Косовски циклус 1988 - 2023

Србија је деведесетих због Косова ушла у сукоб са Западом када је он био најмоћнији, а изгледа да ће капитулирати 2023, када Запад очигледно губи хегемону позицију у светском капиталистичком систему. Доказ за ту тврдњу су поступци и изјаве Александра Вучића који каже да није ништа потписао, али ће применити оно што је прихватио. Када је луј Адолф Тјер, председник француске владе и крвник париских комунара 1871. био оптужен да владине трупе бомбардују Париз он је одговорио – не, ми га само гађамо из топова.

Деведесетих Србија није имала ни једног јединог свезника, ушла је у рат са НАТО-м и није у потпуности капитулирала - према Резолуцији 1244 УН Косово је и даље део Србије.  Настојање западних сила да доврше успостављање пуне косовске државности није било сасвим успешно. Не само да Русија и Кина не признају Косово, већ и пет чланица ЕУ и друге државе, укључујући и Ватикан.

То не значи да Милошевићев подухват није био суицидан. Српски национализам деведесетих постављао је нацији и држави неоствариве циљеве и због тога је пораз био неминован. Милошевић је увео земљу у сукоб не само са Западом, другим народима из СФРЈ већ, због рата у Босни, и са скоро целим исламским светом. Трезвено политичко мишљење није уобичајено у Србији. У предговору Родољупцима Јован Стерија Поповић 1849. писао је: ”Бацимо поглед на најпознатију повесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство...”

Санкције Русији нису успеле због тога што велики број држава не жели да наштети својим интересима и прекине економску сарадњу са Русијом (и Кином). Ако Трећи свет није подржао САД у рату против Русије, зашто би их подржао у вези са Косовом?

Однос снага у међуннародним односима данас је битино друкчији него деведесетих. Украјински рат показао је не само да је руска конвенционална војна сила неефикасна, већ и да САД и њихови савезници више нису у стању да контролишу Трећи свет. Санкције Русији нису успеле због тога што велики број држава не жели да наштети својим интересима и прекине економску сарадњу са Русијом (и Кином). Ако Трећи свет није подржао САД у рату против Русије, зашто би их подржао у вези са Косовом?

Још од косовског преседана у великом делу света преовладао је страх од разборученог америчког империјализма. Агресија на Савезну Републику Југославију 1999. није извршена због кршења људских права косовских Албанаца. У различитим периодима током постојања СФРЈ права Албанаца била су кршена, често и драстично, али западне владе нису протестовале. Циљ Сједињених држава 1999. био је да се војном интервенцијом без сагласности Савета безбедности Уједињених нација сруши међународно-правни поредак који је настао после Другог светског рата а који је почивао на Повељи УН. Многи у свету, посебно они из трећесветских држава, схватили су о чему се ради. САД су настојале да пониште начело сувернитета и да прекрајају државе и руше режиме како њима одговара. Било је то време “краја историје”, када су многи на Западу сматрали да су односи моћи у свету зацементирани заувек, да Запад нема ниједног озбиљног конкурента и да промене нису могуће. 

Циљ Сједињених држава 1999. био је да се војном интервенцијом без сагласности Савета безбедности Уједињених нација сруши међународно-правни поредак који је настао после Другог светског рата а који је почивао на Повељи УН

Таква рачуница показала се као погрешна. Успон Кине, али и других држава, помрсио је рачуна вашингтонским стратезима. Данас нема сумње да моћ Запада слаби. Али, кад то кажемо, морамо бити опрезни. Оно што ми данас не можемо да претпоставимо је колико ће процес опадања западне моћи трајати и како ће се рефлектовати на нашем простору. Ако утицај Запада слаби у Азији, то не значи да се исто дешава и на Балкану.

Треба објаснити шта је одлучило да садашња власт у Србији доборовољно прихвати беспоговорну подређност Западу (“окупација по позиву”). Ово је нарочито занимљиво због тога што је аргументација о предностима које доноси “нормализација односа са Косовом” прилично неуверљива. Наиме, у замену за признавање Косова, фактичко или формално, Србији је обећано убрзано приступање ЕУ и динамично страно инвестирање. Уколико међутим, Србија не призна Косово, њено приступање ЕУ биће успорено или зауставлено, а страни инвеститори ће се повући из наше земље.

