Ђорђе Станковић: Острашћени историографски ревизионизам

УН: СИТУАЦИЈА У ПОЈАСУ ГАЗЕ ЈЕ АПОКАЛИПТИЧНА. ЦЕЛОКУПНО ПАЛЕСТИНСКО СТАНОВНИШТВО ЈЕ У НЕПОСРЕДНОМ РИЗИКУ ОД СМРТИ ОД БОЛЕСТИ, ГЛАДИ И НАСИЉА

МИРОСЛАВ АЛЕКСИЋ ГОРАНУ ВЕСИЋУ: ОВО СУ ПЛОДОВИ ВАШЕГ РАДА. ОНО ЧИМЕ СИ СЕ ХВАЛИО У КАМПАЊИ, САДА УБИЈА ГРАЂАНЕ. ПОЧЕЛИ СТЕ ДА СПИНУЈЕТЕ ДА „НИСТЕ ОДГОВОРНИ“ ЈЕР НАВОДНО „НАДСТРЕШНИЦА НИЈЕ РЕКОНСТРУИСАНА“

АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ: ТРАЖИМ И ПОЛИТИЧКУ И КРИВИЧНУ ОДГОВОРНОСТ ЗА ТРАГЕДИЈУ У НОВОМ САДУ. НЕ ЗНАМ ЗАШТО НАДСТРЕШНИЦА НИЈЕ РЕНОВИРАНА. СВИ СМО КРИВИ У ПОСЛЕДЊИХ 60 ГОДИНА

ВИШЕ ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО У НОВОМ САДУ: ДО САДА ЈЕ ИЗ РУШЕВИНА ИЗВУЧЕНО 14 ТЕЛА СТРАДАЛИХ. ИДЕНТИФИКОВАНА СУ ДВА ЛИЦА ЖЕНСКОГ ПОЛА – А.Р. (21) И А.Ћ.С. (35) И ПЕТ ЛИЦА МУШКОГ ПОЛА – Х.С. (27), М.М. (21), Ш.Ђ. (77), Р.В. (69) И С.В. (45)

УРУШИЛА СЕ НАДСТРЕШНИЦА ЖЕЛЕЗНИЧКЕ СТАНИЦЕ У НОВОМ САДУ, АКЦИЈА СПАСАВАЊА И ДАЉЕ ТРАЈЕ: ГРАЂАНИ СПОНТАНО ПОЧЕЛИ ДА ПАЛЕ СВЕЋЕ. ПРОГЛАШЕН ДАН ЖАЛОСТИ У СУБОТУ У ЦЕЛОЈ СРБИЈИ, А ТРИ ДАНА У НОВОМ САДУ

ЈАНКО ВЕСЕЛИНОВИЋ: ЖЕЛЕЗНИЧКА СТАНИЦА У НОВОМ САДУ ПРЕДСТАВЉА СЛИКУ СРБИЈЕ ДАНАС. ОДГОВОРНИ СУ СВИ ОНИ КОЈИ СУ БИЛИ ДВА ПУТА НА ЊЕНОМ ОТВАРАЊУ - ОД ВУЧИЋА ДО ВУЧЕВИЋА

МАРИНИКА ТЕПИЋ: НОВИ САД ПЛАЧЕ ЗА СВОЈИМ СУГРАЂАНИМА И ПУТНИЦИМА, А ЖЕЛЕЗНИЦЕ СРБИЈЕ БИ ДА СПЕРУ КРИВИЦУ СА СЕБЕ, ВЕСИЋА И ВУЧИЋА СКАНДАЛОЗНОМ ОБЈАВОМ ДА „НАДСТРЕШНИЦА НИЈЕ БИЛА ПРЕДМЕТ РЕКОНСТРУКЦИЈЕ“

ГОРАН ВЕСИЋ: "НАДСТРЕШНИЦА КОЈА СЕ ОБРУШИЛА НА НОВОСАДСКОЈ ЖЕЛЕЗНИЧКОЈ СТАНИЦИ НИЈЕ БИЛА РЕКОНСТРУИСАНА. НАРЕДНИХ ДАНА БИЋЕ УТВРЂЕНО КО ЈЕ ОДГОВОРАН ЗА ТО"

