Deset bajki o Kosovu (koje nisu ono što mislite)

Jedna od danas najpopularnijih ideoloških poštapalica srpskih političara, sa dosta uspeha plasirana pre par godina tadašnjim zamenikom, a današnjim predsednikom srpske vlade, svakako je fraza kako taj konkretni političar „neće građanima da priča bajke“. Naravno, i ranije je bilo političara koji su smatrali da ih izgovaranje čarobne rečenice „neću da lažem/obmanjujem građane“ oslobađa bilo kakve obaveze da ono što nakon toga izgovore na neki način potkrepe, obrazlože ili utemelje kao istinu. Ali fraza o „pričanju bajki“ postala je više od toga, ona je uzjahala odranije poznatu floskulu tzv. „drugosrbijanaca“ o „srpskoj mitomaniji“, zapakovala je u prihvatljivije oblande populističke retorike, prikrivajući njenu zlonamernost, razornost i manipulativnost, a zatim te skrivene osobine hiperbolisala i naduvala do neslućenih razmera. Naravno, podrazumeva se da se ove „bajke“ pričaju samo o Kosovu, sve ostalo je, valjda, domen nekog „ozbiljnog govora“ (odnosno „sirove proze“). I dok su apostoli „mitomahije“, ponekad uz istinske dobre namere, pozivali da se pitanje Kosova prestane posmatrati kroz prizmu (nacionalističkih) emocija, (prevaziđenih) tradicija i (razorne) junačke epike, ovaj novi „poziv ka zbilji“ u domen „mitologije“  prebacuje i ono što mitologijom nipošto ne bi smelo da se smatra – Ustav, zakone, zakletve državnih službenika, političku volju građana, borbu za opstanak srpskog naroda na Kosmetu i sl. Istovremeno, ove tvrdnje niko ne nalazi za shodno da argumentuje ili utemelji u toj „stvarnosti“ na koju se svi toliko pozivaju. Umesto toga, one se prosto ponavljaju, mantraju i bajaju, pretvarajući se u novi ciklus mitova i bajki, koje iz večeri u veče naša sve autoritarnija vlast čita građanima pripremajući ih za večni počinak njihove države i društva, a smatrajući ih očigledno za nerazumnu decu, nesposobnu da sama procenjuju sopstvene političke odluke. U tim bajkama više nema moralnih narodnih vođa koje predvode svoj narod u borbu za čast i slobodu, nema hrabrih junaka koji su spremni da za pravednu stvar polože i vlastiti život, a pogotovo nema izdajnika, malodušnika i sitnih kalkulanata, koji narodne i državne interese podređuju svom ličnom mizernom opstanku i postojanju. Ne, u pitanju su sasvim nove bajke o Kosovu, a one zvuče otprilike ovako:

1. „Kosovo je već izgubljeno.“ Nismo krivi mi, trenutno aktuelna vlast koja je na sebe preuzela odgovornost da će voditi računa o svim svojim građanima i čije je očuvanje zemlje u jednom komadu osnovni zadatak postojanja. Krivi su „oni-pre-nas“, oni koji su bili izdajnici, lenjivci, kukavice, nesposobnjakovići, ostrašćeni nacionalisti, kratkovide budale ili, najčešće, svet to odjednom. Mi bismo sad odbranili Kosovo, da samo ima šta da se brani. Ali njega su već prodali „žuti“, propustio je priliku Koštunica, Milošević je izgubio rat (a pre toga je pokrenuo represiju/nacionalnu histeriju/genocid itd.), Tito je vezao ruke Srbima, kralj Aleksandar je napravio Jugoslaviju, Obrenovići nisu reagovali kada je trebalo, Arsenije III ga je predao Albancima, knez Lazar se nepotrebno konfrontirao... Izgovora je beskonačno, a svaka nova vlast jadikuje da je Kosovo „uvek već nezavisno“ i da oni tu ne mogu da učine ništa, pa se kao njihov učinak na kraju uvek pokaže da je, posle njihovog vakta, Kosovo još nezavisnije nego što je pre njih bilo. Da ne pominjemo ono naivno, dečije pitanje koje postavio Matija Bećković – „ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo?“

