Слободан Самарџић: Вучић неће дати власт без велике несреће. Косово је пустио низ воду још 2013.

У разговору за Данас, професор Слободан Самарџић коментарише актуелна политичка дешавања, европске поруке упућене Србији, положај опозиције, студентске протесте и маневре власти. Сматра да најава великог скупа СНС показује још једном да је Александар Вучић заиста „изгубио главу“.

Како коментаришете признање Косова од стране Кеније, упркос Вучићевим најавама да ће неке земље повући признање?

Вучић је давно, још од 2013. године, Косово и Метохију пустио низ воду. Цела његова политика у тој ствари, све до данас, политика је одрицања Србије од своје јужне покрајине. У том дванаестогодишњем периоду, једини изузетак била је политика поништавања признања тзв. Косова. После Вашингтонског споразума из септембра 2020, званична Србија је дигла руке од те политике.

Недавно кенијско признање „Косова“ резултат је убрзане политике дефинитивне предаје покрајине 2022. и 2023. године, која је исходила Бриселско-охридским споразумима. Пре Вашингтонског споразума могло се јасно видети да се већи број држава, оних мањих и зависних од утицаја САД и ЕУ, ослободио страха од њихових репресалија у случају непризнавања „Косова“. Вучићево одустајање од те, иначе успешне, политике говори о томе да је он у свом деловању увек био зависник западних чинилаца.

Која је кључна порука Урсуле фон дер Лајен коју сте видели током недавног одласка Вучића у Брисел? И како видите изостанак помињања важности утврђивања истине о употреби звучног оружја?

Председница Европске комисије држи се континуитета политике ЕУ према Србији још од пре 2012. године, када је питање придруживања и приступања Србије било условљено ултиматумом да Србија призна независност “Косова“. Године 2012. само је пронађена особа која ће прихватити тај ултиматум, са јасним контра-захтевом – да Унија зажмури на оба ока у погледу начина вођења власти у Србији.

Иако је протекло више времена него што се очекивало, Вучић је ипак довео тај процес до самог краја, а то је де иуре признање „Косова“. У том континуитету од 13 година учвршћена су правила понашања „две стране“ без којих би била незамислива трговина између заштите и покорности, која чини основ Вучићевог дугогодишњег одржања.

Урсула вон дер Лајен се држи те политике и није на њој да је прекине, премда је њој теже да је оправдава на врхунцу Вучићевог недемократског и насилног режима. Та политика не води се у Европском парламенту, који је много експлицитнији у критици режима у Србији, него у телима која су затворенија за јавност – Савету министара и Европској комисији, па ни овде у духу законских поступака одлучивања.

Дакле, председница Комисије је могла и онако скромно – преко твита – да изрекне само неколико овешталих фраза, да их сада не понављамо.

У контексту такве политике, прича о употреби звучног оружја у Београду не долази у обзир. За то су задужени европски парламентарци, по вољи.

Које је пак по Вама, Вучић поруке послао?

Главна порука била је да ће Србија сада крајње озбиљно кренути у европске интеграције и с тим у вези отворити преговарачке кластере 2 и 3. Данас то изгледа гротескно, али то није само Вучићев речник, већ и речник европских званичника, уз захтев да се побољшају изборни, медијски и општи услови. Обрни-окрени ову причу слушамо годинама, готово деценијама, али данас у условима опште друштвене побуне, та прича делује као малициозна шала.

Мислите ли да ће се Вучић одлучити за формирање владе или за изборе?

Он је ближи томе да направи владу на основу садашње парламентарне већине. Свестан је да избори без озбиљних промена неће успети. Прошли би без опозиције, а то му ни западни покровитељи не би прихватили. Зато му је лакше да иде на нову владу са старим парламентом. Али, у постојећим условима ни то не би задовољило чиниоце у ЕУ. Што се њих тиче, најбоље би било да дође до неког, ма каквог договора са опозицијом.

Хоће ли имати ти избори смисла без опозиције која, бар засад, тврди да на њих неће изаћи?

Као што сам рекао, избори су мање вероватни, јер опозиција сасвим сигурно не би на њих изашла без озбиљних промена изборних услова. А за то је потребан договор власти и опозиције који је за сада немогућ. Сигуран сам да опозиција не би пристала на фасадне промене изборних услова ма колико би ЕУ и ОЕБС на томе инсистирали.