ОРГАНИЗАЦИЈА „СТАВ“ ПОЗВАЛА ГРАЂАНЕ НА ПРОТЕСТ ВЕЧЕРАС У 20 САТИ НА ТРГУ СЛОБОДЕ У НОВОМ САДУ: „КО ЈЕ ОДГОВОРАН?“

ВЕСНА ТУРКУЛОВ, В.Д. ДИРЕКТОРА КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА ВОЈВОДИНЕ: ТРИ ОСОБЕ У ВРЛО ТЕШКОМ СТАЊУ СУ ДОВЕЗЕНЕ У УРГЕНТНИ ЦЕНТАР, СВЕ СУ ЖИВОТНО УГРОЖЕНЕ

ССП: ОНИ КОЈИ СУ УЧЕСТВОВАЛИ У РЕКОНСТРУКЦИЈИ СТАНИЦЕ ДА СЕ НАЂУ ПРЕД ЛИЦЕМ ПРАВДЕ. СРЦЕ: ЗА ТРАГЕДИЈУ У НОВОМ САДУ МОРАЈУ ДА ОДГОВАРАЈУ СВИ НАДЛЕЖНИ. АЛЕКСИЋ: ХИТНО УТВРДИТИ ЛАНАЦ ОДГОВОРНОСТИ ЗА ТРАГЕДИЈУ У НОВОМ САДУ

ИВИЦА ДАЧИЋ: ЈЕДАНАЕСТ ТЕЛА ЈЕ ИЗВУЧЕНО ИЗ РУШЕВИНА НАДСТРЕШНИЦЕ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ СТАНИЦЕ У НОВОМ САДУ, ТРИ ОСОБЕ СУ СПАСЕНЕ. ОВАЈ БРОЈ СИГУРНО НЕЋЕ БИТИ КОНАЧАН. НАЖАЛОСТ, ХИТНА ПОМОЋ НИЈЕ ИМАЛА ПУНО ПОСЛА

петак, 01. новембар 2024.

Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)

Претходни бројеви

Пронађите НСПМ на

Твитеру

Нове књиге

Професор др Ђорђе Станковић, шеф Катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, поводом поднетог захтева за рехабилитацију Милана Недића каже за „Политику” да се проблем рехабилитација код нас, како у друштву тако и у науци, тесно преплиће са ставовима и утицајем представника ревизионистичке историографске школе.
„Острашћени ревизионизам се, на жалост, претворио у најгору врсту реваншизма, како у европској тако и у српској историографији. Многи су подлегли политичкој педагогији, провинцијализму и профитабилности, што значи губљење идентитета историјске науке и историчара. Што је надомештено изливима колективне и личне мржње највећег степена, чиме би требало да се позабави социјална психопатологија”, уверен је др Станковић.
Он подсећа да никоме у Француској не пада на памет да рехабилитује вишијевце, присталице маршала Петена, поготово не оне који су били осуђени на смрт. У Паризу су после ослобођења покошени сви они који су, на пример, окупационе немачке војнике примали на стан. У Норвешкој се оцене о Квислингу и Кнуту Хамсуну не мењају, док је случај Немачке специфичнији, пошто је процес отрежњења тамо започет тек када је Вили Брант мало отворио архиве, а Фриц Фишер са својом хамбуршком школом почео критичку анализу.
„Универзалне подлоге у историографији за приступ овим питањима нема, а такве подлоге нема ни у међународном праву, већ свака земља треба самостално тим питањима да приступа и да их решава”, констатује наш саговорник и на примеру савезничког бомбардовања Београда, на Ускрс 1944. године, илуструје своју тврдњу о ревизионистичкој историји која губи научни идентитет.
Подручје европског југоистока под окупацијом третирано је као „немачки допунски привредни простор”, а у њему је Београд био изузетно значајан саобраћајни и индустријски центар ангажован за немачку војну индустрију. У граду је престао сваки покрет отпора, изражен кроз акције скојевских група одмах после капитулације земље. Мерама Недићеве владе уништена је и београдска партијска организација до марта 1942. године, после чега је град живео животом „пацификованог и квислиншког града”, наглашава др Станковић.
У ревизионистичкој слици прошлости заобилази се чињеница да је бомбардовање Београда и других циљева у Југославији Дража Михаиловић тражио од Британаца већ марта 1942. и да је до почетка 1944. упутио влади око 30 таквих депеша са прецизно назначеним циљевима. Он је посебно уверавао председника владе Слободана Јовановића „да Срби неће жалити цивилних жртава”. Први документ о истом питању Врховног штаба НОВЈ, упућен савезницима, носи датум од 20. септембра 1943. године, а први документ Јосипа Броза Тита је од 17. септембра 1944. године.
У савезничком бомбардовању погинула су и на Гардошком гробљу сахрањена 154 становника Земуна, док је у Београду погинуло 668 грађана.
Професор Станковић указује да су Англоамериканци, уз знање Шарла де Гола, само у првом дану искрцавања у Нормандију, уз употребу готово исто авиона колико и у случају Београда, побили 21.000 грађана града Каена и околних места.
„Ни Шарл де Гол нити ико од француских историчара није касније на такав начин митомански мартизирао овај поступак савезника као Срби, напротив. Преживели и млади су и данас на то поносни”.
„Правничка синтагма о правном превладавању прошлости”, каже на крају др Ђорђе Станковић, „није изолована од других наука које прошлост истражују и о њој граде истиниту слику на основу нових докумената и теоријско-методолошких иновација. Поготово је та изолованост немогућа у односу на научну историографију. Дабоме да се то односи и на питања рехабилитације, отварања архива и читав склоп проблема који се уобичајено подводе под синтагму суочавања са прошлошћу, што је, ипак, само једна од димензија ’културе сећања’”.

