Srbija i dvoglavi albanski metod

Uklanjanje nezakonito podignutog spomenika u Preševu i masovno rušenje grobnih obeležja, crkava i privatnih kuća na Kosovu i Metohiji, iznova pokreće razmišljanje o prirodi srpsko-albanskih odnosa, ali i o načinu političkog govora i praktičnog ponašanja jedne i druge strane.

Srpske vlasti, od izbijanja prvih demonstracija na Kosovu 1981. godine deluju legalistički – brane državnopravni poredak. Albanci na Kosovu deluju nacionalno homogeno na dva načina: široka etnička solidarnost uz povremene oružane napade na legalne organe Republike Srbije. Kako se njihov nacionalnopolitički pokret širio, tako je načelo legalnosti oštrije branjeno. Osnovna politička sredstva tog pokreta, kako pre NATO oduzimanja Kosova i Metohije, tako i posle, bila su govor koji je Albance na Kosovu i Metohiji predstavljao kao žrtve srpskog «fašizma», «genocida», «mržnje prema albanskom narodu» uz istovremenu široku podršku tihoj i kad prilike dozvole masovnoj represiji prema Srbima koji su tamo živeli ili još uvek žive, ali i prema mrtvima i njihovim obeležjima. Taj govor dolazi iz svih krajeva u kojima žive Albanci.

Podsetimo se godina 1999, 2004. i ove 2013. godine. Srbi se proteruju, pale im se kuće i imanja, ruše se crkve i manastiri, a kada je to obavljeno, prešlo se na grobna mesta kao ove 2013. godine. Činjenica da je osveta za rušenje nelegalno podignutog spomenika tako masovna širom Kosova i Metohije i države Albanije, tako brutalna da se u širokom rasponu čiste i grobna mesta pokazuje samo jedno: pred nama je ono ponašanje koje Karl Poper imenuje kao tribalizam ili zatvoreno društvo. Čak i da je protest izražen masovno (demonstracije) ali samo verbalno ne bi se mogao opravdati, a šta tek reći o napadu na mrtve i ostatke manastira i crkava. U tom albanskom nacionalizmu nema mesta za autokritiku.

Dakle, vidimo da je već više decenija, u govoru i delovanju albanskog nacionalnog pokreta, prisutan dvoglavi metod: optužiš drugu stranu za najgora politička dela a sam ih praktikuješ protiv delova demonizovane nacije. Ovaj albanski pokret protiv srpskih interesa na Kosovu i Metohiji, uživa široku etničku podršku ne samo u pokrajini već i u Albaniji, čiji predsednik jasno i glasno govori o albanskom ujedinjenju, što je dobar dokaz nacionalizma u rđavom smislu a to je ono značenje koje ne vodi računa o interesima druge strane, dakle srpske.

Šta da radi srpska strana kada pred sobom ima protivnika koji koristi dvoglavi metod borbe protiv srpskih interesa na Kosovu i Metohiji? Mogla bi da se samouverava da albanska upotreba takvih sredstava neće dovesti do njihovog cilja. Kombinacijom izmišljenih optužbi Srba, lažnih u najdubljoj osnovi, i masovnog nasilja nad živim i mrtvim Srbima i njihovim crkvenim zadužbinama, neće ostvariti svoje svenacionalne ciljeve. To bi bio etičkopolitički ispravan stav ali čini se, u svetu prepunom cinizma i licemerja, ne bi uneo više razuma u srpsko-albanske odnose.

Drugi put je teži, ali verovatno uspešniji. Reč je o obraćanju onim inostranim centrima moći koji su duboko upleteni u srpsko-albanske odnose i koji su podržali Albance na Kosovu i Metohiji na otcepljenje da kažu svoju reč o dvoglavom metodu delovanja albanskog faktora u Srbiji i na Balkanu. Nekome će se učiniti da je to utopija. Nipošto. Zaštitnici albanske stvari na Kosovu i Metohiji su čuvari ideje i prakse otvorenog društva i svih njegovih karakteristika. Kako je moguće da podržavaju govor i praksu zatvorenog društva koje primenjuju kosovski Albanci i albanski faktor?

Uz razumevanje njihovih interesa da podrže albanski nacionalni pokret, promoteri otvorenog društva bi morali da uvaže i srpske interese na Kosovu i Metohiji kao i da se suprotstavljaju dvoglavom političkom metodu o kome je ovde bilo reči. Nadamo se da će ovo obraćanje naići na odobravanje i podršku nekih političkih struja mišljenja u evropskom spektru otvorene demokratije. Nije moguće da baš svi centri evropske politike misle isto o srpsko-albanskim sukobima.