Руско држављанствo, Динo Мерлин и српскa државa

Захтев за добијање руског држављанства до сада је потписало преко 50 хиљада Срба са Косова и Метохије. Потписивање петиције траје неколико месеци и захтев преко 21.000 Срба већ је предат Амбасади Русије у Београду која га је проследили државној Думи у Москви. Поводом наведеног у Србији се није затресла гора. Не тресе се ни сада када је тај број за непуних месец дана удвостручен и из дана у дан расте.

Чини се да је већа медијска пажња поклоњена концерту Дина Мерлина. Бринуло се хоће ли бити безбедан у Београду, како се провео у Скадарлији, ко му прети, па како је он једини певач који је напунио три дана заредом београдску ''Арену'' и слично. На другом крају земље људи се смењују на барикадама, трпе злостављања и питају се постоје ли они за своју државу? Зашто је сарајевски певач, који је не тако давно Србе и Србију ''китио'' разним погрдним именима, важнији од вапаја косовско-метохијских Срба које је невоља присилила да призивају држављанство друге државе? Број потписника петиције такође може да напуни три ''Арене'' па зашто су они тако мало важни? Министар за Косово и Метохију Горан Богдановић за потез косовско-метохијских Срба каже да ''није патриотски'', а шеф преговарачког тима Београда Борко Стефановић да је ''шаљив'' (лист ''Данас'' од 25. новембра). Једноме издаја, а другом смешно! Вероватније је да је и једног и другог добро цеваница заболела.

Срби са Косова и Метохије имају вишедеценијски проблем како да скрену пажњу домаће и светске јавности на свој живот, муке и патње, и нису могли да верују да баш толико не занимају своју државу. Страдање и страхоте које су преживљавали за време Брозове диктатуре није их натерало да траже туђе држављанство, бар не колективно као сада. Милошевићева политика није обећавала и јасно је стављала до знања да прождрљивом западу неће још дуго одговарати, али није натерала Србе да се одлуче на писање сличне петиције.

Друго држављанство им није било ни на крај памети када су прве године по доласку светских ''мировњака'' морали да бране своја огњишта често улазећи у сукоб са њима, јер су за мировњаке Срби били дивље звери које је требало укротити. Тада је било довољно да Албанац само прстом упери у Србина измишљајући оптужбу баш у том тренутку и да га војници КФОР-а приведу и затворе. Тежина оптужбе зависила је од расположења Албанаца јер толико су им НАТО војници веровали, односно толико су им Србе огадили. Па ипак, диктатура силе, лицемерја, понижења, није Србе натерала да траже друго држављанство. Зашто? Зато што су под Брозом и Милошевићем били Срби, без слободе и често без својих права, али Срби.

После 1999. године више него икада очи су биле упрте ка Београду, ка свом државном врху. Водила је Србе нада да се неке ствари на терену никада неће десити. Преварили су се! Онда када је за Србију девети децембар постао судњи дан, јер ако не добијемо статус кандидата не знамо да ли ће десети уопште сванути, Срби са Косова и Метохије све мање шанси имају да опстану као Срби! ''Мудром'' политиком Београда присиљени су да буду ''Косовари'' и сваки ''преговарачки'' договор у Бриселу значи повећање броја Срба који ће зарад свог опстанка морати да постану држављани ''државе Косово''.

Друга могућност им је да напусте своје домове. Зна то министар Богдановић. Све што су до сада Срби били натерани да ураде, индиректно признавајући ''државу Косово'', добило је смисао. Они су само карта на коцкарском столу своје државе и Европске уније и то изгледа она ситна, најмање вредна, са којом не знате шта ћете када вам у коцкању падне па желите што пре да је се отресете. Улог је у њиховом случају девети децембар, па зато Борко ''напредује'' у преговорима са Приштином, а у покрајини Србима кичма пуца од Боркове ''успешности''. Док потписује шта му на сто ставе вероватно се смеје што захтев за руско држављанство у Србији тражи број Срба који може да напуни један мањи град, а биће их још више. Као да не знају да зелено светло тог фамозног деветог децембра значи једино могућност онима који су добили највише гласова на прошлим изборима да кажу ''обећали смо статус кандидата и то смо остварили''. Е сада који ''Косовар'' више или који Србин мање, па не може ''и јаре и паре''. Да ли су Србе на Косову и Метохији Срби из Београда једноставно отписали па отуда и толика равнодушност око свега? Није искључено. На крају крајева, Срби на Косову тешко да ће гласати на предстојећим изборима у Србији, а када ниси гласач...

Србима са Косова и Метохије није остављена могућност да остану то што јесу, они морају да буду ''Косовари''. То траже скоро све чланице Европске уније или нам десети децембар неће сванути. Управо због тога Срби траже двојно држављанство. Они кажу ''дајмо своју земљу Русији па нека пробају њу да уцењују, јер ови наши све дадоше''. То није смешно, није издаја, то је српска борба колико се год чудна чинила, а пораз српског државног врха који их силом гура у ''Косоваре''. Да ли ће успети у ономе што су смислили не знају, али то што је Дмитриј Медведев, председник Русије, дао налог Министарству спољних послова да проучи начин на који ће одговорити на захтев Срба, запушило је уста свима. Ако се наш председник није удостојио ниједног коментара, председник Руске Федерације јесте. Тај други председник озбиљно схвата косовско-метохијске Србе. Ако се све у Србији урадило да се ''гора не затресе'' господин Медведев се потрудио ''да се роди нешто крупније од миша'', показавши да њему безизлазна ситуација косовко-метохијских Срба није нимало ''шаљива''. Дмитриј Медведев је разумео да они неће у Русију, већ да са Русијом на челу желе да покушају да одбране своје домове и имања на Косову и Метохији.

Срби са Косова и Метохије који су петицију потписали ништа не губе, само их занима да ли би их у звезде дизали да су којим случајем затражили немачко држављанство?