2. „Mi nemamo čime da se borimo.“ Ovo je popularna varijacija prethodne bajke, koja reciklira onu istu tezu o „grehu-onih-pre-nas“, nadograđujući je sugestivnim i manupulativnim pitanjem (koje se ne mora nužno izgovoriti) – da li ti hoćeš da pogineš za Kosovo (koje je već izgubljeno, što se podrazumeva)? Naime, mi, eto, nekada davno imadosmo vojsku, policiju, obaveštajnu službu, oficirski kadar, odnosno diplomatiju, ekonomiju, demografiju i slične službe i potencijale koji su nam mogli obezbediti uspeh u eventualnoj borbi za očuvanje svoje teritorije, ali zlikovačkom/izdajničkom/antisrpskom diverzijom njih, ta mogućnost nam je (zauvek) uskraćena. Mi bismo, istina, rado krenuli u borbu, ali smo svesni da nemamo sa čim (podrazumeva se: nemamo sa kim), a budući odgovorni, razumni i nadasve realni (jer mi „ne pričamo bajke“), ne želimo da „građani ispaštaju“ zbog avanturizma, iluzija i nerazumnosti. Ignoriše se, naravno, činjenica da Srbija, ne samo da ima ministarstva odbrane, unutrašnjih i inostranih poslova i ekonomije, te u okviru njih (bezbrojne) službe koje se bave večitim poboljšavanjem i reformama svih navedenih struktura moći, već istovremeno upravo oni koji jadikuju zbog njihovog nepostojanja predstavljaju politički i zakonski jedina lica koja su odgovorna za njihovo funkcionisanje, što i nije ništa drugo već prikrivanje sopstvenog kukavičluka. Uostalom, kako je to naša vojska, žandarmerija i (domaća, sic!) vojna tehnika bez premca kada ih treba reklamirati stranim partnerima (bilo da ih izvozimo, ili prosto „razmenjujemo iskustva“), ali „nije sposobna ni za šta“ kada treba da demonstrira samo spremnost da obavlja zadatke zbog kojih uopšte i postoji?

3. „Nemamo saveznike, protiv nas je celi svet“. Jedan od razloga naše nemogućnosti da bilo šta učinimo jeste to što se „ne može protiv celog sveta“ (podrazumeva se ono „ratovati“, iako, u stvari, niko nije ni pominjao rat). Naime, mi smo u borbi za Kosovo „sami i usamljeni“, a protiv nas je „Svet“, doduše, ne baš celi svet, ne čak i većina zemalja sveta, u stvari, ne čak i većina moćnih i bogatih zemalja sveta, već upravo jadan samoproglašeni ekskluzivni klub koji sopstvenu ekskluzivnost, po modelu nezrelih adolescenata u srednjoj škole (mi i dalje pričamo o bajkama!), gradi tako što glasno i primitivno ismeva i omalovažava sve one koji nisu njegovi članovi. Mi, dakle, hoćemo da postanemo deo one „incrowd“, grupe nametljivih, glupih i nesposobnih nikogovića koja sopstveni oreol uspeha održava samo tako što fizički primorava sve ostale da ignorišu uspehe onih, koji uspeha zaista imaju. A ako se slučajno neko pomene kao potencijalna alternativa, na njega će se sručiti salva infantilnih i šovinističkih uvreda. Rusija? Dekadentna zemlja pijanaca, mafijaša i tajkuna pod kontrolom državne bezbednosti, primitivna, autoritarnarna i u večitom raspadanju (koja takođe nikome ni u čemu nije pomogla, već je samo osvajala i ugnjetavala male narode širom sveta). Kina? Totalitarno kapitalističko-komunističko  čudovište (da, bajke su uvek pune himera i čudesnih stvorenja) koje ne vodi računa ni o dobrobiti sopstvenog naroda, a kamoli tuđih, i koja,  kada pomaže, pomaže samo iz svojih sebičnih interesa (za razliku od humanog i dobrohotnog „Sveta“). Zemlje nesvrstanih? Divljaci sa koskama u nosu. Latinska Amerika? Kriminogeni religiozni fanatici koji uništavaju svoje sopstvene zemlje socijalizmom, populizmom i vojnim huntama (samo sačekajte, videćete!). Kipar, Grčka, Španija? Prezaduženi lenjivci koji ne mogu da pomognu ni samim sebi. Uvrede se nižu, i što je kandidat ozbiljniji, to su one neosnovanije, agresivnije i šovinističkije, najčešće zasnovane na mračnim stereotipima nekih drugih vremena, o kojima se u civilizovanom „Svetu“ ne govori, osim kada treba da posluže za ilustrovanje nekog od navedenih „jarkih primera“.

