Огњен Јанковић из Београдског синдиката: Студентски протест је историјски, део смо доброг трилера са срећним крајем. После песме „Мојне да си ћаци“ стижу претње и увреде упућене и породици. Изгледа да та песма баш боли

Огњен Јанковић из Београдског синдиката сматра да је студентски протест "историјски, на нивоу целог света" и да ће то време показати. Живимо у времену тоталне контроле и несхватљиво је оволико немање слуха за вапај сопственог народа, рекао је у емисији "360 степени" на Н1, додајући да једва чека конкретну промену, за коју се нада да се ближи. Искрено се нада и "правој правди", која ће прво да утврди кривце за надстрешницу од чега је све кренуло, а затим "једну широку лепезу криминала и корупције које живимо годинама". Каже да у овом тренутку треба да се концентришемо на то како да помогнемо студентима и да се најважнији сценарио сада догађа по улицама, у кућама и у нашим главама. "Мислим да смо колективно део једног доброг трилера са хепиендом", наводи Јанковић. Упитан о посети патријарха Москви и изјавама тамо, каже: Осећам се јако тужно, на неки начин и изневерено. Како је дошло до тога да наш патријарх оде било где, а поготово у Русију, и да нас оговара?"

Говорећи о паду надстрешнице, рекао је да је то био велики шок за све, да су због те трагедије одлучили да пожуре са издавањем албума „Ел Салвадор“, који су почели полако да припремају шест месеци раније, јер су имали необјашњиву потребу да се изразе у том трену…

„…И да дамо свој глас и да дамо неку подршку људима баш у том тренутку, када су се све ствари будиле. У народу је тада био велики очај, бес. Мало пре тога је био први онај протест у Новом Саду, са оним подметнутим ломљењем Градске куће“, подсећа гост 360 степени из „Београдског синдиката„. Навео је да је код њих дошао Пијаниста и рекао да албум треба да се зове „Ел Салвадор“. „И ми смо онако стали, знамо – (Најиб) Букеле, Ел Салвадор и тако даље… Јел због акције? Он каже – наравно, то треба да буде кровна порука тога албума, у смислу чему тежимо, и тако се родио Ел Салвадор“, прича Огњен Јанковић.

Каже да су, када су убрзо почели студентски протести, имали необјашњиву потребу да се укључе и помогну.

„За ових шест месеци се догодило толико ужаса, толико трагедија, додатних. Шта су све студенти истрпели? Колико је студената похапшено? Овај младић је задржан у притвору. То су, дакле, информације које долазе до нас путем друштвених мрежа и искључиво су црне. Срђан Жунић, човек је, не знам колико, више од 40 дана у затвору – ми немамо тачне информације, ми, као јавност. Агресија се појачава – од гажења студента, од ломљења вилице оној девојци, бејзбол палицом у Новом Саду, од малтретирања, претњи полицијом, до напада полиције у Новом Саду„, додаје, осврћући се и на дан када је испред Факултета спорта и физичког васпитања полиција ударала окупљене. Наводи да му је то изгледало мучно.

Додаје да је једина ствар за коју су се искрено срцем везали „у целом том мору реакција и различитих иницијатива које су се пробудиле“ – студентски протест. Јанковић каже да је бенд много времена провео са студентима последњих месеци, помажући им дружењем, саветима, причом, доношењем хране…

„Та деца не спавају, поготово се то сада видело док је трајала блокада РТС-а. То су клинци који не спавају по два, три дана и они су толико јаки у томе, то је нека невероватна снага која излази из њих“, наводи Јанковић, додајући да енергију црпе из заједништва, уважавања, поверења… „А, по мени, то се зове љубав. И то је непобедиво“, наглашава.

Оно у шта су они поверовали и захтеви које су они истакли и начин спровођења акција – то је нешто, како каже, у чему се Београдски синдикат препознао и срећан ушао у то, да дају све од себе да помогну.

