Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
Ћирилица као црвена марама за хрватске домољубе |
петак, 22. новембар 2013. | |
Лепо је творац хрватске државе Фрањо Туђман запазио да су Срби “реметилаћки фактор”. Да су они сви побегли из Хрватске током последњег рата или бар примили католичку веру и постали Хрвати, као што су то учинили даљи и ближи преци данашњих хрватских домољуба и бранитеља, не би данас било проблема са двоазбучним таблама, ни непрестаних протеста у Вуковару и огорчене борбе гневних ветерана домовинског рата да се српско писмо протера из овог града а и Хрватске. Разуме се, њима не би сметала ћирилица кад је не би сматрали обележјем српског народа. (Можда је то случај у Хрватској, али би се ови бунтовници прилично изненадили да дођу у Србију и схвате колико је овде Срба којима је њихово писмо “девета рупа на свирали”). У буни вуковарских ветерана против уставне одредбе о службеној употреби ћирилице у местима где има значајнијег постотка српског становништва стиже подршка и из других градова Хрватске, од оних којима српско писмо такође боде очи јер их подсећа на Србе, које, заправо, никако не подносе. Нема сумње да појаве тих дебелих, четвртастих, задриглих и масних, углавном средовечних људи (који на протесте доводе и децу), за које је ћирилица исто што и црвена марама за бика у арени, а који се потпуно избезуме кад почну да говоре о српском писму, уз разбијање табли са двоазбучним натписима на државним надлештвима, изазивају велики страх међу грађанима српске националности. Порука која им се непрестано шаље сувише се лако разуме: да су непожељни у земљи у којој су рођени и да је за њих најбољи излаз да се одселе у Србију, а што би, ваљда, за домољубе и бранитеље било коначно и једино решење српског питања, те би се умирили тек када би “њихова лијепа” остала без Срба. Дедови и очеви данашњих ветерана грађанског рата имали су изузетну прилику да земљу потпуно очисте од српског становништва за време НДХ, а њихови потомци током сукоба 1991-95, али им стицај околности то ипак није допустио. С друге стране, не може се рећи да није било никаквог напретка ка коначном решавању српског питања, а што се лако може утврдити из пописа становништва Хрватске између 1931. и 2011. године. У време Краљевине Југославије у Хрватској је живело 18,5% Срба. Године 1948. било их је 14,38%, 1991. 12,24%, 2001. 4,5%, а према последњем попису из 2001. свега 4,36%. Међутим, и тај мали постотак не допада се домобранитељима, они би, очигледно, желели да га сведу на нулу А можда би тек тада осетили колико им недостају некадашњи суседи; нестали би дежурни кривци за све лоше што се дешава у Хрватској, те би морали да их потраже међу собом. Јосип Бозанић Домољуби нису сами. Уз њих је и католичка црква, бар кардинал Јосип Бозанић и неки бискупи у Хрватској (једино се нешто не чује из цркве глас оних који мисле друкчије, ако их уопште има). Уз кардиналову јавну подршку и помоћ опозиционог ХДЗ-а, противници српског писма успели су недавно да измене статут Вуковара. Град је проглашен за место посебног пијетета у коме нема места српској ћирилици, на што су представници Срба из Вуковара затражили заштиту од Уставног суда Хрватске. У исто време, представници невладиног сектора у Хрватској, забринути због јавне подршке кардинала Бозанића вуковарским бранитељима, за коју сматрају да ће довести до погоршања међунационалних односа, упутили су писмо папи Франциску, о коме влада мишљење да се ставовима (а, ваљда, и делима) знатно разликује од својих претходника у Ватикану. Папа, засад, још није одговорио, али је прилично оптимистична претпоставка да ће се он заузети за поштовање права српске мањине у Хрватској. Ако се сетимо кардинала Степинца и ондашњег папе Пија 12. и њиховог реаговања на усташко “решавање” српског питања, вероватно је претерано очекивати да ће од папе Франциска стићи недвосмислена осуда хрватског кардинала, његових бискупа и пастве. Међутим, најбоље је сачекати његов одговор. Зоран Милановић и Иво Јосиповић У међувремену, протести против ћирилице не престају и добијају све више присталица. Осамнаестог новембра, на дан када је 1991. године Југословенска армија коначно сломила отпор побуњеника и повратила град, у Вуковару је одржан “Дан сјећања”. Уз вуковарске домољубе и бранитеље на помен су дошли и њихови многобројни саборци из више градова Хрватске и од њих је образована огромна колона. Помену су желели да присуствују и председник Републике Хрватске и читава влада, али су их у намери да положе венац на Меморијалном гробљу у Вуковару онемогућили домобранитељи чланови удружења Стожер (штаб за обрану Вуковара) који су им препречили пут и омели да се прикључе колони. И овде је у позадини борба против српског писма, јер су представници власти осудили изгреде у Вуковару захтевајући да се поштују закони, што се домољубима и бранитељима не свиђа. Схватајући да су изгубили битку, Јосиповић, Милановић и остали чланови Владе одустали су од покушаја да се прикључе поворци. Јесу ли то изгубили и рат против хорди дебелих, задриглих, масних и четвртастих домољуба и бранитеља којима је српска ћирилица што и бику у арени црвена марама? |