Ljudski životi, državni interesi i Boris Tadić

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je ove nedelje u Kragujevcu da je ''prošlo vreme onih političara koji državne interese stavljaju iznad ljudskih života''. Rekao je još, a prenosi ''Politika'', da apel Srbima na severu Kosova i Metohije da uklone barikade nije uputio radi dobijanja statusa kandidata, već sa ciljem da se sačuvaju ljudski životi. To je, po njemu, politika budućnosti, a svaka ona politika koja državni interes stavlja iznad ljudskog, njemu je sumnjiva. Au, šta reći?

Da ostavimo po strani to što je za ljudske živote počeo da brine četiri meseca posle postavljanja barikada, verovatno zahladilo - pa je to presudilo, da se ljudi na barikadama ne prehlade. Progutaćemo i to što se poziv poklopio sa datumom odlučivanja hoćemo li ili nećemo postati kandidati za ulazak u Evropsku uniju. To želudac teško može da svari, ali progutaćemo! Oči kopaju reči da su ljudski životi vredniji od državnih interesa. Možda, mada nisam sigurna, jesu u Švedskoj ili Švajcarskoj na primer, ili u nekoj trećoj uređenoj i bogatoj zemlji, ali u Srbiji koja oko 15 procenata svoje teritorije, po onome što gledamo na terenu, doživljava kao gangrenu, teško da mogu da poverujem. U najkraćem...

Državni interes današnje Srbije nije da u svom sastavu ima oko 1.700.000 Albanaca sa Kosova i Metohije, i to svakodnevno dokazuju krijući se iza Miloševićeve politike. Da bar rekosmo da hoćemo da ih popišemo, da smo ono što narod kaže ''usta oprali'', ne, nismo. Pristali smo da ukupan broj svojih stanovnika smanjimo čak i za Srbe koji žive u južnoj srpskoj pokrajini, samo njih da ne pominjemo. Oni su na našoj nozi zahvaćenoj gangrenom bili prvo bolesno tkivo koje smo odstranili. Možda smo se i rukovodili time da oni neće hteti da se popišu, pa treba da brinemo o njihovoj želji, da ih ne uvredimo, na stranu državni interes, da kroz popis pokažemo svetu da smo ozbiljni kada kažemo da je Kosovo i Metohija južna srpska pokrajina. Kada su građani Srbije dospeli na belu šengensku listu, građani Kosova i Metohije nisu. Oni za vizu moraju u red ispred ambasada, a to što se osećaju kao građani drugog reda njihov je problem. O njihovim životima se ne brine kada na ulici u Dragodanu (deo Prištine gde se nalaze ''ambasade'') u tišini stoje i čekaju vizu, jer ne smeju da pričaju srpskim jezikom. Nisu oni kolateralna šteta svoje države, ona o njima brine, čak su iznad njenih državnih interesa. Dobro je poznato da belim šengenom nije obuhvaćena pokrajina, ne iz razloga što je to ''druga država'', to je samo savršen izgovor, nego zbog Albanaca koji bi već sutradan krenuli put zapadne Evrope. Bežali bi od ove ''idile'' koja postoji na Kosovu i Metohiji. Zbog njih su i kosovski Srbi otpisani i pasoš mogu da dobiju jedino u Beogradu, ne u svojim policijskim upravama. To su samo neki od primera kako naša ''politika budućnosti'' državni interes podređuje ljudskom, pogotovo kada su Srbi sa Kosova i Metohije u pitanju. Baš po onoj narodnoj ''i pas na lancu živi ali ga niko ne pita kako mu je''.

Možemo da pomenemo i život ''južnih Srba'' koji, sve češće se to među njima može čuti, traže trake da ih vežu oko ruke i da ih svakodnevno nose i to ne samo na Kosovu, već po celoj Srbiji. Da se zna ko su i odakle dolaze. Zatvoreni u svojim selima, bez osnovnih ljudskih prava, godinama životare, ne osećajući, posebno poslednjih nekoliko godina, na svojoj koži da su za svoju državu oni važniji od državnih interesa. Kada im budu ukinuli radna mesta, koja će zarad puta u utopiju zvanu Evropska unija morati da urade, verovatno će to biti za njihovo dobro. Gangrena je bolest koja se širi, a Srbi koji žive u južnom delu pokrajine su baš onaj deo noge koji se sledeći morao odstraniti. Bolesno tkivo se ne odstranjuje bez prethodne saglasnosti pacijenta ili njegove familije. Neko od njih na to treba da pristane, zar ne? U našem slučaju, pacijent je davno proglašen neuračunljivim. On ima da trpi i ćuti.

Barikada su bile poruka svetu da je Srbima na Kosovu i Metohiji dosta nametnutih rešenja, dosta tiranije. Borba Srba na Brnjaku i Jarinju bila je nada svih kosovsko-metohijskih Srba da se mogu izboriti za pravdu i istinu, da ćemo o jadu i muci ''južnih Srba'' kao država konačno progovoriti. Kada su Srbi na barikadama, kosovsko-metohijski Srbi, svojoj državi bukvalno živote ponudili na tacni za borbu do kraja, za srpske državne interese, predsednik poziva da se one uklone. Javljaju se prvi simptomi gangrene i u tom delu pokrajine. Time je jasno rečeno da državni interes ovakve Srbije, nije državni interes Srba sa Kosova i Metohije. To je još uvek više zdravo nego bolesno tkivo, ali šta ako se severu dogodi jug? Pa zar je važno? Secnućemo i to tkivo, samo da sačuvamo ljudske živote. Trebaće ti Srbi oko pogađanja za određivanje datuma početka pregovora i ko zna još za šta. Oni su dostupni 24 sata, da Albanci njima mašu kako su postali ''Kosovari'' i kako imaju multietničko društvo. Zvaničnom Beogradu su, između ostalog, i šlagvort za parolu ''Mi nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova i Metohije'', a njima, obeleženima, šta Bog da. To je, samo u nekoliko od mnogih primera, briga države Srbije o ljudskim životima na Kosovu i Metohiji, i ona je iznad državnih interesa. Kakav šamar, složićete se?