Бошко Обрадовић: Да ли смо на страни Сина Божијег или Барабе?

 Три ћерке су стигле директно из студентске револуције // Прослава два крштења у нашем породичном ресторану „Јелички врт“ // Некада сам био гост, сада сам домаћин у кафани // Генерална блокада Србије може бити решење// Читам Кенедијеве „Узоре храбрости“

Петак, 18. април, Велики петак

Какво је то зло у људима када смо разапели најбољег и најневинијег човека рођеног од жене – Исуса Христа? Да ли бисмо то можда и данас поновили када би нам се указала прилика? Да ли смо на страни Сина Божијег или Барабе, како је Свети Владика Николај Велимировић називао разбојника Вараву чије је пуштање на слободу тражио народ од Пилата док је за Господа Исуса Христа режао да се разапне? То су били демократски избори тога доба на којима се народ определио за своју пропаст. Да ли и ми данас понављамо исту грешку? Да ли гласамо за модерне Барабе, за савремене разбојнике који су нам ближи од Истине и Правде?

Смрт је део живота, рече моја тетка када јој се недавно упокојио супруг, мој течо са чувеним руским презименом Некрасов, иначе свима омиљена личност, родом из Мостара, озбиљан светски човек и стручњак. Истовремено један млађи наш пријатељ и саборац из чачанских Двери лежи у коми у чачанској болници, а нама остаје да се молимо за његово оздрављење. У таквим тренуцима преиспитујемо смисао живота, ламентирамо над пролазношћу и одлазимо или у очајање или у веру. Наша вера нам говори да овај свет није крај и да растанак са покојнима није дефинитиван јер следи свеопште Васкрсење и поновни сусрет у вечности.

Субота, 19. април, Велика субота

Велики дан за нашу породицу јер су нам коначно на окупу сва деца, а три ћерке су стигле директно из студентске револуције.

Поподне посвећујем писању ауторског текста на традиционалну тему „Шта да се ради“, овога пута инспирисану раскрсницом на којој се налази студентски покрет у својој борби за правду и исправно функционисање државних институција у Србији. Дефинитивно су пред избором да ли су спремни на радикализацију протеста, јер актуелна власт ни после пет месеци не жели да испуни њихове захтеве, или ће своје активности политички артикулисати како би сменили оне који не желе да се сазна истина о паду надстрешнице у Новом Саду. Требало би да је свима постало јасно да владајући режим није спреман да призна своју директну умешаност у корупцију која је довела до трагедије и да до пуне истине и одговорности нећемо доћи док садашња власт не падне.

Такође, постоји општа сагласност да нам је потребна прелазна влада која би испунила студентске захтеве, омогућила нормално функционисање институција и припремила слободне изборе. Да бисмо до тога дошли постоје два пута: да генералном блокадом Србије на више дана или недеља, ако треба, притиснемо владајућу већину да пристане на избор прелазне владе или да тражимо ванредне изборе на којима ћемо и у неравноправним условима победити ову власт и потом изабрати једну такву прелазну владу са истим задацима. Већ су млади људи у Србији преузели много одговорности на сопствена плећа јер старија генерација није имала храбрости да се обрачуна са једним издајничким, недемократским и корумпираним режимом. Питање је колико је поштено стављати их пред нове дилеме и још веће одговорности, али не видим да ико други тренутно има већи ауторитет у народу нити трећи начин да изађемо из свеукупне друштвено-политичке кризе. Можда га студенти изнедре ако им нити један од ова два не буде прихватљив.

Недеља, 20. април – Васкрс

Пре подне смо се традиционално породично сабрали код родитеља за васкршњом трпезом. Хвала Богу на три генерације Обрадовића које су на окупу. Мој отац је са 76 година тренутно најстарији Обрадовић у нашој малој фамилији из села Вранића код Чачка.

Поподне већ мора да се ради, јер имамо прославу два крштења у нашем породичном ресторану „Јелички врт“. Тако је то код приватних предузетника, посебно нас кафеџија: док други празнују и одмарају ми радимо да бисмо направили добар провод за оне друге.

