Зоран Шапоњић: Годишњица НАТО напада на путнички воз у Грделици - Суровост, бестијалност и равнодушност које боле

На данашњи дан 12. априла 1999. године, био је понедељак, други дан православног Васкрса, са два пројектила, злочинци за командама НАТО авиона погодили су други и трећи вагон путничког воза 393 на линији Београд – Солун.

У тренутку када је нападнут, воз је прелазио железнички мост преко Јужне Мораве у Грделичкој клисури, у возу су били радници, читаве породице које су путовале за Васкрс до родбине или се враћали кућама после празника.

Колико је људи тог дана сурово, у делићу секунде побијено ни дан данас није тачно утврђено. На згаришту, у разореним и изгорелим вагонима, около, нађено је девет лешева, остаци још четири људска тела. Кондуктери су касније сведочили да је у та два вагона било најмање 50 људи, сви цивили.

Међу погинулима били су и тек венчани Ана Бјелетић и Иван Марковић, истраживачи у области хемије. Међу погинулима био је и шестогодишњи дечак, више десетина људи је рањено. И дан данас много људи воде се као нестали.

На споменику постављеном близу места несреће, поред железничког моста преко Јужне Мораве уклесане су речи - "Не треба се бојати људи него нељудског у њима!". И 26 година касније остаје питање које вероватно никад и неће добити одговор – зашто.

Мржња, обест, право јачег, нељудскост, суровост, бестијалност?

Воз који је пре рата саобраћао на линији Београд – Солун кренуо је тог дана из нишке станице са 15-так минута закашњења, и требало је да иде само до Ристовца.

Рат је тих трагичних дана беснео Србијом, злочинци су десет или 12.000 метара сејали бомбе, страдања, смрт, крв. Пар дана раније погођени су објекти спортског центра на Торнику, убијена су, ни криви ни дужни, тројица младића, шест дана раније НАТО бомбе убиле су петоро људи у Алексинцу, два дана касније 70 Албанаца убијено је у НАТО масакру на путу Призрен – Ђаковица, десеторо људи убијено је у Приштини, широм Србије бомбе су падале и на стратешке објекте, циљеве, али су страдали и цивили, на улицама, у аутобусима, на мостовима, у болницама...

Воз на мосту преко Јужне Мораве погођен је у 11 часова и 39 минута, ракетама АГМ – 130 које су испаљене са НАТО авиона Ф – 15Е. Укупно су испаљена четири пројектила, два су погодила воз, два друмски мост у близини. Од силине удара, од композиције су се одвојили локомотива и први вагон, други и трећи вагон су спржени, четврти је остао залепљен за шине.

Из команде НАТО који дан касније, генерал Весли Кларк цинично је објаснио да је "мета био мост а не воз", да се "воз кретао превише брзо", да пилот није могао да опозове пројектил који је већ испаљен. Кларк је тада правдајући тешки злочин рекао да је прва ракета испаљена са велике даљине и да пилот није био у прилици да визуелно препозна воз. Како је рекао, пилот је, "схватајући да је воз погођен али верујући да још увек може да заврши мисију испаљивањем још једног пројектила на мост преко кога је прошао воз", у пролазу испалио још једну ракету која је - такође погодила воз.

Да све буде још страшније, необјашњиво и несхватљиво људском уму, Кларк је тада, други погодак у вагон пун људи описао као "неопрезни инцидент" у коме се "воз кретао у подручју циља, скривајући се у диму првог поготка."

"Посади и свима њима у штабу НАТО је жао", додао је тада Кларк, правдајући се да је то "једна од оних ствари за жаљење које се дешавају за време кампање" а све због тога што је "пилот имао мање од секунде да реагује."

Неколико месеци касније, Џон Хамр, високи амерички званичник, говорећи у Конгресу САД, рекао је још да они "никада нису желели да униште воз или убију људе у њему", да су само хтели да униште мост и да "жале због инцидента".