4. „Propašćemo u (samo)izolaciji.“ Nakon što smo se izjadali nad sopstvenom nemoći i uzaludnošću svakog pokušaja da odbranimo zemlju, počinjemo da se osvrćemo ka onima koji još nisu pokolebani i da pretimo, pripovedajući o mračnim silama i strašnim posledicama koje će se dogoditi, ako istrajemo na svom „svojeglavom“ i „inadžijskom“ stavu. Tu se odjednom onaj lepi, vedri i svetli „Svet“ čiji deo želimo da postanemo pretvara u nekakvu silu mraka, geopolitičku Babarogu koja će nas „progutati“ i „uništiti“ ako mu se ne pridružimo. Naravno, naši dokazani prijatelji i saveznici se ne računaju, a njihovi nemali napori da se izbore za nešto pravde (setimo se samo upornih i predanih čeških aktivista koji već godinama mic-po-mic menjaju odnos prema Kosovu u svojoj zemlji) otvoreno se izlažu podsmehu i izrugivanju. Istovremeno, zaboravlja se banalna činjenica da Srbiju ne hrane ni SAD, ni EU, ni MMF, niti bilo ko drugi iz širokog „Sveta“, već je hrane, izdržavaju i nose na plećima njeni vredni i pošteni građani, dok strani „partneri“ svojim novcem uglavnom samo saniraju štetu od pljačke i korupcije koju čine političari, istovremeno tu korupciju raspirujući i produbljujući. Pa opet naša vlast mora da služi „Svetu“, a ne građanima Srbije: da se mi, srpska „politička elita“, ne bismo osetili „izolovani“ od stranih fondova, konferencija i „internacionalnih jagnjećih brigada“, spremni smo da izolujemo građane Srbije od svakog učestvovanja u političkoj sudbini zemlje i svakog načina da izraze svoju političku volju, osim kada treba da ih izvedemo pred kamere da podrže nas.

5. „Bombardovaće nas.“ Kome nije dovoljan strah od gladi, bede i crne Šengenske liste, za njih se (obično kada u raspravi prigusti, a argumenti otanje) u priču uvodi teška artiljerija (tj. „zmajevi i aždaje“), pa se našim sugrađanima preti „novim bombardovanjem“ od strane onih istih „strateških partnera“ i „zapadnih prijatelja“ koji su nas bombardovali prethodni(h nekoliko) put(a). Naravno, podrazumeva se da će građani biti prilično prestrašeni mogućnošću kolektivnog kažnjavanja celog naroda udruženom snagom („AlliedForce“) civilizovanih i naprednih zemalja „Sveta“ (uostalom, ko ne bi?), ali se ignoriše činjenica da ta vrsta pretnje nema nekadašnju težinu, budući da smo kroz takav scenario već jednom prošli, da je većina nas preživela, da narod gaji nepodeljeno poštovanje i iskreno divljenje prema onima koji nisu preživeli jer su branili svoju domovinu, te da posledice ratnog razaranja po ekonomiju blede u poređenju sa pošasti koja ju je snašla tokom narednih 13 godina „obnove, reformi i razvoja“. Pri tome se u demonizovanju ovih partnera iz „Sveta“ ide toliko daleko, da se implicira njihova spremnost, ne samo da ponove svoj nečovečni akt agresije, već da to učine na neuporedivo strašniji način, tako da „ovaj put neće ostati kamen na kamenu“. Ko uopšte govori tako, osim zlikovaca iz bajki (i Martija Ahtisarija)? I da li od građana Srbije očekujemo da su toliko infantilni, da im ova vrsta drugorazredne pretnje iz američkih filmova može delovati kao stvarna? Da i ne pominjemo dosadašnje iskustvo koje imamo o sudbinama velikih zlikovaca i agresivnih imperija, bilo da se pozivamo na američke filmove, domaće bajke ili ozbiljnu istoriografiju.