Не би се поновила 2021. година када је у два наврата (јуни и септембар) делегација Европског парламента одбила све захтеве опозиције, а стала на страну козметичких промена које су понудиле власти. Ванредни избори 2022. и 2023. године били су одржани без било каквих промена, али и без озбиљне критике поменуте две организације које су наводно надгледале њихово спровођење. То се сада не може поновити.

Ако до избора дође, хоће ли опозиција успети да спречи њихово одржавање и како предвиђате да би било понашање студента у тим околностима?

Данас су прилике сасвим другачијих од оних које сам поменуо. На делу су вишемесечни протести студената, пољопривредника, бројних професија и грађана. То је реална друштвена снага која тражи промену режима и темељне промене у руковођењу државом.

Што се тиче опозиционих странака, оне су нажалост слабији чинилац у овим догађањима, али им се срећа осмехнула збивањима на отвореном јавном простору. Гледајући са те стране, Вучићу је маневарски простор знатно сужен, али без директног притиска на институције које је сам обесмислио, он неће пристати ни нашта.

Шта мислите о опозиционој идеји прелазне владе и има ли начина да се Вучић, ипак, томе приволи?

Та идеја је лансирана пре више од три месеца, али до сада није политички осмишљена. Тек у последње време имамо два предлога – ПроГласа и страначке опозиције – који настоје да изложе форму и садржину те идеје. Прогласов документ је уопштен и често недоречен, али и неодлучан у погледу његове политичке садржине.

Документ опозиције је много детаљнији и садржајнији и, али ни у њему се не види како доћи до реалности тзв. прелазне владе. Осим тога, акционо распршена опозиција не даје изгледе за убедљив притисак на тврђаву Вучићеве плутократије. Данас сведочимо о присуству снаге друштвених протеста и слабости политичке алтернативе. То не само да је недостатак за успешну промену режима него и претећи разлог перспективног слабљења здраве енергије ове свеколике побуне.

Како видите да грађани реализују студентски позив на зборове грађана и куда такво организовање може или не може да одведе, односно има ли ефекта?

Треба да буде јасно да су пленуми и зборови форме протеста, а нису, нити могу бити, форме неког новог поретка. Настанак ових феномена последица је практичног сазнања да су институције државе разорене тоталитарним утицајем једне квази-странке и њених сателита. Како није постојао инхерентни системски отпор овој тенденцији, рецимо кроз стратешки осмишљено деловање опозиционих странака, или синдиката и професионалних удружења, догодио се студентски бунт који је катализовао такорећи све до тада успаване друштвене енергије.

Такву снагу противљења, која се елементарно изражава на улицама и путевима Србије, заиста је потребно обликовати неком стабилном формом. То су ти пленуми код студената и зборови код грађана. Али, њихова функција је у суштини реактивна и привремена – докле траје протест и док се не образују класичне демократске форме управљања државом на свим нивоима.

Приписивати овим привременим формама неку сталност у руху тзв. непосредне демократије, представља једну уобичајену утопистичку визију. Такве визије у политичкој историји, па и нашој, завршавају општим нередом, који по правилу прераста у неку форму диктатуре.

Да ли вас је изненадила упорност и истрајност студената и ученика, која је будућност протеста и могу ли да постану антиевропски због ископавања литијума које ЕУ планира у дослуху са Вучићем?

Нико није очекивао тако масован и буран покрет студената. Још мање се могла очекивати толика истрајност њихове побуне. То је оно што окупља шире друштвене слојеве, групе и генерално грађане. Дакле, створена је база велике промене. Да ли ће до ње и доћи, зависи од посла кога карактерише политичка мудрост, што није на страни студената. Нажалост, та компонента до данас недостаје, а уколико се не појави, снага великог друштвеног покрета ћа природно опадати.

Европске акције овде не стоје добро. Њихова вредност рапидно је опадала током последњих година. Приметно је да у студентским активностима та фирма нема никаквог значаја. Још им само треба литијумско зло па да се у Србији, што би рекли млади, утотале. Последњи сусрет њихових највиших званичника са Вучићем, који је открио њихову литијумску фиксацију, још више потврђује тврдокорност њиховог генералног става према стварним проблемима Србије.

На крају, шта бисте рекли о Вучићевој најави тродневног скупа и повлачења те најаве?

То показује, још једном, да је он заиста изгубио главу. Реч је о најави и одјави као афективном чину овог човека. Додуше, не једином у последње време. Али, то налаже велики опрез. Тај власт неће дати без велике несреће. Њу треба избећи а да се посао заврши на добро овог народа. Управо је то велика тема данашње Србије.

(Данас)