Касније је из команде НАТО у циљу да се напад оправда приказан видео снимак са камере на авиону, испоставило се међутим да је снимак предочен јавности убрзан барем три или четири пута, све како би се доказало да пилот није имао довољно времена да разазна шта гађа.

Немачки лист "Франкфуртер рундшау", у јануару 2000. године изашао је са тврдњом да је видео клип из Грделице убрзан више пута у односу на реалну брзину како би се створио погрешан утисак брзине воза. Немачки лист касније је установио да је снимак приказан јавности убрзан 4,7 пута.

"Рундшау" је јануара 2000. после својих истраживања објавио да је пилот, односно официр за управљање ракетним системима првог авиона који је погодио мост имао 40 секунди времена да наредни бомбардер извести о томе да се на мосту налази воз, чиме је нови напад могао бити избегнут.

Ту међутим није био крај овој срамоти. Убијање убијених у возу је настављено годинама затим. У мају 1999. године, док су бомбе на Србију увелико падале, Међународни трибунал за бившу Југославију успоставио је комитет чији је циљ био да установи да ли је током НАТО бомбардовања било кршења међународних норми, правила ратовања. У финалном извештају, што се тиче овог "случаја", Карла дел Понте била је мишљења да је напад на воз пун цивила био – "сразмеран".

"Мишљење комитета је да је мост био легитиман војни циљ. Путнички воз није био намерно циљан. Особа која је контролисала бомбе, пилот или официр система наоружања, циљао је мост, и услед веома кратког времена, није успео да препозна долазак воза док је прва бомба била у лету. Воз је био на мосту када је мост нациљан други пут и дужина моста је око 50 метара... Мишљење комитета да информација у односу на напад са првом бомбом не даје довољно велику основу да би се започела истрага“, стоји у поменутом извештају.

Оно што у случају напада на воз у Грделичкој клисури за западне планере, пилоте, па и добар део западне јавности било тек "случај", "колатерална штета", "право на пропорционалност“, за људе у Србији, за родитеље, децу, браћу и сестре побијених људи био је и остао стравичан, непојмљив злочин.

Ана Бјелетић из Лесковца и Иван Марковић из Владичиног Хана били су венчани тек неколико месеци раније. Лесковачки новинар Милан Момчиловић писао је пре десетак година како су њих двоје нераскидивим нитима били повезани од првог дана упознавања на факултету све док их 12. априла 1999. године НАТО ракета није спржила у вагону воза у Грделици.

Ана је била одличан ђак, побеђивала на окружним и републичким такмичењима из математике и хемије, Иван се активно бавио кошарком, био одличан студент, војску служио 1992. године на Плитвицама... Обоје су дипломирали хемију као одлични студенти, уписали постдипломске студије – Ана биохемију, Иван органску хемију, запослили се као истраживачи, изнајмили стан у лесковачком насељу Дубочица...

Ана је волела цвеће, испричао је Момчиловићу Анин отац Жарко Бјелетић. Неколико дана пред трагедију читала је књигу Моме Капора "Смрт не боли".

Који дан пред трагедију Иван је добио позив за мобилизацију, по Ану и Ивана требало је да дођу Иванови родитељи, њих двоје ипак су кренули возом, Ана није морала да путује, желела је да буде уз Ивана док не обуче униформу... Кад је стигла вест о бомбардовању воза, Жарко, Анин отац који их је отпратио до станице, узалуд их је тражио по болници, није их било међу рањенима. Сахрањени су на гробљу у Владичином Хану.

Жртве Грделице ни 24 године нису пребројане. Именом и презименом утврђено је 15 жртава. После злочина, трагедије, форензичари су се суочили са тешким мукама, због разорне моћи пројектила, ослобођене термичке енергије, тела побијених није било могуће идентификовати, мало је могла да помогне и ДНК анализа, многа тела била су тек пепео... За неке од убијених нико се није интересовао јер су страдале читаве породице.

(РТ Балкан)