6. „Ustav je mrtvo slovo na papiru.“ Kada naš sagovornik uspešno odoli provokacijama i zastrašivanjima iz klasičnog repertoara bajki o globalnoj svemoći „Sveta“, prirodno je da se vraćamo na prezreni pojam „stvarnosti“ i trijumfalistički okrećemo žaoku prema sagovorniku i nervozno pitamo: Pa dobro, šta bi ti uradio? Da nećeš ti da nam vratiš Kosovo (umesto nas, koji smo vlast)? Kada sagovornik ostane zbunjen pred takvim pitanjem (jer to nije pitanje koje bi državni službenik trebalo da postavlja građaninu, već građanin službeniku, što proizilazi iz samog pojma službe), pa se pozove na Ustav Republike Srbije kao nekakav garant pravnog poretka i teritorijalne celosti naše zemlje, dočeka ga prezrivi sarkazam i optužba da „priča bajke“. Da podvučemo, državni organi Republike Srbije smatraju vrhovni pravni akt u državi za dečiju fikciju. Čuli smo to već toliko puta. „Rezolucija o KiM krši Ustav, ali nema veze, ona ima podršku građana“ (koje o tome niko ništa nije pitao). „Ustav se temelji na laži i bajkama o tome da je Kosovo srpsko“ (a nije, jer vidi pod 1.). „Ako je Kosovo po Ustavu srpsko, neka ga Ustavni sud vrati u pravne okvire Srbije!“ Sladostrastno i samodovoljno se upuštajući u ovakve cinične tirade, mantre i bajanje, naši političari zaboravljaju dve banalne činjenice. Prvo, oni su izvršna vlast koja je izabrana na svoje položaje i od građana dobila mandat da pohrani svoje istinoljubive i realistične zadnjice u ministarske i činovničke fotelje sa jednim, jedinim razlogom – da štiti, sprovodi i održava ustavni i pravni poredak zemlje. Da ponovimo, to je njihova jedina funkcija. Ako nisu u stanju da obavljaju jedan jedini zadatak koji im je poveren, oni nisu sposobni da obavljaju svoje dužnosti i moraju odstupiti sa vlasti. Ukoliko odbijaju da obavljaju svoje dužnosti, onda oni zapravo više i nisu vlast, već uzurpatori vlasti. Što nas dovodi do drugog – ako je Ustav „mrtvo slovo na papiru“ (već obična fikcija), onda premijer nije premijer, predsednik nije predsednik, a država nije država (a Rezolucija i Platforma o KiM tek nemaju nikakvu pravnu vrednost), i svaki građanin ima apsolutno pravo da korumpira, uzurpira i degradira bilo koji aspekat društvenog života, a država je nemoćna da ga u tome spreči (jer joj pravo na to daje nevalidan i fiktivan Ustav). Možemo onda tražiti od Ustavnog suda i da pohapsi mafijaše, kriminalce i korumpirane privrednike, da omogući građanima poslove, da spase fabrike od stečaja i uteruje dugove nelikvidnim preduzećima. U društvu u kome je Ustav „bajka za decu“, sve je dozvoljeno. Anythinggoes.

