Косово и Метохија - подељена (не)одговорност

Део данашњих аналитичара је са великом жудњом очекивао крај полуаутократске владавине режима Слободана Милошевића. Њихова становишта су сведочила у распону од потребе и подршке бомбардовању српских земаља до бурних аплауза када је Милошевић свргнут и када је изручен Хашком трибуналу као ,,највећи ратни злочинац и криминалац''.

Здушно су дочекали ,,демократско братство'' храњено, неговано и едуковано новцем у Будимпешти, Бечу и иним местима од иних фондација ,,хуманистичке и космополитске повенијенције'' (читај, неолибералних и неоимперијалних претпоставки коцкарског капитализма).

,,Демократско братство'' оличено у Ђинђићу, Коштуници, Вуку Драшковићу, Ненаду Чанку и иним извршитељима туђих налога дочекано је од полетних аналитичара као носилац нове зоре која ће решити све економске и политичке проблеме и на тај начин заштитити државно-националне интересе Србије, односно Срба како у Србији, тако и у Републици Српској и Црној Гори.

Да ли су ти аналитичари тада били толико наивни и неаналитични? Неки да, а неки су одрађивали своје задатке и глумили, наводну, интелектуално-публицистичку самосталност.

Средином прве деценије XXI века делом је прорадила накнадна памет благо се померајући између Демократске странке и Демократске странке Србије, да би при крају те деценије и почетком друге деценије своје симпатије почела исказивати према СНС и СПС-у, притискајући обе странке да признају независност Косова као државе с једне стране, а с друге стране, део аналитичара те партије назива квислиншким са сврхом исказивања наводног патриотизма, да би цинично прикрили време од 2000. до 2012. године уз благо рангирање Ђинђићеве, Коштуничине и Тадићеве одговорности. А управо у том периоду привреда у Србији је под патронатом неолиберала потпуно уништена на неолибералној парадигми приватизуј-либерализуј-стандардизуј.

Са таквом мантром нужно се морала разбити Војска Србије, задужити народ, истерати радни људи са радних места и учинити огроман социјални хијатус међу становништвом. На тај начин Србија је бачена на колена, а народ у беду, очај, апатичност која иде ка потпуном социјално-патолошком исклизнућу.

За све то време многи од хваљених медијских аналитичара су мудро ћутали и крајње неумесно и цинично хвалили потезе свих влада понављајући мантру да Европа нема алтернативу. Само ретки међу њима накнадном памећу (рекао бих огољеним чињеницама здраворазумског карактера) увиђају погубне последице крајњег цинизма, пре свега, Демократске странке као водитељке ДОС-а, вајкајући се и ламентирајући над потезима Ђиласа и Пајтића, и Чанковог понављања мантре о Војводини као угроженој како у политичком, тако и у економском смислу. Једновремено Николића, Дачића и Вучића називају квислинзима – издајницима који на привидно лажан начин бране интересе Србије, а фактички пристају на све.

Питање гласи: ко је утабао ту погубну-издајничку стазу уз ругање Резолуцији Савета безбедности познатој под бројем 1244? То питање – проблем се прећуткује ,,мудро''. Зашто? У име чијих интреса?

Дакако, данашња власт сноси делимично велику, са пуно права се може рећи, и историјску одговорност, унутар свих социјално-економских неприлика и притисака од стране САД и Немачке, којима не може и не сме подлећи зарад обећаних кредита и донација, који ће Србију довести у ситуацију Грчке, Кипра и других земаља које се налазе у дужничком ропству, а при томе су све те земље развијеније од Србије.  А то управо значи ако се данас о Европи говори у протестантском и католичком смислу, као о Северу и Југу Европе, поставља се питање има ли права Србија, ако то хоће Русија, да проговори и у православном смислу?! Има ли и хоће ли Србија да, под претпоставком искрености Русије, управо на тој страни и потражи стратешког савезника и пријатеља, имајући на уму питање идентитета, које није ни за један европски народ безначајно питање.