Кафана је дефинитивно народна скупштина своје врсте у којој свакодневно заседамо на различите теме, за разлику од републичког парламента. Кафана је демократска институција у којој свако има право на своје мишљење. Кафана је гостопримница која не дели људе по њиховој припадности било ког типа. Кафана је и бања, лечилиште, место провода и уживања, трајних успомена и нових надања.

Васкршњи понедељак, 21. април

Отворили смо предивну башту у „Јеличком врту“ која је заиста међу најлепшима у чачанском крају. На само 7-8 километара од центра града одједном сте се обрели у подножју планине Јелице, у природи, окружени зеленилом и миром. Иначе, овај део Чачка Богом је дан за сеоски туризам кога, нажалост, овде уопште нема. На располагању су стазе за пешачење кроз шуме и планине, вожња квадова, у близини су археолошко налазиште „Градина“, некадашње одмаралиште „Здрављак“ које је у рушевинама, манастири Стјеник и Трнава у којој је 1814. године избила Хаџи-Проданова буна… а само на три километра налази се шест кафана са потпуно различитим и занимљивим понудама. Дакле, идеалан спој природе, религије, историје, рекреације и гурманлука. Само, као и у много чему другом, у Чачку и Србији данас, недостаје власт са визијом која не би народне паре гурала у своје џепове већ улагала у све што је домаће: од образовања и привреде, преко културе и туризма, до заштите животне средине и рекреативног спорта.

Васкршњи уторак, 22. април

Годинама сам устајао у пет, а сада често лежем да спавам тек у раним јутарњим сатима. Некада сам био гост, сада сам домаћин у кафани и сада знам како кафана функционише изнутра. Зато много више ценим оно што раде кувари, конобари и остало угоститељско особље, јер директно видим њихов озбиљан рад и труд како би гости уживали на највишем могућем нивоу. Такође, живим све муке савременог српског предузетника који је невидљив за државу сем када треба да плати порез. На српској политичкој сцени дефинитивно недостаје Покрет српског привредника и пољопривредника који би говорио у њихово име и штитио њихове, домаће економске интересе, а његов центар мора бити Шумадија и западна Србија као државотворни стожер Српства.

Јер, како објаснити чињеницу да се Шумадија и западна Србија деценијама ништа не питају у Београду, да данас из ових крајева Србије немате нити једног министра, а многе мање општине немају ни народног посланика из свог места. Зато мора да се мења и изборни систем у Србији, како бисмо дошли до равноправне географске заступљености, а не да нам као у неколико последњих скупштинских сазива пола народних посланика долази из Београда и Новог Сада. То је тема на којој сам одбранио мастер рад на Факултету политичких наука Универзитета у Београду и коју су Двери – као и комплетан корпус тема око децентрализације – већ покренуле, али која никако да дође на дневни ред.

Среда, 23. април

Поред заиста богате понуде чачанских ракија, домаћег пива и вина, неколико специјалитета куће по којима смо јединствени, „Јелички врт“ је постао препознатљив по занимљивим кафанским музичким вечерима сваке среде, петка и суботе. Све је почело на Богојављенску ноћ ове године када смо организовали прво тематско вече посвећено Ђорђу Балашевићу, а потом су се низале вечери песама Томе и Џеја, Мирослава, Цунета и Тозовца, Здравка Чолића и Жељка Самарџића, Боре Ђорђевића и еx-ЈУ хитова… Правили смо током зимских месеци Ракијско, Пивско и Винско вече, упаривали храну и вино, организовали Вече музике за плес и бројне друге догађаје. За уживање у музици уживо, најчешће „на увце“, задужени су најбољи чачански кафански оркестри: Имам једну жељу, Поноћна прича, Трио мистер, Стари град…

Четвртак, 24. април

Читам Кенедијеве „Узоре храбрости“, приче о америчким сенаторима који су били спремни да због принципа жртвују политичку каријеру. За ову књигу је Џон Ф. Кенеди 1957. године добио Пулицерову награду. И питам се колико је народних посланика у Србији спремно да служи вишим циљевима од личних и страначких интереса, наравно на делима а не на речима?

Аутор је предузетник, власник ресторана домаће кухиње „Јелички врт“ у Чачку

(Данас)