7. „Rezolucija 1244 je mrtvo slovo na papiru.“ Ako se sagovornik, umesto na Ustav i zakone Srbije (za koje „svi znamo da ne vrede koliko papir na kome su odštampani“) pozove na međunarodno pravo i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti OUN, koja Srbiji garantuje nepovredivost njenih granica, ponovo će se susreti sa istom vrstom prezirnog odbacivanja, samo što će ovaj put ona biti pojačana ponavljanjem priče pod 3. Rezolucija je „najobičnije parče papira“ koje „nema veze sa stvarnošću na terenu“, a da bismo u Ujedinjenim nacijama mogli nešto da ostvarimo (recimo, da proguramo našeg čoveka za predsednika Generalne skupštine – ali ne, čekaj, on ono nije naš čovek, nego „onih-pre-nas“?), potrebno je da tamo imamo podršku „Sveta“, a mi „nemamo podršku nikoga“. I onda ostaje samo da se odgovori, u duhu onog Bećkovićevog pitanja, zašto je kosovskim Albancima uopšte stalo do članstva u OUN i do istog takvog „parčeta papira“ u liku neke nove rezolucije, kada sve to „ništa ne vredi“? I da li onda ne vredi ni Povelja Ujedinjenih nacija, koja svim članicama garantuje suverenitet i nepovredivost granica? I zar ne bi, da nije tih i takvih OUN, savremeni svet danas daleko više ličio na – današnju Srbiju?

8. „Vreme radi protiv nas.“ Kada građaninu da priznanje da Ustav i međunarodna pravna dokumenta „valja ponekad uvažiti“, činovnik se velikom brzinom priseća svoje (pre par minuta potpuno izgubljene) predanosti zakonskom poretku i proglašava kako se, u stvari, „nama žuri“ da problem rešimo (na pravno valjan način, naravno – recimo preko Rezolucije koja direktno krši Ustav, između ostalog priznajući validnost paraustavnog pravnog sistema na delu državne teritorije Srbije), budući da „stanje postaje sve gore svake godine“, a „Srbiji se nudi sve manje“. Nakon toga će se svečanim tonom proglasiti da „Srbiji ne odgovara zamrznuti konflikt na Kosovu“, bez ikakve potrebe da se takav jedan krajnje konkretan stav na bilo kakav način obrazloži. I u toj žurbi se izbegava odgovor na prosto pitanje – zašto se Srbiji iz godine u godinu nudi sve manje? Svakako ne zato što njen Ustav i Rezolucija 1244 „blede sa vremenom“, pošto ova dva dokumenta imaju pravno jednako obavezujuću snagu danas, koliko i na dan kada su doneti, već iz prostog razloga što iz godine u godinu vlasti Srbije sve više daju. Nakon što je srpska vlast iz pokrajine prvo oterala Ruse, zatim (skoro potpuno) UNMIK, nakon što je prenela punu jurisdikciju nad svojom teritorijom sa UN na NATO i EU (tj. konkretno zemlje koje su je bombardovale), nakon što je kosovskim institucijama priznala ime, pečate i registarske tablice, nakon što je svoje opštine i enklave južno od Ibra ćutke predala u ruke uzurpatora, nakon što je svojim građanima uz primenu sile, pretnje i ucene uvela međudržavnu granicu posred njihove zemlje, nakon što je perfidno frazu „široka autonomija“ prestala da primenjuje za Kosmet u okviru Srbije, već za Srbe u okviru (od Srbije nezavisnog) Kosova, kako može da se čudi da joj se „ne nudi skoro ništa“? Skoro ništa nije ni ostalo da se ponudi. I nije čudo što nam je sada „Ahtisarijev plan“ bolji od „principa Eštonove“, kada smo preko puta Ahtisarija imali ruskog diplomatskog predstavnika (koji je kasnije pomenuti plan i „sahranio“ u UN), dok ga na pregovore sa Eštonovom nismo udostojili ni konsultacija, a kamo li poziva. Niti je čudo što se „položaj Srba u pokrajini pogoršava“, kada smo svojom voljom i izborom odlučili da „životna pitanja“ građana Kosova ne uključuju u sebe slobodu srpskog i slovenskog stanovništva pokrajine da se kreće, obrazuje i štiti zdravlje i bezbednost svoje dece u skladu sa zakonima svoje države. Ne, ne radi vreme protiv nas. Mi radimo sami protiv sebe.

