Slobodan Samardžić: Vučić neće dati vlast bez velike nesreće. Kosovo je pustio niz vodu još 2013.

U razgovoru za Danas, profesor Slobodan Samardžić komentariše aktuelna politička dešavanja, evropske poruke upućene Srbiji, položaj opozicije, studentske proteste i manevre vlasti. Smatra da najava velikog skupa SNS pokazuje još jednom da je Aleksandar Vučić zaista „izgubio glavu“.

Kako komentarišete priznanje Kosova od strane Kenije, uprkos Vučićevim najavama da će neke zemlje povući priznanje?

Vučić je davno, još od 2013. godine, Kosovo i Metohiju pustio niz vodu. Cela njegova politika u toj stvari, sve do danas, politika je odricanja Srbije od svoje južne pokrajine. U tom dvanaestogodišnjem periodu, jedini izuzetak bila je politika poništavanja priznanja tzv. Kosova. Posle Vašingtonskog sporazuma iz septembra 2020, zvanična Srbija je digla ruke od te politike.

Nedavno kenijsko priznanje „Kosova“ rezultat je ubrzane politike definitivne predaje pokrajine 2022. i 2023. godine, koja je ishodila Briselsko-ohridskim sporazumima. Pre Vašingtonskog sporazuma moglo se jasno videti da se veći broj država, onih manjih i zavisnih od uticaja SAD i EU, oslobodio straha od njihovih represalija u slučaju nepriznavanja „Kosova“. Vučićevo odustajanje od te, inače uspešne, politike govori o tome da je on u svom delovanju uvek bio zavisnik zapadnih činilaca.

Koja je ključna poruka Ursule fon der Lajen koju ste videli tokom nedavnog odlaska Vučića u Brisel? I kako vidite izostanak pominjanja važnosti utvrđivanja istine o upotrebi zvučnog oružja?

Predsednica Evropske komisije drži se kontinuiteta politike EU prema Srbiji još od pre 2012. godine, kada je pitanje pridruživanja i pristupanja Srbije bilo uslovljeno ultimatumom da Srbija prizna nezavisnost “Kosova“. Godine 2012. samo je pronađena osoba koja će prihvatiti taj ultimatum, sa jasnim kontra-zahtevom – da Unija zažmuri na oba oka u pogledu načina vođenja vlasti u Srbiji.

Iako je proteklo više vremena nego što se očekivalo, Vučić je ipak doveo taj proces do samog kraja, a to je de iure priznanje „Kosova“. U tom kontinuitetu od 13 godina učvršćena su pravila ponašanja „dve strane“ bez kojih bi bila nezamisliva trgovina između zaštite i pokornosti, koja čini osnov Vučićevog dugogodišnjeg održanja.

Ursula von der Lajen se drži te politike i nije na njoj da je prekine, premda je njoj teže da je opravdava na vrhuncu Vučićevog nedemokratskog i nasilnog režima. Ta politika ne vodi se u Evropskom parlamentu, koji je mnogo eksplicitniji u kritici režima u Srbiji, nego u telima koja su zatvorenija za javnost – Savetu ministara i Evropskoj komisiji, pa ni ovde u duhu zakonskih postupaka odlučivanja.

Dakle, predsednica Komisije je mogla i onako skromno – preko tvita – da izrekne samo nekoliko oveštalih fraza, da ih sada ne ponavljamo.

U kontekstu takve politike, priča o upotrebi zvučnog oružja u Beogradu ne dolazi u obzir. Za to su zaduženi evropski parlamentarci, po volji.

Koje je pak po Vama, Vučić poruke poslao?

Glavna poruka bila je da će Srbija sada krajnje ozbiljno krenuti u evropske integracije i s tim u vezi otvoriti pregovaračke klastere 2 i 3. Danas to izgleda groteskno, ali to nije samo Vučićev rečnik, već i rečnik evropskih zvaničnika, uz zahtev da se poboljšaju izborni, medijski i opšti uslovi. Obrni-okreni ovu priču slušamo godinama, gotovo decenijama, ali danas u uslovima opšte društvene pobune, ta priča deluje kao maliciozna šala.

Mislite li da će se Vučić odlučiti za formiranje vlade ili za izbore?

On je bliži tome da napravi vladu na osnovu sadašnje parlamentarne većine. Svestan je da izbori bez ozbiljnih promena neće uspeti. Prošli bi bez opozicije, a to mu ni zapadni pokrovitelji ne bi prihvatili. Zato mu je lakše da ide na novu vladu sa starim parlamentom. Ali, u postojećim uslovima ni to ne bi zadovoljilo činioce u EU. Što se njih tiče, najbolje bi bilo da dođe do nekog, ma kakvog dogovora sa opozicijom.

Hoće li imati ti izbori smisla bez opozicije koja, bar zasad, tvrdi da na njih neće izaći?

Kao što sam rekao, izbori su manje verovatni, jer opozicija sasvim sigurno ne bi na njih izašla bez ozbiljnih promena izbornih uslova. A za to je potreban dogovor vlasti i opozicije koji je za sada nemoguć. Siguran sam da opozicija ne bi pristala na fasadne promene izbornih uslova ma koliko bi EU i OEBS na tome insistirali.

