(Ne)moralni aspekt rezolucije o Srebrenici

Nemoralno je svojim potomcima u nasleđe ostaviti etiketu genocidnog naroda. Pogotovo kada je reč o srpskom narodu. O narodu koji je tokom 20. veka, uz Jermene i Jevreje, bio žrtva genocida, a ne njegov „tvorac“. U kontekstu priče o moralu, reći ću nešto i o evropskim vrednostima. Među njih svakako ne spadaju laž i prevara. Srpska prozapadna (kvazi)elita ponavlja da je njen narod primitivan i da mora da se ugleda na civilizovanije od sebe. Uporno govori da u EU treba da uđemo ne samo da bismo bolje živeli već da bismo se i kultivisali. Opet, od nas traži da prihvatimo neistinu kao istinu, nepravdu kao pravdu a američki hegemonistički poredak kao oličenje svetskog mira i ravnopravnosti. Konkretno, sada od nas zahtevaju da u ime evropskih vrednosti pristanemo na američku laž o Srebrenici. Pa zar to onda nije najgrublje negiranje svega onog pozitivnog i plemenitog što je deo evropske civilizacijske baštine?

Priča o nemoralnosti usvajanja rezolucije o Srebrenici ima još jednu dimenziju. To je, namerno ili slučajno, marginalizovanje holokausta. Ako se ono što se u Srebrenici desilo lažno naziva genocidom i izjednačava sa uništavanjem Jevreja, onda se radi i o indirektnom istorijskom revizionizmu. Prvo, čak je neumesno i neistinu o preko 8.000 ubijenih u Srebrenici izjednačavati sa uništavanjem miliona Jevreja. Drugo, pre ili kasnije će istina o Srebrenici, čak i na Zapadu, izbiti na površinu. Nemoguće je trajno sakriti činjenicu da se u stvari radi o nekoliko stotina ubijenih, i to, u prilog čemu postoje ozbiljne indikacije, od plaćenika francuske obaveštajne službe. I sada ima dosta dostupnih dokumenata, a za dvadeset, trideset godina neminovno će biti otvorene mnoge arhive. Tada će pasti ljaga i na holokaust. Mnogi, ne samo u Nemačkoj, počeće drugim očima da gledaju i na ono što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata. Pomisliće neko – ako je „srebrenički genocid“ izmišljen, zar onda to nije slučaj i sa Aušvicom?

Moralne konsekvence nametanja i usvajanja rezolucije o Srebrenici nisu ništa manje strašne od njenih (geo)političkih posledica. Predsednik Srbije bi trebalo da se potrudi da to shvati a ne da poziva na „što veći konsenzus pri usvajanju skupštinske rezolucije o Srebrenici“, i apeluje „da taj dokument dobije najširu podršku nevladinog sektora kako bi osuda zločina bila odluka čitavog srpskog društva“. Ako ne zbog morala, „evropskih vrednosti“ i budućnosti srpskog naroda, dobro bi bilo da malo ozbiljnije razmisli zarad svog „lika i dela“. I da ne gaji iluziju, kao i bilo koji drugi srpski političar koji podrži rezoluciju ili joj se neiskreno, tek pro forme, suprotstavlja, da će ga mimoići bar istorijska odgovornost za ono što čini.

Istoriju je mnogo teže prevariti nego ljude, iako moćnicima nekad deluje da i nju mogu da pišu onako kako žele. Srbi su pokazali da su sposobni da mnogo šta progutaju, ali sramnu rezoluciju neće moći da prenebregnu. Iz dana u dan, iz godinu u godinu, borićemo se da istina o Srebrenici ispliva na površinu. Nadam se da jevrejska zajednica u Srbiji to uviđa i da će i ona dići glas kako posledice zloupotrebe Srebrenice ne bi ukaljale sećanje na holokaust. Time će pomoći i sebi, i nama, ako već srpski vladajući (i neki opozicioni) političari ne shvataju da će onim što sada čine još više uprljati biografije! I pred istorijom i pred savremenicima!