Успон Кине, али и других држава, помрсио је рачуна вашингтонским стратезима. Данас нема сумње да моћ Запада слаби. Али, кад то кажемо, морамо бити опрезни. Оно што ми данас не можемо да претпоставимо је колико ће процес опадања западне моћи трајати и како ће се рефлектовати на нашем простору. Ако утицај Запада слаби у Азији, то не значи да се исто дешава и на Балкану

Међу озбиљним аналитичарима у свету постоји раширено мишљење да је концепт европских интеграција, који је нормиран Уговором из Мастрихта и потоњим уговорима, у тешкој системској кризи све од 2008. Од тада па до данас, у Бриселу нису успели да пронађу решење које би омогућило опстанак Уније. Званичници и интелектуалци који подржавају европске интеграције немају ни најмагловитију замисао о томе “шта да се ради”. У свакој кризној ситуацији тражена су само палијативна решења, а главни протагониста таквог приступа била је бивша немачка канцеларка Ангела Меркел. Европском унијом у ствари се владало из Берлина, а каква таква кохезија остваривана је захваљујући водећој позицији Немачке. Али, украјински рат довео је до слома аутономне немачке моћи, а самим тим угрожен је и опстанак ЕУ.  Центар одлучивања враћен је у Брисел, али не у европске инстиутције него у седиште НАТО-а. Овај војни савез, у коме одлучујућу улогу имају САД, постао је главни кохезвини фактор Уније. Међутим, мало је вероватно да ће интеграција милитаризацијом бити успешнија од досадашњих модела. 

Америчка контрола Европе свој ослонац има у централноевропским и источноевропским државама, чији геоплитички значај због украјинског рата је знатно порастао. У тим друштвима преовладавају конзерватинвне култруне норме и националистичке идеологије па је ЕУ, поред економске поделе на север и југ, добила и нове, културне поделе које такође слабе кохезију Уније. Због изузетног геополитичког значаја “нове Европе” за САД вероватно ће и “европске вредности” бити редефинисане. Не би било никакво чудо да се у Бриселу одрекну ЛГБТ идеологије и да поново прихвате старе конзерватинвне вредности. 

“Европске вредности” су иначе најасан концепт. Како је приметио социолог Клаус Офе, Европа је створила и Аушвиц и нормативне критеријуме који омогућавају осуду Аушвица. Галама о супериорним европским вредностима је настојање да се надоместе недостајући инситуциоанлни интеграцијски механизми који би почивали на признавању економских, друштвених и културних разлика које се не могу игнорисати и које ће на крају бити одлучујуће. Не ради се о цивилизацијском напретку и борби против заосталости, већ о потирању аутономије посебно малих народа и држава и мобилизацији за њихово доборовољно учествовање у америчком крсташком рату за очување глобалне хегемоније (демократска Европа против руског варварства).

Док је доминирала подела на богати север и сиромашнији југ јављале су се идеје о институционализацји тих разлика, рецимо кроз увођења две валуте, два евра. Али, кад су линије подела постале вишеструке, такве идеје се углавном више не помињу. Криза Уније не може бити решена поделом на два дела, као некад Римског царства. 

Европска унија је типично технократска и недемократска политчка творевина. Један од њених кључних политичких циљева је онемогућавање нижих класа да учествују у политичком животу и доношењу одлука преношењем надлежности на наднационални ниво

Европска унија је типично технократска и недемократска политчка творевина. Један од њених кључних политичких циљева је онемогућавање нижих класа да учествују у политичком животу и доношењу одлука преношењем надлежности на наднационални ниво. Обично се каже да Унија не испуњава услове за чланство који се постављају државама кандидатима. Збивања у Фанцуској, где полиција најбруталнијим средствима сузбија протесте против Макронове пензионе реформе, подсећају на Марксову опаску да су “слободу, једнакост  и братсво” убрзо  заменили “пешадија, артиљерија и коњица”. 

Једна од слабих тачака у западном конфронтирању са Русијом је што политичке елите настоје да придобију народе за рат уз, не само задржавање, већи и радикализацију неолиберланог економског система који декласира велики део друштва. Социјални протести у европским државама могу довести до слабљења кохезије западног савеза против Русије и Кине, што може ослабити притисак на Србију да призна Косово.

Председник француске Емануел Макрон покушава да афирмише концепт стратешке аутономије ЕУ као алтернативу америчкој војној контроли Европе. По тој идеји ЕУ треба да постане трећи аутономни центар војне и економске моћи, поред САД и Кине. И Макронова замисао почива на милитаризацији, али независној од Вашингтона и претпоставља очување немачко-француске хегемоније у ЕУ. То пак значи да би Унија и даље била организована као хијерахијска структура и да се мале државе-чланице не би ништа питале, као што је случај и данас. Кад би Србија и постала чланица Уније она би фактички била искључена из процеса доношења одлука, што би само олакшало крупном капиталу са Запада да надексплоатише људе и природне ресурсе и да искључи конкуретнте са овог простора.