Ne bi se ponovila 2021. godina kada je u dva navrata (juni i septembar) delegacija Evropskog parlamenta odbila sve zahteve opozicije, a stala na stranu kozmetičkih promena koje su ponudile vlasti. Vanredni izbori 2022. i 2023. godine bili su održani bez bilo kakvih promena, ali i bez ozbiljne kritike pomenute dve organizacije koje su navodno nadgledale njihovo sprovođenje. To se sada ne može ponoviti.

Ako do izbora dođe, hoće li opozicija uspeti da spreči njihovo održavanje i kako predviđate da bi bilo ponašanje studenta u tim okolnostima?

Danas su prilike sasvim drugačijih od onih koje sam pomenuo. Na delu su višemesečni protesti studenata, poljoprivrednika, brojnih profesija i građana. To je realna društvena snaga koja traži promenu režima i temeljne promene u rukovođenju državom.

Što se tiče opozicionih stranaka, one su nažalost slabiji činilac u ovim događanjima, ali im se sreća osmehnula zbivanjima na otvorenom javnom prostoru. Gledajući sa te strane, Vučiću je manevarski prostor znatno sužen, ali bez direktnog pritiska na institucije koje je sam obesmislio, on neće pristati ni našta.

Šta mislite o opozicionoj ideji prelazne vlade i ima li načina da se Vučić, ipak, tome privoli?

Ta ideja je lansirana pre više od tri meseca, ali do sada nije politički osmišljena. Tek u poslednje vreme imamo dva predloga – ProGlasa i stranačke opozicije – koji nastoje da izlože formu i sadržinu te ideje. Proglasov dokument je uopšten i često nedorečen, ali i neodlučan u pogledu njegove političke sadržine.

Dokument opozicije je mnogo detaljniji i sadržajniji i, ali ni u njemu se ne vidi kako doći do realnosti tzv. prelazne vlade. Osim toga, akciono raspršena opozicija ne daje izglede za ubedljiv pritisak na tvrđavu Vučićeve plutokratije. Danas svedočimo o prisustvu snage društvenih protesta i slabosti političke alternative. To ne samo da je nedostatak za uspešnu promenu režima nego i preteći razlog perspektivnog slabljenja zdrave energije ove svekolike pobune.

Kako vidite da građani realizuju studentski poziv na zborove građana i kuda takvo organizovanje može ili ne može da odvede, odnosno ima li efekta?

Treba da bude jasno da su plenumi i zborovi forme protesta, a nisu, niti mogu biti, forme nekog novog poretka. Nastanak ovih fenomena posledica je praktičnog saznanja da su institucije države razorene totalitarnim uticajem jedne kvazi-stranke i njenih satelita. Kako nije postojao inherentni sistemski otpor ovoj tendenciji, recimo kroz strateški osmišljeno delovanje opozicionih stranaka, ili sindikata i profesionalnih udruženja, dogodio se studentski bunt koji je katalizovao takoreći sve do tada uspavane društvene energije.

Takvu snagu protivljenja, koja se elementarno izražava na ulicama i putevima Srbije, zaista je potrebno oblikovati nekom stabilnom formom. To su ti plenumi kod studenata i zborovi kod građana. Ali, njihova funkcija je u suštini reaktivna i privremena – dokle traje protest i dok se ne obrazuju klasične demokratske forme upravljanja državom na svim nivoima.

Pripisivati ovim privremenim formama neku stalnost u ruhu tzv. neposredne demokratije, predstavlja jednu uobičajenu utopističku viziju. Takve vizije u političkoj istoriji, pa i našoj, završavaju opštim neredom, koji po pravilu prerasta u neku formu diktature.

Da li vas je iznenadila upornost i istrajnost studenata i učenika, koja je budućnost protesta i mogu li da postanu antievropski zbog iskopavanja litijuma koje EU planira u dosluhu sa Vučićem?

Niko nije očekivao tako masovan i buran pokret studenata. Još manje se mogla očekivati tolika istrajnost njihove pobune. To je ono što okuplja šire društvene slojeve, grupe i generalno građane. Dakle, stvorena je baza velike promene. Da li će do nje i doći, zavisi od posla koga karakteriše politička mudrost, što nije na strani studenata. Nažalost, ta komponenta do danas nedostaje, a ukoliko se ne pojavi, snaga velikog društvenog pokreta ća prirodno opadati.

Evropske akcije ovde ne stoje dobro. Njihova vrednost rapidno je opadala tokom poslednjih godina. Primetno je da u studentskim aktivnostima ta firma nema nikakvog značaja. Još im samo treba litijumsko zlo pa da se u Srbiji, što bi rekli mladi, utotale. Poslednji susret njihovih najviših zvaničnika sa Vučićem, koji je otkrio njihovu litijumsku fiksaciju, još više potvrđuje tvrdokornost njihovog generalnog stava prema stvarnim problemima Srbije.

Na kraju, šta biste rekli o Vučićevoj najavi trodnevnog skupa i povlačenja te najave?

To pokazuje, još jednom, da je on zaista izgubio glavu. Reč je o najavi i odjavi kao afektivnom činu ovog čoveka. Doduše, ne jedinom u poslednje vreme. Ali, to nalaže veliki oprez. Taj vlast neće dati bez velike nesreće. Nju treba izbeći a da se posao završi na dobro ovog naroda. Upravo je to velika tema današnje Srbije.

(Danas)