Биљана Степановић: Лицемерје „старе даме“

Хиљаду и сто тридесет пет професора водећих универзитета европских земаља, на челу са чувеним француским професором и најчитанијим економистом Томом Пикетијем и добитницом Нобелове награде за књижевност Ени Ерно, потписало је петицију којом од власти у Србији тражи да „спроведе хитну и транспарентну истрагу о догађајима на протесту, да позове на одговорност за употребу недозвољених средстава против демонстраната и да обезбеди безбедност студената, факултета и свих грађана који се баве мирним изражавањем свог незадовољства“.

Испаљивање звука током тишине на суботњем протесту професори европских универзитета третирају као очигледан покушај застрашивања како би се ућуткали критичари у високом образовању, уз подривање аутономије академских институциј

Испаљивање звука током тишине на суботњем протесту професори европских универзитета третирају као очигледан покушај застрашивања како би се ућуткали критичари у високом образовању, уз подривање аутономије академских институција. Посебно „најоштрије осуђују застрашивање и блаћење ректора Универзитета у Београду и ескалацију у отворену кампању коју воде прорежимске јавне личности за његово хапшење“.

У исто време европска комесарка за проширење Марта Кос са виновником свега овога Александром Вучићем разговара о „конкретним корацима на европском путу Србије“ уз још низ фраза из чувеног „месиџ бокса“ (да, и они га имају) као да се савршено ништа не догађа.

Некако у исто време група посланика Европског парламента тражи од председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен да откаже посету Александра Вучића јер „тајминг овог састанка шаље веома забрињавајућу и штетну поруку, с обзиром на дубину политичке кризе у Србији“. Али Фон дер Лајен не одустаје. Европски савет ће, пак, тек у априлу можда разматрати „ситуацију“ у Србији. Придев „запаљива“ избачен је из документа на инсистирање Виктора Орбана.

Тешко да је икоме нејасна чињеница да је Србија дубоко и непремостиво подељена на поштене и нормалне грађане са једне стране и оно најгоре што се наталожи у једном друштву са друге стране

Тешко да је икоме нејасна чињеница да је Србија дубоко и непремостиво подељена на поштене и нормалне грађане са једне стране и оно најгоре што се наталожи у једном друштву са друге стране. Ово није борба политичких опција, још мање је борба за власт. Учествујемо у борби већине народа да своју земљу извуче из смртног загрљаја мафије. Коме ни после 13 година није било јасно које вредности заступа владајућа клика, имао је прилике да погледа изложене примерке бранитеља тих вредности испред саме зграде Председништва Србије, у сад већ међународно познатом Ћаци парку.

Процеп између мислећих људи који у свим цивилизованим заједницама представљају „савест друштва“ и бирократије која је забављена собом, постао је сасвим очигледан и у самој Европској унији. Парадоксално, ту чињеницу је на светлост дана изнела српска студентска омладина за којом је пошао и народ.

Можда то заправо и није парадокс, већ се тако морало догодити. Управо они траже поштовање вредности на којима европска цивилизација почива (правда, закон, институције) и желе да живе тамо, ако већ не могу нормално у својој земљи. И зато је толико разочаравајући изостанак бар елементарног разумевања и подршке из европских институција и земаља чланица чије вредности српски студенти проносе пешке, на својим леђима, кроз целу Србију.

Годинама гледамо, са тешком резигнацијом, како нам се из Европе шаље порука: европске вредности важе за нас, али немојте мислити да важе и за вас

Годинама гледамо, са тешком резигнацијом, како нам се из Европе шаље порука: европске вредности важе за нас, али немојте мислити да важе и за вас. Вама је довољна стабилократија: владар уместо председника, владар и уместо институција, владар који може да вас гази докле год пред нама шени. Резултат такве политике је историјски најнижа подршка Европској унији међу грађанима Србије, а еврофанатика тешко да уопште више и има. То је постала ствар елементарног здравог разума, а не идеологије.

Све је то тако до сад могло да траје јер „стара дама“ Европа има својих проблема на које још није нашла одговор, да мафијашки режим у Србији није у прошлу суботу прешао границу која се није смела прећи. Жмурело се на чињеницу да њихов штићеник краде изборе, увози и сели бираче, вуцара по Србији аутобуске конвоје, уводи општу корупцију на велика врата и шта све не.

Није сметала ни чињеница да је дословно окупирао све националне фреквенције, да чак и у Други дневник улази кад хоће и излази кад му досади, а у међувремену прича шта хоће. Окретала се глава од највеће фабрике сканка у Европи и од прогањања полицајаца који су је пронашли. Није запарао уши ни константни говор мржње и према својим грађанима и према суседним државама. Има још сијасет примера. Ништа. Мук.

Али трагедија коју је власт намеравала да изазове током мирних протеста, баш у време тишине стотина хиљада окупљених људи у знак пијетета према жртвама опште корупције и немара те исте власти, превазилази све до сад виђено: испаљивање звучног топа (баш ме брига како се стручно зове и која му је ознака) у леђа људима који збијени мирно стоје и ћуте не сањајући шта их чека, јесте огољени државни тероризам. Тако и никако другачије. Сви који су, на било који начин, допринели да се избегне тешка трагедија, народни су хероји.

Ово је тачка са које нема повратка. Време се скратило, догађаји ће се убрзати, а одговорност се не може избећи

Ово је тачка са које нема повратка. Време се скратило, догађаји ће се убрзати, а одговорност се не може избећи. То ће сигурно, можда и невољно, морати да прихвате и европске бирократе. Не због Србије, то смо схватили, него због њих самих. Није исто кад се против неког тамо балканског властодршца дигне мислећи део земље, пре свега професори и наставници, као кад се то догоди у њиховом дворишту. Реч њихове академске заједнице се слуша, не шаљу јој се претећа писма и не одузима плата. Ни у сну. Није исто ни кад тамо неки корисни балкански властодржац свим средствима гаси медије у својој земљи, као кад њихови сопствени медији крену о томе да пишу.

Зашто? Па зато што ће их њихови грађани ускоро упитати – да ли ви ово подржавате у наше име? Из којих разлога? А они неће имати добар одговор. Талас је кренуо, студенти свих земаља се лако разумеју, ствар може бити заразна. Зато треба очекивати да европске бирократе овог балканског властодршца ускоро више неће познавати.

А ми грађани Србије? Сами смо у овој борби. То је тешко, али је и праведно. Ред је да бар поштено признамо – све смо ово ми дозволили и оставили сопственој деци да решавају.

(Н1)