Истина и помирење на ex-YU просторима | |||
Острашћени историографски ревизионизам |
петак, 11. јул 2008. | |
Професор др Ђорђе Станковић, шеф Катедре за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, поводом поднетог захтева за рехабилитацију Милана Недића каже за „Политику” да се проблем рехабилитација код нас, како у друштву тако и у науци, тесно преплиће са ставовима и утицајем представника ревизионистичке историографске школе. „Острашћени ревизионизам се, на жалост, претворио у најгору врсту реваншизма, како у европској тако и у српској историографији. Многи су подлегли политичкој педагогији, провинцијализму и профитабилности, што значи губљење идентитета историјске науке и историчара. Што је надомештено изливима колективне и личне мржње највећег степена, чиме би требало да се позабави социјална психопатологија”, уверен је др Станковић. Он подсећа да никоме у Француској не пада на памет да рехабилитује вишијевце, присталице маршала Петена, поготово не оне који су били осуђени на смрт. У Паризу су после ослобођења покошени сви они који су, на пример, окупационе немачке војнике примали на стан. У Норвешкој се оцене о Квислингу и Кнуту Хамсуну не мењају, док је случај Немачке специфичнији, пошто је процес отрежњења тамо започет тек када је Вили Брант мало отворио архиве, а Фриц Фишер са својом хамбуршком школом почео критичку анализу. „Универзалне подлоге у историографији за приступ овим питањима нема, а такве подлоге нема ни у међународном праву, већ свака земља треба самостално тим питањима да приступа и да их решава”, констатује наш саговорник и на примеру савезничког бомбардовања Београда, на Ускрс 1944. године, илуструје своју тврдњу о ревизионистичкој историји која губи научни идентитет. Подручје европског југоистока под окупацијом третирано је као „немачки допунски привредни простор”, а у њему је Београд био изузетно значајан саобраћајни и индустријски центар ангажован за немачку војну индустрију. У граду је престао сваки покрет отпора, изражен кроз акције скојевских група одмах после капитулације земље. Мерама Недићеве владе уништена је и београдска партијска организација до марта 1942. године, после чега је град живео животом „пацификованог и квислиншког града”, наглашава др Станковић. У ревизионистичкој слици прошлости заобилази се чињеница да је бомбардовање Београда и других циљева у Југославији Дража Михаиловић тражио од Британаца већ марта 1942. и да је до почетка 1944. упутио влади око 30 таквих депеша са прецизно назначеним циљевима. Он је посебно уверавао председника владе Слободана Јовановића „да Срби неће жалити цивилних жртава”. Први документ о истом питању Врховног штаба НОВЈ, упућен савезницима, носи датум од 20. септембра 1943. године, а први документ Јосипа Броза Тита је од 17. септембра 1944. године. У савезничком бомбардовању погинула су и на Гардошком гробљу сахрањена 154 становника Земуна, док је у Београду погинуло 668 грађана. Професор Станковић указује да су Англоамериканци, уз знање Шарла де Гола, само у првом дану искрцавања у Нормандију, уз употребу готово исто авиона колико и у случају Београда, побили 21.000 грађана града Каена и околних места. „Ни Шарл де Гол нити ико од француских историчара није касније на такав начин митомански мартизирао овај поступак савезника као Срби, напротив. Преживели и млади су и данас на то поносни”. „Правничка синтагма о правном превладавању прошлости”, каже на крају др Ђорђе Станковић, „није изолована од других наука које прошлост истражују и о њој граде истиниту слику на основу нових докумената и теоријско-методолошких иновација. Поготово је та изолованост немогућа у односу на научну историографију. Дабоме да се то односи и на питања рехабилитације, отварања архива и читав склоп проблема који се уобичајено подводе под синтагму суочавања са прошлошћу, што је, ипак, само једна од димензија ’културе сећања’”.
|