Sporazum Cvetković-Čanak 2011. godine

„Amandman LSV koji predviđa da sredstva koja je Vojvodina ulagala u razne oblasti budu preneta na pokrajinu je prihvaćen i postaće sastavni deo zakona o javnoj svojini, dogovoreno je danas na sastanku premijera Srbije Mirka Cvetkovića i lidera LSV Nenada Čanka“. Ova vest je medijski snažno predstavljena, maltene kao da su Velika Britanija i Srbija potpisale sporazum o Kosovu.

Ko u ovakvom i sličnim vojvođanskostatutarnim sporazumima ne vidi rđavu budućnost Srbije, ne razume politiku. To da predsednik republičke vlade i lider jedne marginalne stranke, bez korena u narodu, prave sporazum sa dalekosežnim posledicama, primer je potkopavanja suštinskog nacionalnog i državnog interesa, shvaćenog kao napredak celine a ne užih delova i ekstremnih partijskih interesa. Ovde je reč o aktuelnoj vlasti koja taj interes shvata kao pomaganje unutrašnje razgradnje Srbije putem zadovoljavanja ekonomskih, kulturnih, pravnih i političkih pojedinih političkih grupacija, pre svega LSV sa osvedočenim autonomašom Nenadom Čankom. Jedan komentar čitalaca dobro najavljuje sledeće korake – daće ova vlast policiju i kasarne.

„Na zajedničkoj konferenciji za novinare“ - kako to zloslutno zvuči. Predsednik vlade i predsednik marginalne stranke koji ucenjuje vladu drže zajedničku konferenciju kao da su na formu UN ili pod reflektorima „međunardne zajednice“. Sa novim licem, puštenom bradom, Čanak je rekao da će Vojvodini pored ostalog biti vraćena imovina Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, legati, kao i neophodna imovina za kulturne i naučne potrebe. „To je korak ka rešenju višedecenijske nepravde, ali nećemo odustati od borbe da se Vojvođanima vrati imovina koju su sticali godinama“, poručio je Čanak.

Na tu sebičnu i netačnu priču Nenada Čanka malo ko u javnosti odgovara. Koja je to vojvođanska imovina a koja beogradska ili šumadijska, ili zlatiborska. Znamo kako se stiče privatna imovina, ali društveno-državna je valjda stvarana cirkulacijom novca iz budžeta i drugim kanalima, radnici iz Smederava su gradili u Kikindi kao i oni iz Bačke Palanke u Kruševcu. Šta je pravda za Nenada Čanka? Da se Vojvodina što više osamostali. Naravno, to je program njegove stranke. Ali ta stranka ne prelazi pet odsto podrške. Druge stranke, bar javno, na razvoj Vojvodine ne gledaju separatistički. A najveći broj stranaka je antiautonomaški orijentisan. I tu je problem. Kako jedna stranka bez većeg uticaja u Vojvodini a nikakvog u Srbiji tako mota oko prsta republičku vladu. Kako joj uspeva da kao manjina postane odlučujuća većina u svoju korist? Koju i kakvu političku volju reprezentuje stranka Nenada Čanka? To pitanje je za teoriju ali i za građane koji izlaze na izbore. Prvo je pitanje za teoretičare demokratije i izbornog zakonodavstva, a drugo za ono iskustvo državne politike po kojoj je najvažnije uzeti vlast pa makar država propala. Da li su Srbi i građani Srbije spremni za takvu politiku ili nisu?

Razgradanja Srbije dešava se zbog ogorčene borbe vladajuće koalicije za opstanak na vlasti. Zašto se prihvata ucena marginalne političke stranke LSV osim zbog opstanka na vlasti? DS kao vodeća stranka vlasti, morala bi da kaže – to nije u interesu razvoja i budućnosti države i na to se ne može pristati makar po cenu novih izbora. Ne. To DS ne čini i jasno daje dokaze o kakvoj politici stranke je reč.