Milošević je bio loš (I)

 

1. - U našoj javnosti donekle se raspravljalo o tome da li je za ostvarenje srpskog nacionalnog interesa Jugoslavija dobra ili loša. I tu raspravu smo samo započeli, uglavnom sa gomilom predrasuda i željom da se opravdaju političke pozicije, a ne da se nakon rasprave zna više nego pre nje. Ali tu nekih, bilo kakvih ,argumenata ima.

 

Ono što je ostalo potpuno izvan misaonog opsega rasprave je ključno pitanje: kako 1989.godine bilo ko sprovodi geopolitičke promene na Balkanu ( Jugoslaviji), a da nije eksponent onoga što Antonić često naziva Imperijom? Misli se naravno na skup zemalja NATO pakta. Odgovor je veoma jednostavan- nikako. Nema argumentacije koja može takvu besmislicu da objasni.

 

Danas, 2010.godine, se „Imperija“ mora stavljati pod navodnike zato što su u međunarodnim odnosima veoma jaki i Kina i Indija i Rusija i zemlje Južne Amerike (ne samo Brazil), Turska se osamostaljuje,položaj Izraela je sve teži itd., ali 1989.godine (rušenje berlinskog zida), oni su stvarno bili Imperija. Sovjetski Savez se raspadao, Kina je bila osam puta slabija nego danas, Južna Amerika bankrotirana pod teretom dugova, Turska potpuno pod kontrolom SAD itd.

 

Zagovaranje da je za Srbe 1989.godina pravo vreme za geopolitičke promene Jugoslavije, bez oslonca na Imperiju, je greška neviđenih razmera, da ne kažem neku težu reč. Prema tome sva gospoda koja su to zagovarala, od Ćosića do Miloševića, su bila politički potpuno nedorasla problemu pred kojim su se našli i ne mogu biti nikakav uzor, nego samo opomena kako ne treba raditi.

 

2. - Često u našoj javnosti čujemo spisak interesa stranih sila i onda se bez ikakave dalje rasprave konstatuje da Srbija nema kud, nego utabanim stazama neokolonijalizma (od milja nazvano članstvo u EU). Najradikalniji politički establišmet stigne misaono do toga da taj put nije dobar. I tu se stane. Tako i Milošević, nabraja kako nam sve stranci ne žele dobro, kao da je ikada bilo da  stranci žele nama blagostanje. Naravno da su uvek u pitanju njihovi interesi. I tako je oduvek i bilo. Pitanje je zašto su danas uspešniji nego ikad ranije? I kad znamo njihove interese, šta mi radimo?

 

Nabrajanje stranih interesa je banalna početna faza analize političara. Konstatacija da to nije dobro i da tim putem ne treba ići je na nivou maturanta bolje gimnazije, a onda tek počinje ozbiljan misaoni napor- šta tačno mora da se radi. Toga kod Miloševića nema (ponavljam još jednom, ni kod drugih od Dobrice ćosića do Tadića).

 

3. - Deo o kriminalu je kriminalan. Mi pre Miloševića uopšte nismo imali organizovan kriminal. Još jednom za mlađe čitaoce kojima to verovatno zvuči neverovatno: nismo imali organizovan kriminal pre Miloševića. A onda smo dobili Arkana, Čumeta, Spasojevića, Gišku, Kneleta, Lainovića, Andriju Draškovića, Caneta Subotića, Radonjića itd.itd.

 

Razlika je samo u tome što su se oni bojali Miloševića, a preživeli od njih su sa Đinđićem bili partneri.

 

4. - Miloševićeva priča o siromašnima i bogatašima je ispod svakog nivoa. Ajde da kažemo da za siromašne ima neko opravdanje (sankcije, bombardovanje, izbeglice itd.), ali njegov sin je bio taj enormno bogat na nasereći naroda. Marko Milošević je zgrtao milione maraka dok se narod patio. I onda nam Milošević docira i čudi se što mu većina ne veruje. Time on u stvari pokazuje da je neverovatno podcenjivao narod i sposobnost birača da i pored propagnade vide stvari kakve one jesu.

 

Kada se samo ovo ima u vidu, a taj spisak pogrešnih poteza bi mogao prilično da se produži, jasno je da Milošević nije političar za kojim treba žaliti. I nikakvim tačnim zapažanjima i dobrim potezima, kojih je bilo, nije moguće Miloševića vrednovati pozitivno u odnosu na probleme  ostvarenja srpskog nacionalnog interesa. Mala je uteha što on u relativnim odmeravanjima stoji od bolje od većine svojih naslednika, a sa nekima je približno isti. Svi su oni nedorasli problemima Srbije.

 

Za mene je dobro je što su svi političari pokazali da su loši, zato što bi stanje Srbije bilo bezizlazno samo kada bismo bili na ovom nivou uz vođstvo dobrih političara. Drugim rečima, Srbija nije ni probala da rezborito radi u svom interesu, pa je opravdano očekivati da bi stvari mogle biti znatno bolje ako bi se to pokušalo.