Specijalni odnosi između RS i Srbije – daleko ispod mogućnosti

U ovom današnjem vremenu savremenih elektronskih, poštanskih i drugih komunikacija, u vreme brzih pruga, masovnog transporta, isprepletenih privrednih, kulturnih, sportskih i drugih veza među zemljama i narodima na evropskim prostorima, državne granice nemaju više značaj kakav su imale u prošlosti. Na primerima iz bližeg i daljeg okruženja vidimo da su te granice danas lako prohodne i za ljude i za robe sa različitih prostora evropskog kontinenta. Ali nije reč samo o dinamičnoj i sveobuhvatnoj komunikaciji, koja je u poslednjoj deceniji osetno raširila korene u mnogim oblastima javnog života (saobraćaju. turizmu, trgovini, sportu…) već i približavanju i prožimanju i onih najvitalnijih funkcija društva kao što su kultura, ekonomija, finansije, kreiranje razvoja, zajednička odbrana i tome slično.

Postavlja se pitanje gde smo mi u svemu tome. Mi – u Republici Srpskoj i Srbiji. Šta vlade i odgovorna politička rukovodstva u srpskim zemljama čine da se međusobno približimo i zbijemo ako već nije moguće da sada, nakon raspada bivše zajedničke zemlje, živimo na jedinstvenom etničkom prostoru.

Već i letimičan pogled na ono što čini sadržaj odnosa između Srbije i Republike Srpske jasno pokazuje da je to daleko ispod onog što je bilo moguće i što su ljudi očekivali sa jedne i sa druge strane Drine. Raspadom Jugoslavije nastale su teritorijalne podele, politička i sva druga pregrađivanja, što je nesporno. Ali, život iz proteklih decenija, iz bliže i dalje prošlosti, jasno pokazuje da nikakve ustavne, zakonske i političke norme ne mogu da pregrade kulturu, jezik, veru, istoriju i tradicije jednog naroda ukoliko se on sam ne odriče svega toga i ne pristaje na tako nešto.

Činjenica da je srpski etnički korpus aktuelnim zbivanjima veštački podeljen i preoblikovan na nov način sama po sebi ne bi morala da znači i međusobno udaljavanje. Odredbama o specijalnim odnosima između Republike Srpske i Srbije, utemeljene u Dejtonskom sporazumu, obezbeđeni su uslovi za stabilan, dugoročan i sveobuhvatan razvoj i napredak međusobnih odnosa. To je i u simboličnom i u faktičkom značenju most kojim se efikasno i pouzdano može da premosti sve što sužava i na neprirodan način ograničava te odnose. Pitanje je samo šta ko čini i ima li dovoljno volje i na jednoj i na drugoj strani da se ono što je zapisano u dokumentima pretoči u stvarni život.

Osvrtom na protekle godine moglo bi se zaključiti da specijalni odnosi između Republike Srpske i Srbije ni po opsegu ni po oblicima međusobne saradnje nisu imali one konkretne sadržaje kakvi su očekivani. I kakve je bilo moguće ostvariti.

Već sama činjenica da su u proteklom periodu predstavnici dveju vlada, narodnih skupština, pojedinih ministarstava, komora i drugih institucija imali dosta međusobnih kontakata i da je u međuvremenu na nivou vlada sklopljeno 27 različitih sporazuma, protokola i memoranduma, jasno pokazuje da je – bar što se tiče papirologije i iskazanih namera – uspostavljen dosta širok okvir moguće saradnje. Međutim, najveći deo toga ostao je samo u okviru programiranih želja.

U vreme vlade Vojislava Koštunice Srbija je i rečju i delom pokazivala kako gleda na specijalne odnose sa Republikom Srpskom. U to vreme započeti su krupni projekti i međusobni aranžmani. Da pomenem samo izgradnju novog mosta na Savi kod Rače, tu kapitalnu investiciju koju je Srbija u celini preuzela na sebe, i otkup Telekoma Srpske uz veoma povoljne finansijske uslove, što je u značajnoj meri doprinelo oživljavanju i jačanju propale privrede u Srpskoj. U kasnijem sledu događaja takvih poduhvata nije bilo. Ali je bilo dosta poseta, razgovora i papirologije, pa se sticao utisak da se specijalne veze šire i jačaju. A to je najvećim delom sam o privid.

Ako se pažljivo sagledaju međusobni odnosi na sektoru ekonomije (robna razmena), finansija (obim investicija, zajednička ulaganja), zdravstva (razmena kadrova, mogućnost lečenja), prosvete i obrazovanja (uslovi za upis i studije na fakultetima) itd. videćemo da tu i nema neke značajnije razlike u odnosu na ostale susede i prekogranične prostore.

Sredinom marta, kada je u Banja Luci održana zajednička sednica dveju vlada u kompletnom sastavu, učinjen je prvi značajniji korak u nastojanju da se međusobni odnosi intenziviraju i sa verbalnog prevedu na konkretne oblike. Tako su dogovoreni aranžmani u oblasti energetike, saobraćaja, obrazovanja (kompjuterizacija škola). nauke (osnivanje jednog instituta), hidrogradnje.

Zajednička sednica je bila dobra ideja, a šta će od svega dogovorenog biti opet sve zavisi od političara i rukovodećih ljudi sa jedne i sa druge strane Drine.