Тадић на танком леду

Као што су многи аутори и приметили, прошао је и тај 9. децембар након којег су ваздух, квалитет воде и хране остали идентични као и 8. децембра, насупрот једној одавно развијаној медијској слици да ћемо у таквом развоју догађаја бити осуђени на пропаст.

Занимљива је чињеница да су се, чини се, по први пут од пада Милошевића, око једног политичког питања сложили Војислав Коштуница и Чедомир Јовановић, а своди се на констатацију да је политика ДС-а (позната под крилатицом „и Косово и ЕУ“, што је сваком иоле политички писменом звучало као „и јаре и паре“) од почетка била осуђена на слом, што јој се на крају и десило.

Оно што се управо дешава, међутим, личи на покретање приче за смену Тадића унутар самог ДС-а, и у том правцу су се до тренутка писања овог текста десиле две ствари – прва је иступање Драгана Ђиласа на седници Главног одбора који је позвао министра Јеремића „на одговорност“ за политички неуспех у договорима са ЕУ, али како је то лепо саопштио потпредседник СРС-а Драган Тодоровић, права мета тог позива на одговорност сасвим сигурно није сам Јеремић, већ његов бивши разредни старешина из Прве београдске гимназије[1].

Други напад на самог Тадића је уследио готово муњевито за првим. Наиме, гостујући у „Јутарњем програму“ РТС-а у уторак (дакле цела два дана након „дизања прашине“ око Ђиласовог иступања које се десило у недељу), саветник у Министарству здравља Љубиша Милановић је практично Тадића означио као кривца због корупције у здравству. Да би оправдао такав став, Милановић је изнео тврдњу која не звучи нарочито реално, а то је да највише утицаја на полицију има Тадићев кабинет, а не министар Дачић[2].

Проблем са овим иступањем по просечног гласача у Србији је што ће многи „лако насести“ на највећи део онога што је Милановић изнео, јер звучи и више него реално већини нас који смо свесни дешавања у свим министарствима. Међутим, суштински је битан управо тај део његове приче у коме је нападнут Тадићев кабинет (а који је „покривен“ тим стварним чињеницама да би га просечан грађанин подржао), који практично Дачића амнестира за све - да би се Тадић окривио, такође за све. Чак је и једна констатација водитељке (са којом се Милановић сложио ћутањем) и више него сугестивна, будући да иста примећује (парафразирам) „да смо мислили да је Косово услов за статус кандидата, а нико нам није рекао да без решења питања корупције у здравству ми не можемо да је добијемо“.

То да је ДС, практично од одласка Чедомира Јовановића и његових присталица, постао терен на коме су снаге наизменично одмеравали Тадић и Ђилас на различитим нивоима, није нека посебна новост за неког ко се бави политичким приликама у Србији. У том смислу, коначни политички сукоб њих двојице је био неизбежан, а рекло би се да Ђилас чекао своју прилику и да ју је препознао у овом тренутку, па се коначно одважио да покрене ту причу да би, можда, као председник странке (или најдоминантнији у странци) дочекао изборе.

Колико би таква смена, уколико успе, била добра за нашу политичку сцену је компликовано питање. Рекло би се да Ђилас у принципу има бољи рејтинг од просечног ДС-овца, највише због његових, ипак смелих иступања (ако узмемо у обзир у којој је странци) око одржавања геј-параде, мада је имао и друге иступе у којима је стекао делимичну наклоност чак и људи који не припадају уобичајеном гласачком телу ДС-а кад је Београд у питању (читај – нешто шира околина круга „двојке“).

С друге стране, необично је изгледала Ђиласова скорашња подршка Тадићу кад је овај, под притиском из Брисела, позвао косовске Србе да уклоне барикаде[3]. Та подршка у принципу не би можда била толико необична да се ради, бар колико мени сећање досеже, о до сада јединој подршци коју је Ђилас упутио председнику Тадићу (да не рачунамо оне у предизборним кампањама и сличне).

Дакле, у неком смислу као што нисам најсигурнији шта можемо да очекујемо од СНС-а на власти (јер се Томислав Николић рукује и са Ђукановићем и са Конузином), заиста немам идеју ни шта би могло да се очекује од Ђиласа на месту „главног кормилара“ ДС-а. Оно, међутим, у шта сам сигуран, јесте да се Тадић у овој позицији нашао ипак својом кривицом, јер је вероватно сматрао да ће став ЕУ према њему отоплити временом, што буде био спремнији да испуњава њихове услове (и да успут дели извињења разним политичким структурама у окружењу, која су већ одавно постала предмет пошалица на његов рачун).

Дакле, председник Тадић може да каже за себе да се коцкао и да није успео, али не може да каже да није упозораван од самог почетка да је реализовање такве политике („и јаре и паре“, односно „и Косово и ЕУ“) практично немогуће.

[3] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/292713/Djilas-Previse-puta-do-sada-Srbija-je-platila-najskuplju-cenu