Саво Манојловић: Политичка артикулација протеста

 Да ли би власт могла да игнорише блокаде на стотинама локацијама у истом тренутку? Да ли је то некада урађено?

Јесте. 2021/2022, под притиском грађана, власт је повукла два неуставна закона и зауставила пројекат Рио Тинто – не зато што је хтела, већ зато што више није могла да игнорише оно што се покренуло. Најзначајнија грађанска победа! Да ли од тада покушава да пројекат врати? Да – али безуспешно.

Како је до тога дошло?

Прво, масовношћу протеста. У том тренутку, то је била најшира и најинтензивнија грађанска побуна још од 5. октобра. Стотине хиљада људи на улицама, широм земље. Протест није био догађај – био је стање друштва.

Друго, по први пут се појавио наратив који спаја, а не дели. Један заједнички оквир у којем су се, без осећаја неприпадања, препознали и десни, и леви, и центар и они који су до тада остајали по страни. Уместо идеолошких линија – заједнички интерес.

Треће, захтеви који нису били ни импровизовани, ни нејасни. Правно прецизни, аргументовани и усмерени ка конкретним циљевима. И оно најважније – од њих се није одступало. Није било простора за политичку трговину.

Шта од свега тога имају студентски протести данас?

Све. И то на дубљем и ширем нивоу.

Они трају већ четири месеца. Захтеви су јасни и правно утемељени.  Организовани су и проширили се широм земље, малтене у свим местима. Масовни у регионалним центрима – Нови Сад, Крагујевац, Ниш. Протест у Београду, 15. марта – најмасовнији у историји Србије. На то додајте колоне студената које су недељама пешачиле по Србији, долазећи и пролазећи поред оних који нису на протесте могли ни да дођу, ни да их виде на националним фреквенцијама.

У симболичком смислу, ови протести носе заставу не као реквизит, већ као природан израз припадности. Химна се не пева да би се нешто доказало, већ зато што се осећа. А истовремено, постоји оданост уставним, људским правима, право на окупљање, слободу мишљења, борбу против корупције, владавину закона и институција. Томе додајте социјалну емпатију, солидарност и међусобно поштовање. Млади различитих националних и верских припадности – муслимани и православци – не истичу разлике да би се сукобили, већ их уважавају док заједно корачају. У тишини, без помпе, стварају нешто што ова земља дуго није имала – осећај заједничког пута.

Да ли су блокаде 2021. имале нешто што садашњи студентски протести немају?

Само једну ствар. Блокаде. И то истовремено – широм земље.

Таква блокада не троши снагу – обнавља је. Не слаби протест – већ га чини за режим непрегледним, неконтролисаним и временски концентрисаним.

Тада су блокаде биле најављене за исти тренутак, на стотинама локација. Србија је стала у истом моменту – да би могла да крене.

Био је то шах-мат у неколико потеза.

Да ли је распршеност локација ослабила протест?

Не. У Београду су слике блокиране Газеле, Славије, свих мостова и Теразија постале антологијске. Све је било блокирано, а ниједна тачка није деловала усамљено.

Како је то изгледало у пракси?

Грађани су се пријављивали путем онлине платформе – из свих крајева Србије, у својим местима.

На истој платформи свако је могао да пронађе локацију у свом окружењу.

Добили су јасна упутства: ненасилан отпор, миран грађански протест, избегавати инциденте, пропуштати возила хитних служби.

Постојао је ритам и ред.

Први протест трајао је сат времена. Сваке наредне суботе – додавало се по још сат.

Енергија се није трошила – већ распоређивала.

Свако је знао колико даје, и знао је зашто то ради.

Успех је био довољан замајац за наредну недељу.

А режим се суочио с нечим чему није дорастао – непредвидивошћу и координацијом коју не контролише.

Да ли студенти и грађани могу сада да ураде исто?

Апсолутно.

Верујем – чак и организованије него што смо ми из Крени-Промени тада успели, заједно са мештанима угрожених подручја.

Да ли треба да то ураде?

То је аутономна одлука студената. Јер они који су покренули најмасовнији грађански бунт – и чија је кожа у игри – морају сами да донесу одлуку.

Овде само износим нешто кроз шта смо ми већ прошли, поштујући принцип:

никада не предлажем другима оно на шта нисам и сам спреман.

Многи предлози који се ових дана нуде делују као разводњавање.

Прича о „политичкој артикулацији“ се понавља сваки пут када енергију протеста покрене неко ко није део устаљене политичке поделе.

У овом тренутку, то више не делује као добронамерна идеја, већ као кукавичје јаје.

Не покушава се унапредити покрет, већ се – кроз „артикулацију“ – покушава ставити под контролу.

То је разлог зашто се све чешће чују предлози о изборним листама на којима би се, уз студенте, нашла и целокупна опозиција.

Али таква листа не би обједињавала – већ би поделила.

Не би ојачала протест, већ би му одузела оно најважније – аутентичност и поверење.

За мене, то није само грешка.

То је кукавичје јаје. И то нојево.

Уместо покрета који окупља без лидера и без страначких боја, који враћа поверење људима који годинама нису веровали никоме – сада би требало дати легитимитет структурама које већ годинама не успевају да окупе ни делић тог капацитета.

Махање истраживањима јавног мњења је фарса.

Иста лица која су тврдила да нема смисла излазити на изборе јер власт краде, сада убеђују студенте да та иста власт неће прихватити њихове захтеве, али хоће да омогући слободне изборе.

Изборе који јој директно угрожавају опстанак. А некима од њих и личну слободу.

Примери из прошлости то најбоље потврђују.

Протест „1 од 5 милиона“, који је такође започет као студентски, имао је масовност.

Али без следећег корака – без притиска и концентрације – дошло је до разводњавања захтева, губитка масовности и коначног краха те изборне (студентске) листе кроз изборне покушаје.

Слична судбина задесила је и протесте „Србија против насиља“.

Када се изгубила линија притиска, све се свело на наду да ће иста власт коју не можемо да натерамо да попусти – сама себи одузети моћ на изборима.

Таква нада није стратегија.

То је замена стварности фантазијом.

Пут је: Концентрисане блокаде. Испуњење захтева или урушавање режима. Тек онда прелазна експертска влада.

Влада коју предлажу пленуми, а правно наравно изгласава парламент.

Без власти. Без опозиције.

Када имаш тим који побеђује и тактику која доноси резултате, до победе се долази тако што не мењаш оно што функционише.

Тај који пита зашто се не би тиму и тактици, (поново) додалии тим и тактику које су упорно губили – треба да зна:

Зато што желимо да победи Србија. А не да сви заједно изгубимо.

(kreni-promeni.org)