„Aca Informacija“ i psihologija rulje

Iako sa sportom gotovo nikada nisam imao prevelike veze, članak koji je juče objavljen u „Kuriru“ u kojima su preneseni tzv. „tvitovi“ bivšeg reprezentativca Danila Ikodinovića[1] podstakao me je da ponešto kažem i na tu temu, ne zato što mislim da se razumem u sport, već zato što mislim da se itekako razumem u neka društvena kretanja i pojave, a ovde konkretno je reč o neobičnoj kampanji koja se po našim medijima već neko vreme sprovodi protiv sportskog komentatora i novinara RTS-a Aleksandra Stojanovića.

Naravno, ta kampanja nije počela sa jučerašnjim Ikodinovićevim „tvitovima“, već nešto ranije, dok je pomenuti Stojanović komentarisao utakmice na ovogodišnjem EP u fudbalu. Primetio sam da je tema „Aca Informacija“ odjednom dobila na intenzitetu, iako isti taj komentator već duži niz godina radi na televiziji, a da pri tom apsolutno niko nije primetio tu njegovu „lošu osobinu“ i „nestručnost“. Zapravo, gledao sam ranije neke prenose koje je on komentarisao i moram priznati da je meni lično zvučao simpatično, a svakakao dosta stručnije od mnogih komentatorskih „legendi“ koji su ga u vreme trajanja EP gotovo sinhronizovano negativno ocenjivali. Među njima su posebno bili zanimljivi uvidi Zvonka Mihajlovskog i Milojka Pantića[2], koji su, čini se, mogli da se svedu na devizu „posle mene potop“. Svojevrsna medijska hajka je otišla dotle da je u jednom trenutku čak i Dragan Đilas rekao nešto na tu temu, kada je gostujući u jednoj od emisija spomenuo da „komentatori sa RTS-a ne rade dobro svoj posao“[3].

Na moje iznenađenje, veliki deo publike je ovu igru prihvatio suviše lako i suviše brzo, pa kao da se odjednom osetila neka velika „žal za prošlošću“ i tadašnjim komentatorima, i kao da su odjednom svi zaboravili na „bisere“  pomenutog Pantića i Mihajlovskog koji se i dan danas često prepričavaju[4].

Da odmah razjasnimo nešto - niko upućen ne može sportskim komentatorima previše da zameri na greškama koje možda naprave u toku prenosa, jer ima više faktora koji utiču na njihov posao, poput činjenice da prenosi idu uživo, tako da nema „popravnog“ (takve stvari su se dešavale svima, pa i legendarnom Mladenu Deliću), kao i tome da komentator ipak treba da isprati neki događaj a da pri tom sebi ne dozvoli da pravi duge pauze između rečenica. Pretpostavljam da namera Stojanovića i jeste bila da gledaoci ne ostanu uskraćeni nekom dužom „tihom“ pauzom, pa je iz tog razloga navodio razne potrebne i nepotrebne podatke, što je bio samo njegov način da „popuni prazninu“ kada je to bilo potrebno. Istina, to ne znači da je u pominjanju tolikog broja stvari nije ponegde i preterao, ali je potrebno i uvideti da on i nije imao gafove koji su bili svojstveni nekadašnjim komentatorima (tzv. „staroj gardi“), a koji su u mnogo većoj meri ukazivali na njihovu nestručnost.

Ono što je ovde pravo pitanje je zašto su mnogi od nas, po psihologiji rulje, „pojurili za lopovom“? Mogućih razloga za to ima dosta - verovatno je prisutna neka nostalgija „za prošlim vremenima“ kada smo „bili neko i nešto“ između ostalog i u sportu, kada smo češće pobeđivali nego gubili, tako da su nam tada komentatori možda ipak bili u drugom planu u odnosu na sam događaj (pa smo im i manje zamerali), možda tu ima i neke zavisti od strane starijih i/ili mlađih, ali manje afirmisanih kolega, a verujem da ima i ponečeg u psihologiji nekih od nas koja se može svesti na geslo „ti ga udari, a ako se ne brani, ti ga udri još jače“. Takođe, nije isključeno da možda nekima samo smeta strast i srpski patriotizam koji (valjda bi to trebalo da bude normalno i podrazumevano!?) provejava iz njegovih komentara.  

Ispada da je u očima mnogih medija (simptomatično, u tome su prednjačili „Blic“[5] i „24 sata“[6]) Aleksandar Stojanović odjednom postao „prokazana“ ličnost pa kao da je samim tim data dozvola da mu se traže „dlake u jajetu“ (koje nesumnjivo postoje, kao i kod svakog drugog) i da se one onda predstavljaju kao „nedopustive greške“. Zadnji slučaj sa Ikodinovićevim „tvitovima“ je samo još jedan u nizu, i pokazuje da su taj „medijski mamac“ u međuvremenu progutali i mnogi kojima do juče Stojanovićevo komentarisanje sportskih događaja uopšte nije smetalo. Kada se sve uzme u obzir, ipak, izgleda pomalo žalosno što se mnogi od nas još uvek nisu naučili da je upravo onaj koji poviče „Drž`te lopova“ najčešće zapravo taj „lopov“.