Милош Живковић: Балада о патолошком лажову

Сви ми, да се не лажемо, каткад лажемо. Неко лаже више, неко лаже мање. А он, како ствари стоје (а ствари једва и да стоје), лаже непрестано. Дакле, ко је он? Иако писац ових смртно неозбиљних редова основано сумња да он уопште зна ко је он, он је најједнакији међу нама неједнакима и најспособнији међу нама неспособнима. Он је патолошки лажов. Уједно обавља и функцију председника Републике Србије.

Психолошки и етички интегрисана личност – барем би тако, током развоја личности, ваљало да буде – постаје свесна људске потребе за лагањем, и лагању се, више или мање, опире истином и одговорношћу.

Патолошки лажов на функцији председника Републике Србије, пак, лаже чим зине и зине чим лаже, лагању се уопште и не опире, а његов однос спрам истине и одговорности не бих да помињем из санитарних разлога. Патолошки лажов на функцији председника.

Републике Србије обећава народу свом куле, градове и фабрике. Руку на срце, куле, градове и фабрике народу свом јесте дао. Али, градове што постадоше затроване урбанистичке лакрдије и папазјаније, и то захваљујући алавим фудбалерима што постадоше грађевински инвеститори, и сличним хуљама, све самим епигонима патолошког лажова. Куле се, како ствари стоје (а ствари једва и да стоје), напрасно руше, мрвећи под собом све живо и све мртво. А његове фабрике (и стадионе) не бих да помињем из санитарних разлога.

Морамо у обзир узети и немалу могућност да патолошки лажов није свестан своје патолошке лажљивости – патолошки лажови углавном, у свом току свести, немају свест о својој лажљивости – која може бити последица социопатије, нарцисоидног поремећаја личности, граничног поремећаја личности, и тако даље, и томе слично. Нека се тиме позабаве стручнији од писца ових смртно неозбиљних редова. Али, несмештањем тамо где му вероватно јесте место, амбициозни патолошки лажов је, од ове земље хронично злосрећних, незрелих и пакосних људи, направио своју кобну и кичерску Шангри-Ла. Кривотворену обећану земљу која није ништа друго до оспољавање зајебаног, неуравнотеженог и нестварног унутрашњег света патолошког лажова.

Међутим, како се не бисмо уљуљкали у слатко самосажаљевање, самопрезирање и самопрецењивање (писац мисли и на себе), неке од омиљених српских паранормалних дисциплина, ваљало би да сами себи признамо да то што се патолошки лажов налази ту где се налази, а није смештен тамо где му је вероватно место, такође јесте оспољавање нашег колективног унутрашњег света.

Тај свет грађен је столећима, махом на темељима које писац ових смртно неозбиљних редова такође не би помињао из санитарних разлога, али му не преостаје ништа друго до да их помене из практичних разлога.

Народ наш, под аз, понајвише се ослања на рекла-казала као главни извор информација; под буки, лукавост види као једину ваљану памет и вештину; под вједи, на митоманију (писац мисли и на склоност ка давању мита) гледа као на славну историју; под глагољ, у опсенарству проналази врхунску мудрост; под добро (што никако није добро), простор-време види као једну бесконачну депонију; и, под есте, од Новака Ђоковића прави Дажбога, пансловенско соларно божанство, основу живота на земљи. Када све то смутимо па проспемо, добијемо једно савремено племе, што живи петсто километара од Беча и осамсто километара од Атине, мерено ваздушном линијом. Док је духом негде у Сибиру, што ће рећи, на удаљености од око седам хиљада километара, колико је од Србије малтене удаљен и Јапан, такође мерено ваздушном линијом. Истовремено, племе је обучено у корпоративне рите истакнутих нациста Хуга Боса и Адолфа Даслера, до ушију је заљубљено у себе, немачке аутомобиле, али и у своје свемогуће поглавице и шамане – Пашића, Милошевића, Караџића, Младића, Додика, Николаја Велимировића. Разуме се, и у патолошког лажова. Али, и у белосветске патолошке лажове. Да не заборавим, припадници племена све слободно и неслободно време троше тупаво бленући у екране паметних телефона, док истовремено гневно подврискују како неко из сенке хоће да их чипује.

Рашка pic.twitter.com/pXP2EbIzDO

— Шумадинац (@KorektnoUvek) November 24, 2024

С обзиром да је ова балада, ипак, посвећена патолошком лажову, нечовеку који одавно не заслужује никакво поштовање, а не његовом племену, и с обзиром да је насловљена тако како је насловљена, писац ових смртно неозбиљних редова има потребу да заћути. Али, патолошком лажову, пригодно, посвећује стихове Арсена Дедића, који се у свом песничком делу и те како знао позабавити дилетантима, надримајсторима и незналицама: „Све што им до руку дође/ пепео и прах/ рођени да буду вође/ и да сију страх/ По изгледу сви су исти/ рустикални дах/ све што такну ти курсисти/ подвала и крах/ Они могу овдје/ или било гдје/ стручњаци за ништа/ експерти за све“.

(Данас)