-----------------------------------------------------------

Недићева Србија била једна од „најквислиншкијих држава”

Наш саговорник подсећа и да су све антифашистичке земље знале да на достојанствен и цивилизован начин обележе 60. годишњицу завршетка Другог светског рата. Наших представника није нигде било, овдашњи медији су углавном игнорисали тај догађај, али су се зато утркивали ко ће више и „истинитије” да пише колико су „партизани, у дослуху са Енглезима”, „перфидним савезницима”, побили недужних квислинга по стратиштима Словеније и Аустрије.
Зато др Станковић каже да ревизионистички историчари треба да одговоре на питање ко од субјеката Другог светског рата није водио перфидну политику и политику властитих интереса.
„По којој то логици је требало да Американци и Британци гину за Србе, поготово када је та Недићева Србија била једна од „најквислиншкијих држава” у Европи? С тим се треба храбро суочити и не измишљати кривце – Тито, Коча, комунисти, зли Немци, али и зли Американци. Или, оптуживати Британце да су издали Дражу Михаиловића. Није ли Дража својом стратегијом чекања издао прво Британце, па онда и самог себе. О влади у Лондону да и не говоримо – осим протоколарне посете генерала Душана Симовића приликом доласка у Лондон 1941. године, Винстон Черчил до краја рата више није желео да види било ког члана те владе. И у томе се, дабоме, огледа ‘величина’ Слободана Јовановића, данашњег ‘српског генија’ који се цинично смеши са новчанице од 5.000 динара, а јадни Никола Тесла једва да је заслужио новчаницу од 100 динара! Е, то се у науци зове цивилизацијска срамота, то је права слика ‘ревизионистичких историчара’ и владајућег естаблишмента”, констатује наш саговорник.

-----------------------------------------------------------

Добровољно на рад и на студије у Немачку

„Обавештајне службе савезника и партизана имале су податке да је само у ваздухопловној индустрији ангажованој за Немце радило више од 5.000 радника и инжењера, да су нормално радиле основне и средње школе са великим делом предратног просветног кадра. Позоришни живот био је као и пре рата, деловало је више од 300 адвокатских канцеларија, ниједан генерал кога је Милан Недић ослободио из немачких логора није се активирао у антифашистичкој борби, готово сви значајнији припадници интелектуалне и научне елите потписали су ’Апел’. Имали су податак да је око 1.000 студената из угледних грађанских породица отишло добровољно на студије у нацистичке земље, да је око 25.000 Београђана отишло добровољно на рад у Немачку”, подсећа наш саговорник.
„Свима њима се данас одаје признање зато што су се одупрли ‘комунистичкој куги’, а Београд под Миланом Недићем је у ратној стратегији савезника имао статус као и сваки квислиншки град и стратешки војни објекат на југоистоку Европе”, упозорава др Станковић.

Донирајте НСПМ

[ Почетна страна ]