Pozdravi Jadranke Kosor - da li je đavo samo na jednoj strani jugoratova

Društveni i politički događaji se tumače u vremenskom kontinuumu ali se o njima izriču i sudovi. Ovo prvo čine uglavnom pripadnici vladajućih političkih elita a drugo pripada naučnicima i proučavaocima konkretnih događaja. Razbijanje SFRJ, stvaranje novih država od nekadašnjih republika, ratni sukobi, nacionalna ponašanja, uloga međunarodnih vojnih i političkih činilaca su istorijski događaj koji će u nastupajućim decenijama biti predmet višedisciplinskih saznanja, tumačenja i suđenja. Sve pozive na «okretanje budućnosti», možemo smatrati plitkom ideološkom uzrečicom. Dubina događaja o kome je reč tako nešto naprosto ne dopušta. Ovu tvrdnju najočiglednije potvrđuju stavovi vodećih političkih ličnosti iz današnjih država a nekada republika SFRJ. Kako razumeti drastično suprotne ocene događaja i ličnosti koje su u njima učestvovale u govorima današnjih političara novostvorenih država? Da li se argumentovano može braniti stav da su na jednoj strani bili zločinci a na drugoj oslobodioci? Ako su se jedni borili za svoju domovinu, zašta su se borili oni drugi? Da li se pred teorijsko-političkim razumom može održati podela na «žrtve» i «agresore»? Konačno, da li su Srbi nedvosmisleni krivci za ratnu epizodu na prostorima bivše države?

Pitanja je mnogo, biće posla za istraživače socijalno-političkih događaja. Jedno se nametnulo ovih dana, a biće takvih povoda i ubuduće: Kako razumeti pohvalu ratnih uhapšenika u Haškom tribunalu sa jedne strane a osudu i ponos što su u tom zatvoru, s druge strane? Zašto u Hrvatskoj politička vlast pozdravlja i odaje počast Gotovini, a u Srbiji vlast proslavlja što je hapšenjem Mladića skinuta «ljaga»?

Na proslavi «Oluje» u Kninu, 2011. godine, kao i svake godine bio je prisutan ceo hrvatski državni vrh (i prvak opozicije). Najjači aplauz dobila je premijerka Jadranka Kosor kada je posebno odala počast i pozdravila haške osuđenike Gotovinu i Markača

Da se podsetimo. Na proslavi «Oluje» u Kninu, 2011. godine, kao i svake godine bio je prisutan ceo hrvatski državni vrh (i prvak opozicije). Najjači aplauz dobila je premijerka Jadranka Kosor kada je posebno odala počast i pozdravila haške osuđenike Gotovinu i Markača («Za državni praznik počast haškim osuđenicima», Politika, 6. avgust, 2011). Pored ovog pozdrava sa glavne govornice, premijerka Hrvatske je istakla i zasluge njene domovine za demokratizaciju Srbije, na čemu treba da joj budemo večno zahvalni. «Nikada nećemo prihvatiti da nam se prebacuju naše pobede. To su bile pobede demokracije i slobode nad velikosrpskom Miloševićevom politikom agresije, razaranja i mržnje... bilo bi dobro da i naši susjedi razumiju da su upravo ovdje slomljeni zubi tiraninu, a time je i njima otvoren put u demokraciju.» («Hrvatska slavila dan pobede i domovinske zahvalnosti u Kninu», Pravda, 6-7 avgusta 2011.)

Tako u Hrvatskoj, posle 16 godina od ratnih sukoba u kojima je 200.000 Srba proterano. Od 128.000 Srba u Istočnoj Slavoniji krajem februara 1995. ostalo je oko 70.000. A u Srbiji? Neki mesec pre proslave «Oluje» u Srbiji je uhapšen i izručen Hagu Ratko Mladić (a pre njega još 45 optuženih za ratne zločine). Državna vlast se u liku svog predsednika samonahvalila na dva načina. Najpre su istakli «ponos zbog hapšenja» a zatim dodali «da je skinuta ljaga sa Srbije, njenih građana i čitavog srpskog naroda».

Prema sudskoj evidenciji u Hrvatskoj za 16 godina nije bilo ratnih zločina a svaki drugi ili treći Srbin iz Krajine je na listi za hapšenje. Slična je evidencija i u BiH

U sukobu oružanih snaga Srba s jedne i Hrvata i Bošnjaka muslimana s druge strane, po prirodi ratovanja, bilo je heroja i zločinaca. Ali prema sudskoj evidenciji u Hrvatskoj za 16 godina nije bilo ratnih zločina a svaki drugi ili treći Srbin iz Krajine je na listi za hapšenje. Slična je evidencija i u BiH. Broj osuđenih i izrečenih kazni je 90% na strani Srba. A kada se ovome doda i 200.000 prognanih sa Kosova i Metohije, a i za to su optuženi srpski politički, vojni i policijski funkcioneri, stvarna slika «srpskih zločina» je upotpunjena.

Izgleda da se prvi i jedni put u istoriji dogodilo da su u ratnom sukobu postojale samo žrtve jedne ratujuće strane a agresor sa druge strane. Kao da žrtava na drugoj strani nije bilo i kao da agresije hrvatske vojske na Srbe iz Krajine nije bilo?!

Ove činjenice se različito tumače u centrima bivših jugo republika. Politički interes je razumljiv. Ali nije tako sa saznajno-logičkim. To su krupna pitanje i dugo će se tragati u nauci a još duže u politici za valjanim i tačnim odgovorima.