Ми данас можемо са сигруношћу да тврдимо да ће за десет година Бугарска постојати, али, да ли ће постојати Европска унија - то нико не зна. Отуда је готово немогуће говорити да ли ће, и кад, Србија приступити Унији и од колике користи ће то бити за нас

Оба концепта јачања ЕУ су бонапартистички покушаји да се одбрани привилегована позиција европског капитализма у светском систему. У Бриселу се расправља о свему, осим о томе да Унија постане добровољна заједница равноправних народа и држава. Ми данас можемо са сигруношћу да тврдимо да ће за десет година Бугарска постојати, али, да ли ће постојати Европска унија - то нико не зна. Отуда је готово немогуће говорити да ли ће, и кад, Србија приступити Унији и од колике користи ће то бити за нас. Стратегија развоја Србије мора бити базирана на пажљивом анализирању свих релевантних чињеница, а не на илузијама.

Аргумент о томе да ће се западни инвеститори повући из Србије уколико она не призна Косово такође је климав. Капитализам је систем који опстаје само уколико се шири у простору, он не може бити затворен у националне границе. Западне државе конфронтацијом са Кином и Русијом и све чешћим увођњем санкција већ су драматично сузиле тржишни простор на коме делују њихова предузећа и тиме драматично угрозиле њихово пословање. Уколико би западне владе наставиле са таквом праксом њихове фирме биле би ограничне да делују само у западној хемисфери. Али, и на тим просторима се већ подижу баријере. Осим тога, због процеса деглобализације скраћују се ланци снабдевања, а за западноевропске фирме ближа периферија постаје економски све значајнија. Са те тачке гледишта не чини се вероватним да ће западни инвеситори напустити Србију уколико она не призна Косово. Да ли ће Рио Тинто одустати од експлоатације литијума у Србији да би на тај начин изразио солидарност са косовским Албанцима!?

Уколико рат на истоку Европе буде портајао, као што предвиђа већина аналитичара, капацитети Запада да се баве другим кризним подручјима биће умањени. Ту свакако спада и косовско питање

Због сукоба са Русијом и Кином Запад појачава притисак за преузимање ресурса у ближој периферији. Редукција на Косово, коме је склона српска десница, империјалистички притисак на Србију своди само на једну димензију и прикрива стварни обим агресије. Отпор треба мобилисати на много широј платформи од национално-идентитетске. Не ради се само о губитку дела теиторије већ о претварању Србије у (полу)колонију.

Слабљење руске моћи на Балкану због украјинског рата један је од важних узорка погоршања спољнополитичке позиције Србије. Напад на Украјину је изведен дилетантски, што говори о неспособности руске пљачкашке буржоазије за велике подухвате. Путин је имао идеалну прилику 2014. да декласира Украјину. Макијавели би му поручио - таква прилика се не пропушта. Тренутно, руска позиција нешто је боља него током прошле године. Украјина је исцрпела људске и материјалне војне капацитете и, без обзира на обимну западну помоћ, тешко да је у стању да још дуго издржи у рату са далеко надмоћнијим непријатељем. Уколико рат на истоку Европе буде портајао, као што предвиђа већина аналитичара, капацитети Запада да се баве другим кризним подручјима биће умањени. Ту свакако спада и косовско питање.

Александар Вучић и његова странка дошли су на власт 2012. уз нескривену западну подршку, коју су готово неограничено уживали од тада. Ауторитарни начин владања у Србији у знатној мери је споља наметнут. Проевропске странке нису биле довољно моћне да спроведу западну агенду у Србији па су због тога бриселски и вашингтонски стратези одлучили да помогну оснивање странке која је по идеологији и реторици националситичка, а у суштини копрадорска и спремна да Србију у потпуности подреди Западу. 

Александар Вучић и његова странка дошли су на власт 2012. уз нескривену западну подршку, коју су готово неограничено уживали од тада. Ауторитарни начин владања у Србији у знатној мери је споља наметнут. 

Већина националистичких политичких и цивилних организација и интелектуалца не противи се Вучићевој националној политици. За већину њих српски национализам је идеологија као и свака друга и привржени су јој док од ње могу имати користи, док уживају “националну ренту”. Такве је давно описао Јован Стерија Поповић у Родољупцима. Стеријини јунаци истичу српске кокарде у време националне еуфорије, а кад ствари крену лоше по Србе онда кажу:” Милош Обилић не мари да пропадне царство, само да истера инат”. У том табору је и Српска православна црква која чини један од основних стубова Вучићевог режима. Како ствари стоје, није немогуће да ће се дуже и упорније Ватикан и римски папа залагати да Косово остане у саставу Србије него СПЦ и њен епископат.

Политичке процесе, нарочито оне у међународним односима, погрешно је посматрати и оцењивати из чисто нормативно – моралне или идентитетске перспективе. У Србији доминирају ова два приступа. Ни проевропски табор, ни онај национално – патриотски не маре много за остваривост својих програма и не заснивају ставове на “леденој политичкој анализи”. Озбиљнији доносиоци крупних политичких одлука обично се придржавају правила политичког реализма.