На друштвеним мрежама појавили су се наводи да је Београдски синдикат пројекат ДБ-а, да се појављује увек кад је нека криза. Огњен Јанковић каже да то не жели ни да коментарише јер је то безвезе и да је реч о дисквалификацијама без покрића, а додаје да је већи проблем и да их више погађа што им сада, после песме „Мојне да си ћаци„, стижу и претње, увреде упућене и породици. Изгледа да та песма баш боли, каже гост Н1.

Наводи да није тачно да их годинама није било („а сада су се појавили“), подсећајући на песме објављене последњих година, попут „Систем те лаже“, али и на низ концерата и на то да су, како каже, возили слалом да успеју да добију салу да би се одржали.

„Ми никада за ове године нисмо били по вољи овој власти. Међутим, вероватно је целокупна Србија дошла у ситуацију да се власт опустила. Некако имам утисак да је ова власт већ после 12 година потпуно била самоуверена да је овладала целом ситуацијом, па чак и нашим емоцијама и начином како ћемо ми да реагујемо у кризним ситуацијама. Тако да они вероватно нису мислили да ће се све ово догодити после убиства тих људи у Новом Саду и заборавили су на људскост“, наводи Јанковић.

Хајде да и ми нешто научимо од студената, каже, додајући да и он мисли да не треба неког вређати због другачијег мишљења.

Ко су ћаци?

Јанковић каже да је појам „ћаци“ генијалан и да је добио широко значење.

„Од оног почетног значења да су то ови типови доведени у Ћациленд, односно у Пионирски парк – да ли плаћени, да ли не, али свакако нису никакви студенти и свакако нису дошли да шире љубав и мир, него све супротно. До тога да су св сада са те стране режима почели да се поистовећују, мислећи вероватно да ће то бити симпатично или шта год. За мене су заправо ћаци сви људи који у овој ситуацији нису одреаговали људски на ту трагедију, тај вапај“, наводи.

Ћаци су, додаје, сви људи који студенте данас и даље вређају, који сумњају у њих. „Ћаци су, по мени, сви који им подмећу лажне неке приче – како је овај покрет контролисан одавде, оданде, како има своје менторе итд. За неке ствари и донекле могу да разумем да је то необразовање, неинформисаност. Ми морамо да схватимо да се овим нашим људима испира мозак константно већ јако дуго и да то оставља последице, да смо ми сви изложени једној врсти медијске психозе, да смо подељени, да готово ништа у медијима није слободно, да је све исконтролисано у смислу политике која се спроводи, делегира, а поготово агресивних порука које можемо да чујемо највише са државних, „парадржавних“ медија“, каже Јанковић додајући да се много радовао блокади РТС-а. Сматра да Саруман (лик из „Господара прстенова“) живи управо тамо, и да је то место одакле ће уследити права промена.

Београдски синдикат често иде на зборове, по многим местима у унутрашњости, и како каже Јанковић – у разговору са другим људима најчешће сви дођу до закључка да треба да се извињавамо деци, студентима, што смо им оставили овакву државу.

„Ја припадам генерацији која мора да прихвати одговорност за то. Ја мислим да је 5. октобар био потпуно фарса, да ми ту некако нисмо знали, видели, нисмо имали то знање вероватно… Да се тада није догодила та права промена и да годинама након тога нико није постављао питање да ли је могуће да РТС и даље функционише по принципима као из доба Слобе“, каже, додајући да има утисак да 5. октобар није обавио оно што је требало.

Сматра да је на делу тотална контрола и да је несхватљиво оволико немање слуха за вапај сопственог народа. „Једва чекам конкретну промену која се, надам се, ближи“, додаје.

Искрено се нада и „правој правди“, која ће да подразумева суђења, „прво да утврди кривце за надастрешницу од чега је све кренуло, а затим једну широку лепезу криминала и корупције које живимо годинама“.

„Њих бију, они и даље задрже лице достојанства“

Говорећи о студентима, каже да шаљу најхришћанскију поруку којој је у модерно време сведочио: „Њих пребију, и они и даље задрже лице достојанства“.

