"Plastificirani" Isus

Vremešni i fascinantni Lazar Stojanović, koji je robijao zbog bunkerisanog filma „Plastični Isus“, doživeo je svoj zasluženi come-back, zakonomernom koincidencijom, zastupajući Isusa u potpeticama i u multilateralnim seksualnim domašajima. I pokušajima, jer ko proba – posrećiće mu se.

Moj prijatelj i kolega Lazar Stojanović, ako i nije ostvario Lazarevu subotu, ostvario je barem Lazarev četvrtak gostovanjem u emisiji Nataše Odalović na B92.

Tema je bila izložba evropske autorke u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u trenutku zabrane Parade ponosa i pod zaštitom nebrojanih pripadnika policije. S obzirom da je i od strane Vatikana ova izložba bila zabranjena, kao što ju je osporio i naš aktuelni Patrijarh, brižnost države oko obezbeđenja „događaja“ nije bila na odmet!

Nezavisno od mišljenja Lazara Stojanovića, čoveka i autora koji je dobrano odležao svog „Plastičnog Isusa“ – izložba kod Pavićevićeve, koja bi se mogla radno nazvati „Plastificirani Isus“ jeste gest „državne demokratičnosti“, bez obzira na odgovarajuće obezbeđenje. Izložba je estetski deficitarna, porukom slabašna i konceptualno problematična. Mnogo problematičnija nego nastup tri pankerke koje u Rusiji, nažalost, izdražavaju svoju anarhističku kaznu.

Gospođa Borka Pavićević, kao direktorka Centra u podeli koja joj pripada, imala je zastupati vednosni značaj ovakvog likovnog performansa, ali su njene reči „odbrane“ od zlih duhova navodnog patriotizma i nacionalizma bile zapravo isprazne i tribinski tabloidne, jer su se svele na nalog „Borkinog popečiteljstva“, kako zapravo, i samo zapravo (citiram) nisu bile shvaćene. Svaka tekstualna, likovna i performerska aluzija na kultove i istorijske ličnosti, naročito u domenu mučeništva, uvek izaziva pozor i negodovanje. Nepristojno je pozivati se samo na huligane koji odista pojma nemaju o čemu se radi, ali je red spomenuti jednu desničarsku organizaciju koja je mirnim protestom ispratila kordonom okruženi centar i time doprinela samo njegovom nepreglednom društvenom uticaju. A taj bi uticaj morao biti i pregledan i pregledan od strane zaduženih za stanje duhova i mentalnih sklopova.

Gde je tu uloga Lazara Stojanovića s početka teksta? Ona je naravno u njegovom kurikulumu i umetničkom pogledu na svet s obzirom na biografiju i tu ne bih odveć zamerala zastupniku odbrane ovakvog hepeninga. Ukoliko sam ateist i agnostik, opet se ne mogu etički i estetički saglasiti sa pervertiranom Isusovom „obradom“, jer ona povređuje one koji to nisu. Od Pape do Irineja i „nabarot“! Jasno je da je samo Centar za kulturnu dekontaminaciju – uz svoje mnoge projekte za svako poštovanje – mogao organizovati ovakav „događaj“, pa da se buni i čudi legitimnom prisustvu policijskog mnoštva! Da li smo se Isusom u štiklama približili Evropi ili smo se od nje udaljili zbog zabrane Parade ponosa. Nešto kontam, da bi i šetnja gej populacije bila benignija od grandiozne medijske prezentacije dotične izložbe.

Sjajno organizovana gej – populacija je, eto, uvek na gubitku! Nismo se proveselili, ali je Borka Pavićević uradila posao! Policija je samo promenila lokaciju i zgusnula svoje redove. U protivnom bi ih razredila. U ovom kontekstu, a u emisiji borbene građanke i arbitrarne Nataše Odalović, neko je spomenuo ironično i termin „PDV“. Kao da je Borku, Lazara, Bogavčevu i Odalovićevu briga za cenu ulja! Ova intelektualna elita, promovisana od slučaja do slučaja, čini se da ne haje ni za Evropom, koliko organski i neorganski stremi pečatu ili barem belešci o sopstvenoj biografiji. Gejevi su opet osporeni u sopstvenom nastupu, ali su izvesni mediji i uticajne organizacije uspele da na njihov račun naprave ličnu promociju. Te mi se čini kako ovaj napis mogu završiti rokerskim stihovima Bore Đorđevića: „Draga, ne budi peder!“ ili „Ostani đubre do kraja!“.