Уколико у било којој балканској држави дође до етничких сукоба, пожар ће се лако раширити на цео регион. Нико не може гарантовати да неће доћи до грађанског рата у Македонији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Наивно је мислиити да постоје једноставна решења за тешке етничке сукобе (потребно је само да Србија призна Косово и ето вечног мира на Балкану)

Република Србија фактички не контролише територију Косова и стога не следи оцена да одбијањем његовог признања Србија крши права Албанаца. За нашу државу признање отцепљеног дела њене територије је чисто прагматично питање и нема нормативну димензију. Ниједна држава није дужна да призна другу уколико јој то не одговара.

Постоје бројни ризици уколико Србија безусловно призна Косово. Ако она, формално или фактички, то учини сасвим је могуће да ће Срби бити протерани са Косова и Метохије. Док год Србија не призна Косово Албанци морају да буду уздржани. Признање Косова од стране Србије, дакле, није гаранција за "нормализацију односа". Напротив, могуће је да ће уследити нови сукоби. Албански национализам, као и сваки други балкански национализам, је шовинистички. Његов циљ је етнички чисто Косово. Уколико у било којој балканској држави дође до етничких сукоба, пожар ће се лако раширити на цео регион. Нико не може гарантовати да неће доћи до грађанског рата у Македонији, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Наивно је мислиити да постоје једноставна решења за тешке етничке сукобе (потребно је само да Србија призна Косово и ето вечног мира на Балкану).

Реинтеграција Босне и Херцеговине је најважнији стратешки интерес САД у нашем региону, како би се елиминисао последњи бастион руског утицаја у овом делу Европе - Република Српска. Ликвидација њене политичке аутономије биће најважнији и најтежи политички задатак Александра Вучића. Уколико покуша да га оствари  суочиће се са снажним, вероватно једнодушним, отпором Срба у том ентитету

Посебан је проблем у томе што довршење косовске државности није једини циљ западних влада на Балкану. Реинтеграција Босне и Херцеговине је најважнији стратешки интерес САД у нашем региону, како би се елиминисао последњи бастион руског утицаја у овом делу Европе - Република Српска. Ликвидација њене политичке аутономије биће најважнији и најтежи политички задатак Александра Вучића. Уколико покуша да га оствари  суочиће се са снажним, вероватно једнодушним, отпором Срба у том ентитету. То ће вероватно изазавати и много већу националну мобилизацију у Србији него кад је Косово у питању.

Најазад, косовска капитулација не завршава се самим признањем. Косовски мит, свиђало се то некоме или не, дубоко је уткан у српску ослободилачку политичку културу. Да би признање било нормализовано и оправдано неопходно је да се из колективног памћења избрише све што подсећа на то да је “Косово грдно судилиште” и да је некад било део Србије. А то ће бити голем посао. Уколико влада Републике Србије призна Косово као независну државу, мораће у исто време да из школских програма избаци јуначке народне песме, Горски вијенац и безброј других уметничких дела, попут слике Паје Јовановића Издајник, која се налази у Народном музеју у Београду. Бранко Петрановић писао је како су љотићевци током Другог светског рата питали зашто се Карађорђе борио и крварио кад је могао мирно трговати. Није немогуће да ће таква форма културе сећања доминирати у Србији у наредном периоду.

Александар Вучић је свестан свих импликација своје националне политике, зато је годинама и одлагао да “примени оно што је прихватио”. У једном ранијем тексту написао сам да је склопио пакт са ђаволом да би дошао на власт у нади да ће да га превари. Али, то у политичкој историји није успевало ни далеко способнијима од њега

Непредвиђени догађаји често су у историји кварили планове политичким актерима. Недавни масакри у Бограду и Младеновцу изазвали су њавећи талас протеста од како је Вучић на власти. Иако су до сада били масовни, протести су политички конфузни. Изгледа да њихове захтева артикулише прозападна опозиција и због тога им прети опасност да буду неуспешни као протест “Један од пет милиона” од пре неколико година. Западним владама у Србији треба јака власт како би њихови интереси били остварени. Због тога ће оне настојати да спрече плурализацију политичке моћи у Србији, што су и до сада чиниле. 

Александар Вучић је свестан свих импликација своје националне политике, зато је годинама и одлагао да “примени оно што је прихватио”. У једном ранијем тексту написао сам да је склопио пакт са ђаволом да би дошао на власт у нади да ће да га превари. Али, то у политичкој историји није успевало ни далеко способнијима од њега. 

Аутор је политиколог из Зрењанина