Они имају несумњиву жељу за знањем, а овим великим покретом су одлучили да покажу и да желе да остану овде, оценио је Јанковић. Врло брзо су, како каже, схватили да уједињење значи моћ, покретачку моћ и за врло кратко време инспирисали целу Србију. Једина наша заслуга је што смо испали, изгледа, у већини случајева добри родитељи – та деца су васпитана, елоквентна, та деца поштују старије и освајају где год да се појаве, додаје.

Јанковић каже да није случајно што ова власт бежи од њих као ђаво од крста, „да их не оплемени“… „Јер с једне стране имаш љубав, а с друге непатворену мржњу“, оцењује.

О патријарху у Москви: Како је дошло до тога да нас патријарх оговара

На питање о гласном ћутању патријарха Порфирија и његовој изјави о цветној револуцији у Москви, одговорио је цитирањем оца Арсенија који је рекао да је патријарх погодио, јер се цвеће побунило – неће више да га газе слонови и носорози.

„Осећам се јако тужно, на неки начин и изневерено, како је дошло до тога да наш патријарх оде било где, а поготово у Русију, и да нас оговара“, навео је Јанковић. Додаје да лично нема нека очекивања од патријарха, али да је црква нешто друго, нарочито „последњих шест месеци је итекако активна у подршци студентима“. Подсећа да бројни свештеници по Србији отварају врата цркве, звоне звона кад долазе, активирају се да помогну…

Каже да на то за патријарха гледа као на стару вест и да сви сада морају да се концентришу да виде како могу да помогну и како да буду проактивни у данима који следе.

Говорећи о ситуацији у мањим местима, наводи да неки припадници владајућих странака зову људе и прете, и каже да „нисмо свесни како је неки полусвет зајахао“.

„Догодине у Призрену“

На питање да ли је Београдски синдикат дизао националне тензије неким својим песмама („Догодине у Призрену“), каже да не мисли да је то дизање таквих тензија, и истиче да бенд не крије да сматрају Косово делом наше територије. „Тек сад, након овог студентског протеста схватам значај поштовања Устава, који гарантује Косово као саставни део Србије… Ми смо ту старојеврејску метафору („догодине у Јерусалиму“) искористили – неки су то коментарисали како су они хтели. Та песма никога не позива ни на какав сукоб, та песма носи у себи горчину, неку врсту туге. Свако може да тумачи песму на свој начин. Ја само знам нас, с којом љубављу и бригом смо са тим људима, с којима смо много времена провели… Наша веза са људима са КиМ је дубока и нераскидива“, наводи Јанковић додајући да је та песма била подршка за људе на Косову. Истиче да су ти људи доле заборављени и да постоји „велико непознавање Косова пре свега од стране Београда“.

Каже да дубоко верује у то да волети своју земљу и исказивати то кроз поезију није никаква агресија.

На сцени 26 година

Причајући о „“Београдском синдикату“ и 26 година на сцени, каже да вероватно успевају због тога што им профит није идеја око које су се окупили. Додаје да од тога не живе и да им зарада од наступа „буде џепарац“.

Најпре ми смо, пре свега, добри пријатељи и најпре гледамо да та људска линија односа буде подмирена а после тога може и музика, каже и додаје да им је „Синдикат“ толико тога доброг донео – искустава, пријатељстава, путовања… Додаје да их је бенд оплеменио и истиче то што имају директан контакт са својом публиком.

Јанковић је завршио продукцију на ФДУ и бави се режијом, а његов филм и серија „Златни дечко“ доживео је велики успех. „Златни дечко 2“ се није догодио, каже, али припрема неколико сценарија.

„Најважнији сценарио се догађа сада по улицама, у кућама и у нашим главама. Мислим да смо колективно део једног доброг трилера са хепиендом, биће времена за филмове“, наводи Јанковић.

Волео би да наслеђе ове, како каже, „духовне револуције“ буде – дијалог и начин разговора, „да напокон научимо да разговарамо“. „Студенти су у Новом Пазару показали, то је историјски подухват за нашу земљу. У неколико недеља се одиграо обрт живота – то ми само говори да смо ми као целокупно друштво и целокупна нација, спремни за велике промене на боље и то је оно што ме чини апсолутним оптимистом“, закључио је Огњен Јанковић.

(Н1)