Коментар дана | |||
(Не)морални аспект резолуције о Сребреници |
среда, 03. март 2010. | |
Неморално је својим потомцима у наслеђе оставити етикету геноцидног народа. Поготово када је реч о српском народу. О народу који је током 20. века, уз Јермене и Јевреје, био жртва геноцида, а не његов „творац“. У контексту приче о моралу, рећи ћу нешто и о европским вредностима. Међу њих свакако не спадају лаж и превара. Српска прозападна (квази)елита понавља да је њен народ примитиван и да мора да се угледа на цивилизованије од себе. Упорно говори да у ЕУ треба да уђемо не само да бисмо боље живели већ да бисмо се и култивисали. Опет, од нас тражи да прихватимо неистину као истину, неправду као правду а амерички хегемонистички поредак као оличење светског мира и равноправности. Конкретно, сада од нас захтевају да у име европских вредности пристанемо на америчку лаж о Сребреници. Па зар то онда није најгрубље негирање свега оног позитивног и племенитог што је део европске цивилизацијске баштине? Прича о неморалности усвајања резолуције о Сребреници има још једну димензију. То је, намерно или случајно, маргинализовање холокауста. Ако се оно што се у Сребреници десило лажно назива геноцидом и изједначава са уништавањем Јевреја, онда се ради и о индиректном историјском ревизионизму. Прво, чак је неумесно и неистину о преко 8.000 убијених у Сребреници изједначавати са уништавањем милиона Јевреја. Друго, пре или касније ће истина о Сребреници, чак и на Западу, избити на површину. Немогуће је трајно сакрити чињеницу да се у ствари ради о неколико стотина убијених, и то, у прилог чему постоје озбиљне индикације, од плаћеника француске обавештајне службе. И сада има доста доступних докумената, а за двадесет, тридесет година неминовно ће бити отворене многе архиве. Тада ће пасти љага и на холокауст. Многи, не само у Немачкој, почеће другим очима да гледају и на оно што се дешавало током Другог светског рата. Помислиће неко – ако је „сребренички геноцид“ измишљен, зар онда то није случај и са Аушвицом? Моралне консеквенце наметања и усвајања резолуције о Сребреници нису ништа мање страшне од њених (гео)политичких последица. Председник Србије би требало да се потруди да то схвати а не да позива на „што већи консензус при усвајању скупштинске резолуције о Сребреници“, и апелује „да тај документ добије најширу подршку невладиног сектора како би осуда злочина била одлука читавог српског друштва“. Ако не због морала, „европских вредности“ и будућности српског народа, добро би било да мало озбиљније размисли зарад свог „лика и дела“. И да не гаји илузију, као и било који други српски политичар који подржи резолуцију или јој се неискрено, тек про форме, супротставља, да ће га мимоићи бар историјска одговорност за оно што чини. Историју је много теже преварити него људе, иако моћницима некад делује да и њу могу да пишу онако како желе. Срби су показали да су способни да много шта прогутају, али срамну резолуцију неће моћи да пренебрегну. Из дана у дан, из годину у годину, борићемо се да истина о Сребреници исплива на површину. Надам се да јеврејска заједница у Србији то увиђа и да ће и она дићи глас како последице злоупотребе Сребренице не би укаљале сећање на холокауст. Тиме ће помоћи и себи, и нама, ако већ српски владајући (и неки опозициони) политичари не схватају да ће оним што сада чине још више упрљати биографије! И пред историјом и пред савременицима! |