Италијанска новинарка Стефанија Маурици: Светски медијски естаблишмент сноси велику одговорност за оно што се десило Џулијану Асанжу

 Новинарка Стефанија Маурици изјавила је да "очекују да ће судија наложити да тужилаштво објави све у вези са суђењем Џулијану Асанжу".

Сарадници Џулијана Асанжа затражили су сву документацију из оптужница и са суђења и то по закону о слободном приступу документима. То саслушање је сутра.

Н1: Ускоро ћемо видети прво саслушање по вашем захтеву по закону о слободи информација у вези са суђењем Џулијану Асанжу. То је прво саслушање откад је он на слободи, шта очекујете од тога?

„Очекујемо да ће судија наложити да тужилаштво објави све у вези са његовим суђењем, очекујемо нове информације. Ја се за то борим од 2015. и желим да добијем сву документацију о овом случају. Уверена сам да ће то бити бомба, да овај случај није био нормалан. Ништа у вези са њим није било нормално. Ти документи садрже врло важне информације. Надамо се да ће судија наложити то тужилаштву које би требало да ради у служби јавности, које је било надлежно за случај, за екстрадицију. То је главна институција“, каже новинарка Стефанија Маурици.

Н1: Да ли сте у контакту са Асанжом, да ли је он сада сигуран да више нема никаквих правних препрека и замки за њега?

 „Нисам још разговарала с њим, треба да се опорави. Свима је то јасно. Ја сам присуствовала и видела како је падао у несвест небројено пута и треба му одмор. Али сам причала са људима који су у контакту са њим. Није изгубио смисао за хумор и иронију. Оптимистична сам, он је изузетно јак човек. Иначе не би преживео ову ситуацију 14 година. Притвор, кућни притвор, боравак у амбасади без изласка напоље, а онда и најстроже чувани затвор у Британији. Надамо се да ће следеће године свима нама испричати његово искуство и да ли жели да ради поново. Он сам треба да одлучи шта ће. Дао је толико, угрозио је свој живот. Чак и да одлучи да ради нешто друго, чак и ако одлучи да се више не бави Викиликсом, он је већ дао толико пуно за слободу говора, слободу медија, право људи да знају. Чак и да ради нешто друго, у реду сам с тим. Жртвовао је пуно приватног живота. Само да се подсетимо да Џулијан никада није провео време са својом женом на слободи, сад је први пут да проводе време заједно као слободни људи“, каже она.

Н1: Као што сте рекли, није био на слободи 14 година, због објављивања докумената које је влада САД оценила као угрожавање безбедности земље. Новинарска удружења подржала су Асанжа и његово право да објави информације, али нису то урадили баш сви мејнстрим медији. Како видите улогу медија у последњих 14 година у вези са овим случајем?

„Веома сам критична према медијима, јер сам у овом од почетка. На самом почетку сви су покупили славу објављујући документе из рата у Авганистану, Ираку, Гвантанаму. А онда када су прикупили славу су га напустили и нико није хтео да се бави проблемом прогањања Џулијана Асанжа, већ је то морала да уради једна италијанска новинарка, то јест ја, да тражим документацију, да видим шта се дешава иза кулиса. Медијски естаблишмент има огромну одговорност за оно што се десило Асанжу, за то што је напуштен. Тек у последње две године када је било јасно шта се догађа су променили своје понашање и став. Схватили су да ако америчка влада стави Асанжа у затвор јер је објавио чињење ратних злочина и тортуре, да ће то бити ужасавајуће за слободу медија, за традиционално новинарство. Е тада су променили став“.

„Да додам једну ствар, од самог почетка америчке власти су нам говориле да ово није суђење новинарству већ издавачу, објављивању поверљивих докумената, да он није новинар. Покушали су да одреде ко је новинар, а ко није. Ми не смемо било којој влади да дозволимо да то ради. Ми новинари треба да одредимо шта је новинарство, а шта није, а не владе. Говорили су да није новинар, да је угрозио животе, да је хакер, да је простао да помогне Челси Менинг да хакује пасворде, да је то упад у компјутерски систем, а не новинарство. А онда смо у нагодби видели да уопште нема помена о упаду у компјутерски систем, хакерским оптужбама.нема помена о евентуалним жртвама, напротив, америчке власти су навеле да нису могли да пронађу ниједну жртву тог његовог чина. Дакле они су само користили наводну шпијунажу како би зауставили објављивање докумената о државном криминалу на највишем нивоу. То је напад на новинарство. Нажалост нагодба ће оставити последице на све нас. прешли су Рубикон. То је забрињавајућа порука, претећа, за све нас који истражујемо државни криминал на највишем нивоу, ратне злочине, мучења“, каже Маурици.

Н1: И он јесте признао неке ствари том нагодбом, како би повратио свој живот, да тако кажемо. Какве ће последице то признање, нагодба оставити на новинаре широм света. Колико је онда угрожено истраживачко новинарство. Постоје многе земље, па и попут Србије где власт покушава да контролише све, где је демократија на ниском нивоу и где би новинари могли да буду изложени прогањању. Колико ће то његово признање утицати на новинарство широм света?

„Апсолутно, у то нема сумње. Чак је и Њујорк тајмс, који је био критичан према Асанжу, на крају признао да је ова нагодба, и начин на које су се америчке власти понашале према асанжу катастрофалан. Могли су да одустану од оптужби, бајденова администрација је то могла да уради и да кажу да је то била ствар трампове администрације. Могли су одустану, али нису. Напротив, наставили су даље са захтевом за изручењем. Тражили су нагодбу за дело којим се криминализује новинарство. То је дакле био захтев и Трампове и Бајденове администрације. Дакле и демократе и републиканци су тиме послали застрашујућу поруку новинарима да свако ко има јако важну информацију мора да промисли два пута да ли ће нешто објавити или не. Иако је ова нагодба договор, теорија да је објављивање поверљивих докумената злочин није пресуђена на суду“.

„Није изречена пресуда на суду за то. Ипак, то остаје теорија владе САД. Свакако нагодба јесте опасност по новинарство. Ако се према слободи медија понашате овако у САД, земљи која је демократска, која има уставом загарнтована права за медије, онда замислите како је у другим земљама где су слободе много мање. Осећаћемо се угрожено, застрашено. У Италији има много америчких база, војних база. Замислите да имам неки видео или информацију. Да ли бих сад то смела да објавим без бриге. Наравно да не, јер не желим да завршим као Џулијан. Не желим да проведем 14 година у паклу. Многи новинари ће то гледати из тог угла. И то само због објављивања докумената за које јавност имала права да зна. Ови проблеми нису само проблеми САД, Аустралије, свуда видимо нападе на новинаре, крсташки рат против новинара. Владе крше слободу медија. То видимо у Француској, у Великој Британији. Многе земље, Италија, Шведска, оне се удруже у захтеву да на пример шпијунирају новинаре. То је неприхватљиво“, каже она.

(Н1)