Косово и Метохија | |||
Косовска Митровица – један град, два света |
понедељак, 01. август 2011. | |
Данашња Косовска Митровица у многим детаљима подсећа на послератни Мостар. На етнички подељени град са оштећеним мостовима и зградама,сивим махалама, у којем су сунчане и камените обале на смарагдно зеленој Неретви постале сиве, суморне и готово напуштене. А тој некад чаробној реци мостарски песници су посветили своје најлепше стихове и уз њене обале доживели своје најлепше тренутке. И као што Неретва протиче кроз средиште Мостара, тако и највећа косовска река протиче кроз средиште Косовске Митровице, делећи овај град на северни (српски) и јужни (шиптарски) део. На ,,излазу из града", само стотинак метара од главног градског моста, Ибар у своје корито прихвата Ситницу, велику и знамениту косовску реку која читавом својом дужином вијуга кроз пространу косовску котлину. Мостови на Ибру нису порушени, па ни онај главни у центру града, али су порушени мостови међу људима са севера и са југа Митровице, тако да је некадашња популарна изрека ,,јединствени град на Ибру" сада само мислена именица. Примери са разних страна показују да се порушени мостови могу брзо обновити и реке изнова премостити, али да се премости амбис међу људима потребне су деценије. Нарочито када су у питању поделе настале тиранијом, верским фанатизмом, мржњом, физичком ликвидацијом и прогонима недужних људи. Због тих порушених мостова међу људима и подела које српско становништво на Косову и Метохији није желело, данас на ушћу Ситнице у Ибар практично постоје два града: северна и јужна Митровица. Ибар је физички одвојио српска насеља на северу и шиптарска на југу, а премошћавања и међусобне комуникације нема, нити ће је, све су прилике, у догледно време и бити. Косовска Митровица је иначе стари српски град који се под тим именом помиње још у средњем веку. У њеној непосредној околини налазе се историјски и културни бисери средњовековне српске државе: древни Звечан са тврђавом и кулом Краљевића Марка, манастир Бањска краља Милутина, средњовековна Трепча са Све је то постојало већ у XIII и XIV веку, а Звечан са својим кулама и утврдама, чије масивне зидине и данас импресивно делују, и много раније - још из времена Стефана Немање. Захваљујући неисцрпном рудном богатству у ужем и ширем окружењу, Косовска Митровица је економски најразвијенији регион на Косову и Метохији. До распада Југославије њен Рударско-металуршки комбинат ,,Трепча" са Топионицом олова, цинка и сребра у Звечану (северном предграђу Митровице) сматран је за највећег произвођача ових племенитих метала у Европи. Из мноштва писаних извора сазнајемо да се угаљ на овим просторима вадио још у раном средњем веку, о чему сведочи и ,,Латинска" црква, храм који су у XIII веку подигли рудари Саси, који су у Старом Тргу (једном од најстаријих рударских центара у овом региону) имали своју колонију. - Звечан са Митровицом и околином - записали су историчари - већ почетком XII века има значајну улогу у историји српске средњовековне државе, јер је ширење државне моћи од Зете и Рашке почело преко овог подручја. У ратовима између рашког жупана Вукана (1085-1093) и Византије, подручје Митровице било је поприште српско-византијских борби, када је освојен и град Звечан. Из тог времена датира обнова и нова изградња звечанске тврђаве од стране Стефана Немање. Улогу старог града Звечана, испод кога је касније настала и сама Митровица, историчари осветљавају са још неколико важних података. - Звечан је дуже време мењао византијске и српске господаре, да би у XII веку дефинитивно потпао под српску власт. Немања је из Звечана 1169. године пошао у битку против Византије, која се одиграла код села Пантине у близини Митровице. Византијска најамничка војска била је до ногу потучена. Та победа имала је пресудан утицај на јачање српске феудалне државе, а Немања је признат као творац њене независности. Тако је подручје Митровице са Звечаном постало тле одакле се рашка држава ширила према истоку и југу. С обзиром на географске карактеристике, Косовска Митровица је још од најраније прошлости сматрана косовском капијом на Ибру и Ситници. Природном капијом која је била својеврсни заштитни бедем од непријатеqских упада ка северним српским поседима у Рашкој. Управо код ушћа Ситнице у Ибар завршава се пространа косовска равница и већ од Звечана почињу планински масиви кроз које се, уским кањоном, река Ибар пробија ка северу и удаљеној Западној Морави у коју се улива. Косовска ,,капија на Ибру и Ситници" била је добра природна брана и за заштиту средњовековне Трепче. Сматра се да је као богато и велико рударско насеље у економском и културном животу средњовековне Србије имала значајну улогу. У писаним изворима први пут се помиње 1303. године као Трепза. Имајући искључива права на раднике и ковнице у којима је сребро прерађивано, српски владари показивали су велики интерес за развој рударства у Трепчи, јер руде са овог подручја садрже велики проценат олова и сребра. Због тога су они доводили Сасе као умешне рударе у коришћењу и преради руда. Већ у то време рударска експлоатација имала је велике размере, што потврђују многобројни остаци некадашwих ревира, груписаних на простору садашњих села Мажића, Мељенице, Гумништа, Мађера и других. Ту је тада на примитиван начин вађена руда која је садржавала велике количине сребра. Хрисовуљом цара Уроша из 1363. године Трепча је дошла под власт Вука Бранковића, који је 1411. године ту ковао и свој новац. Брзом процвату овог средњовековног насеља допринела је управо експлоатација руде, а са њом и развој пратећих делатности, првенствено трговине и занатства. Бројни су писани извори који говоре о ближој и даљој прошлости Косовске Митровице. У путопису Арнолда Харфа, 1499. године, названа је Митрих, док је Бенедикт Курипешић 1530. године помиње као ,,Базар Митровица". Ту је у пролазу био и неизбежни Евлија Челебија, који за Митровицу каже да је важна караванска станица на Косову. Дуг је временски период у коме се Косовска Митровица формирала као велика и значајна оријентална касаба. Чињеница је, међутим, да је у турском периоду имала успорен развој, да је дуго била на маргини политичких и економских збивања. Нешто бржи и свеобухватан развој почео је тек у XIX веку изградњом железничке пруге Скопље-Косовска Митровица (1873-1878). Будућност за Србе који данас настањују северни део Косовске Митровице, у којем су смештене њене историјске и културне знаменитости, а такође и најважнији привредни капацитети, потпуно је неизвесна. Докле ће остати замагљена и неизвесна, најмање зависи од људи чији су корени овде утемељени још из времена Стефана Немање. У јесен 1896. године српски песник и патриота Алекса Шантић огласио се из родног Мостара песмом коју је наменио градитељима храма Светог Саве у Косовској Митровици. Своме роду Ја не снивам... моју душу Анђеоска дижу крила, Па Косову лети равном, Да вас грли, браћо мила!
Дај им, Боже, воље јаке, Да издржат муке могу, Да доврше своје дјело, Посвећено теби - Богу. Па кад кубе сјајног храма У твом јарком сунцу сине, И забрује звона света Јасним звуком са висине.
Чуј молитву њиног срца, Чуј им жеље, чуј им гласе... Па нек јекне Шар планина: ,,Српству зора родила се"!
Алекса Шантић 23. октобра 1896. |