U političkim tumačenjima zaobilazi se ključna činjenica: uoči i tokom razbijanja SFRJ svi jugoslovenski narodi (elite) ispostavili su svoja kolektivna državno-politička i nacionalna prava. Slovenci su prvi krenuli u oružanu secesiju a za njima i Hrvati. Nešto kasnije je u BiH organizovan referendum za samostalnost ove republike, koji je srpska strana masovno odbila. Sve su ovo dobro poznate istorijsko-političke činjenice. Međutim, politička tumačenja koja se forsiraju u bivšim jugo republikama prisvajaju nacionalna i državna prava za svoj narod a pri tom ih odriču srpskoj strani.

Politička tumačenja koja se forsiraju u bivšim jugo republikama prisvajaju nacionalna i državna prava za svoj narod a pri tom ih odriču srpskoj strani

Srbi u Hrvatskoj (RSK) i Srbi u BiH, kao konstitutivni narodi tih republika, nisu mogli da pristanu na lišavanje sopstvenih političkih, nacionalnih i državotvornih prava, a druge dve strane su im to pravo poricale. U vreme rasturanja SFRJ Srbi iz Hrvatske (i Bosne i Hercegovine) izrazili su svoja ljudska, nacionalna i politička prava tako što nisu hteli da istupe iz Jugoslavije Tezu o kolektivnim političkim pravima i slobodama, hrvatska i muslimansko-hrvatska koalicija u BiH zamenile su tezom o agresiji Srba i pri tom ubacivale i Srbiju u takvu interpretivnu strategiju terminom «velikosrpska agresija». A pri tom skrivale sopstvene pomagače od stranih oružanih pojedinca i grupa iz inostranstva do usluga u ratnom materijalu nekih vlada u Evropi i svetu. I ne samo to. Političko tumačenje sebe kao žrtve zaobilazi takođe važne činjenice. Najpre, 1991. Hrvatska je bila samo jedna republika međunarodno priznate države koja je imala JNA. Drugo, nisu srpski vojnici dolazili u Hrvatsku već su Srbi iz Hrvatske uzeli oružje da se bore protiv nastajuće hrvatske vojske. «Agresija» je mogla da dođe samo od sopstvenih građana srpske nacionalnosti koji su polagali pravo na sopstvenu političku volju. I treće, najvažnije, niko ne može da potvrdi da su srpski vojnici iz RSK išli na Varaždin, Zagreb, Rijeku, Split i druge gradove (Da nema Dubrovnika i Vukovara o čemu bi hrvatska žrtva pričala?). Odbrana srpskih prava na političko uređenje vekovne teritorije na kojoj taj narod živi proglašava se osvajanjem! A osvajanje tih teritorija koje su bile stavljeni u «zone pod zaštitom OUN» od strane hrvatske vojske i proterivanje srpskog stanovništva nije «agresija»? To je rečnik kojim se pokriva fizičko proterivanje Srba iz Republike Hrvatske a pridružiće mu se i albanski politički diskurs sa Kosova i Metohije posle proterivanja 200.000 Srba sa tog područja.

Od «Oluje» je prošlo 16 godina, od NATO bombardovanja 12 godina, a proterivanje i stradanja Srba se i dalje u novostvorenim državama tumače kao agresorsko ponašanje. Za Srbe je to ogromna tragedija a za druge je proslava. Borba za kolektivna politička prava Srba u Hrvatskoj je završena «Olujom» iako je RSK bila zaštićena zona UN a na Kosovu i Metohiji je NATO bombardovao Srbiju zbog legalne i legitimne odbrane svoje države od oružanog ustanka albanske manjine. Odbrana nacionalnih političkih i državotvornih prava završila se progonom na stotine hiljada Srba!

Gotovina i Mladić su u zatvoru po istoj optužnici. Ako se politički brani Gotovina onda isto tako i Mladić može da se brani

Političko vreme teče a posle ratnih sukoba dolaze oni koji hoće da se okrenu budućnosti a zaborave prošlost. Organizuju susrete, šalju osmehe, jedan se stalno izvinjava a drugi kao prihvataju. Kažu da «normalizaciju odnosa između Srbije i Hrvatske treba nastaviti». Ali, ne mogu bez svoje slike prošlosti. Jedni slave svoje ratne zatvorenike, drugi se stide i skidaju ljagu. Da li treba da prihvatimo svojim razumom i znanjem tumačenje koje sa stanovišta moći, borce rata uzdižu na jednoj a odbacuju kao kugu na drugoj strani? Ako se takvo tumačenje prihvati onda, u ovom slučaju, srpska strana pristaje na samooptuživanje u kome neće da vidi činjenicu da su se Srbi borili za svoja prava na prostorima bivše SFRJ, da je u toj borbi bilo zla – ali nije bilo samo na njihovoj strani. Gotovina i Mladić su u zatvoru po istoj optužnici. Ako se politički brani Gotovina onda isto tako i Mladić može da se brani. Problem zločina i jednog zločina suočava nas sa razmišljanjem o tome da li svaki čin čoveka nužno određuje u njegovom biću i identitet «Da li je general Mladić zločinac?» (Časlav Koprivica, Pečat, 20. jun 2011). Dakle, nije đavo samo na jednoj strani jugoratova. Niti su oslobodioci na jednoj a zločinci na drugoj. Da tako bude zalažu se politički tumači ratnih sukoba na prostoru SFRJ iz novostvorenih država. Teško je razumeti da srpska strana može pristati na takva tumačenja. Ona sama sebe tera preko trnja. Teorijska argumentacija u postupku razumevanja ovih događaja je suštinski drugačija. Može li teorijski um da pristane na tumačenje po kome su se jedni borili za svoja prava a drugi su činili zločine jer nisu imali drugi posao? Naravno, da ne može. Kada srpska vladajuća politika upada u komšijske interpretativne strategije ratnog nasleđa, na teorijskom razumu je obaveza da stvari pogleda i analizira sa osmatračnice istinitog znanja.