Немања Рујевић: Јово Бакић наглавачке - они јуре народ по улицама

„Јурићемо их по улицама“, прорицао је Јово Бакић и многи су му давали за право. Сада се дешава обрнуто – напредњачки Штурмабтајлунг млати народ по улицама, кућама и локалима. А наша чаршија се добрим делом гнуша „сваког насиља“

Професор Јово Бакић се показао као неуспешан политичар. Двапут је улазио у леве странке и двапут експресно излазио. Једна од тих странака се утопила у странку Драгана Ђиласа, друга остала безнадежно маргинализована. Као цела левица у Србији, уосталом.

Но, сам Јово Бакић није маргинализован иако је било покушаја. Штавише, погледајте по Јутјубу, рецимо – његова гостовања броје се у најпопуларнија.

„Јурићемо их по улицама“ – због те чувене реченице, коју радо понавља, једни га обожавају, а други тврде да само даје муницију режиму. Таблоидна штампа и напредњачки прваци га због ње сатанизују.

Ко кога јури

Претерано би било Бакића називати „идеологом“. Слика „јурења по улицама“ пре је нека врста анализе – ако режим тера ствари до краја, ако се више нема куда, онда може бити само најурен. А то неће бити слатко. Каже Бакић.

Али, ових дана се питам да ли је Јово Бакић, осим што је био неуспешан политичар, можда и неуспешан аналитичар?

Јер, без обзира колико лајкова и аплауза добије, без обзира колико му стотине хиљада људи даје за право и мисле да нема друге него да свако дохвати свога субашу, да буде „пржења“ и „јахања“, без обзира колико је одушевљење народним методама у Непалу – у збиљи Србије дешава се сасвим обрнуто.

„Време“ о томе издашно пише у новом броју, који је закључен пре него што су батинаши-качкеташи на „Маракани“ тукли народ који је са својом децом дошао да гледа своју репрезентацију, и приде ту и тамо повикао нешто против власти.

Док жандари газе и наливају сузавцем по улицама, неформалне фаланге долазе људима на кућни праг. Туку у кафанама и радионицама, пале локале и киоске, иживљавају се по факултетима и школама. Стигли су и до Риге, да дисциплинују кошаркашке навијаче.

Обијање о главу

Политиколог Дејан Бурсаћ пише на Твитеру да је то суманута тактика – тући народ на стадиону, пред педесет хиљада очевидаца и ко зна колико камера мобилних телефона. Да ће људи реаговати на неправду.

И хоће, али како? Још једном шетњом? Блокадом улице? Гандијевским отпором и чекањем да још народа буде умлаћено? Да, можда, неко погине?

Другим речима, колико ће још, дословно, глава бити разбијено док се то режиму фигуративно не обије о главу?

Парадоксално, док се у анализи многи слажу да ће ствар морати да се сврши „јурењем по улицама“, на праву фрку је мало ко спреман. Ваља добити пендрек и супротставити се батинашима, то није лако, а није ни нормално.

Али, добар део наше чаршије још живи у Дизниленду. Он свако дизање гарда описују као „провокацију полиције“ и „подривање мирних протеста“. Понављају папазјаније о „убаченим елементима“ за које није понуђен ниједан доказ. Тешко им је да прихвате да од пола Србије која је у побуни има и понеко коме су се после свега смучиле гандијевске методе. А таквих заиста нема много.

Режимски Штурмабтајлунг наставиће да јури људе по улицама, сачекују их у хаусторима и на радном месту, ућуткују батинама. Па ко дуже издржи.

Можда би Јово Бакић рекао да још није куцнуо час за његов сценарио, али да ће куцнути. Само, неко би да би се то обистинило морао да крене први, ако до тада не буду сви умлаћени.

(Време)