mandatom da okonča mere štednje, odgovorio mu je nemački ministar finansija Volfgang Šojble rečenicom koja će ući u istoriju političkog cinizma: ”Ne mogu rezultati izbora promeniti ekonomsku politiku grčke vlade.” Lari Samers, harvardski ekonomista i Klintonov ministar finansija, takođe u privatnom razgovoru, rekao je Varufakisu: "Napravili ste veliku grešku-pobedili ste na izborima.” U knjizi se nalazi mnoštvo ovakvih stavova pripadnika svetske elite moći. Njihova uverenja su jasna: jaki rade šta hoće, slabi trpe šta moraju.

Iz Varufakisove knjige može se zaključiti da evropske integracije nisu bile podstaknute moralnim idejama o ujedinjenju evropskih naroda.

Iz Varufakisove knjige može se zaključiti da evropske integracije nisu bile podstaknute moralnim idejama o ujedinjenju evropskih naroda. Odlučujući su bili geoekonomski i geopolitički interesi: ujedinjena Evropa bila je potrebna SAD da bi se obnovio svetski kapitalizam pod američkom hegemonijom; Nemačkoj je to bio jedini način da se oslobodi nacističke prošlosti; Francuska se nadala da će preko evropskih integracija obuzdati Nemačku i ojačati francusku nacionalnu državu. Čak je i lucidni De Gol mislio da će ujedinjenoj Evropi Nemačka biti vučni konj a Francuska kočijaš. Francuska elita bila je u velikoj zabludi kada je smatrala da je FF čvrsta valuta jednaka po snazi sa DM. Margaret Tačer je grešila kada je mislila da je moguće jedinstveno tržište bez jedinstvene države.

Posle napuštanja ministarskog položaja Varufakis je osnovao pokret DIEM25 koji se zalaže za uspostavljanje federalne demokratske evropske države. Ostaje mu da dokaže da li je takav projekat uopšte moguć.