9. „Nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo.“ Nakon što ponestane pretnji i manipulacija istinom, nakon što slika nedvosmislene, surove i neumoljive „realnosti na terenu“ izbledi kao najobičnija igra senki Velikog i Moćnog Oza, našim političarima ostaje još samo da se okrenu onim nasvetlijim i najvedrijim bajkama, večito pozitivnim i optimističnim eshatološkim mitovima. Jeste da su nas „oni-pre-nas“ upropastili u prošlosti, jeste da nam je sadašnjost siva i neizdržljiva, ali nam je zato budućnost svetla i jasna kao dan. Nismo sigurni šta ćemo uraditi danas ili sutra, da li ćemo popustiti pod pretnjama, ucenama ili mitom (ili sva tri pomalo), ne znamo možemo li da garantujemo elementarni opstanak našim građanima (da ponovimo, ljudima čija je zaštita i opsluživanje naša jedina funkcija), ali jedno znamo sigurno – nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo. Nema detinjastije bajke, razornijeg mita i bezobzirnije fikcije od ove tvrdnje! U situaciji u kojoj korak po korak grupi uzdignutih kriminalaca, terorista i ratnih zločinaca, nabeđenih da su „državnici“, poklanjamo jedan po jedan prerogativ državnosti (pravni subjektivitet, zvanična dokumenta, carinska zona, organi lokalne samouprave, sudstvo, međudržavna granica,  „ustav“, pa čak i pravo na vojsku i stolica u OUN), kada tim istim kriminalcima i teroristima damo legitimitet političara i diplomata, šta je ostalo da se ne prizna? Od činjenice da većina srpskih rukovodilaca neće izgovoriti rečenicu „Kosovo je nezavisno“ država i građani imaju taman onoliko koristi, koliko od činjenice da se Dušanovo carstvo prostiralo do Soluna. S tim što je samo ovo drugo činjenica, dok ono prvo ne važi ni danas, a kamoli za deset ili dvadeset godina.

10. „Kada uđemo u EU to više neće biti bitno.“ Konac delo krasi, pa naši političari obično priču o Kosovu završavaju pričama o „večno zelenim pašnjacima“ (i neiscrpnim fondovima) kojima će zemlja dobiti pristup kada „postane deo evropske porodice“. Nema na srpskom jeziku raskošnije i baroknije bajke od utopijske Evropske unije, čiji će kišobran omogućiti našem napaćenom narodu da u trenu reši sve svoje probleme, pa i taj najbolniji – „međunarodnu granicu sa nezavisnim Kosovom“. Jer baš kao što u Evropi nema granica (niti gladi, sirotinje, nezaposlenosti, primitivizma, nasilja, koripcije i kriminala), tako će građani Srbije (i Kosova) sa ulaskom u EU najzad dobiti svoju slobodu, mir i prosperitet. Evropa će nam podići ekonomiju, otvoriti fabrike, reformisati škole, deliti kredite, graditi kuće (i praviti decu!), pa će se „ta neprijatna stvar oko Kosova“ zaboraviti, dok će Srbi i Albanci ostvariti nacionalno pomirenje kao ravnopravna evropska braća. Bajka o EU je verovatno najčešća i najomiljenija bajka među srpskim političarima, oni je toliko rado ponavljaju i toliko rade na njenom dorađivanju i doterivanju, da bezmalo zaboravljaju sve svoje ostale obaveze i dužnosti. Osnovni problem ove bajke, za razliku od bajke o Kosovskom boju (koja se događa u dalekoj prošlosti) ili o Nebeskoj Srbiji (koja nas čeka posle smrti), jeste to, što Evropska unija postoji. Gledamo je na svakom koraku, preko njenih proizvoda, njenih neprozirnih i oligarhijski ustrojenih direktiva i pravila, preko njenih beskrajno arogantnih i neodgovornih političara, do efekata njene vladavine u susednim Sloveniji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj, ili njenom najnovijem čedu – razvijenoj i tolerantnoj, bogatoj i nekorumpiranoj Republici Hrvatskoj. A ta „stvarna EU“ odudara od „bajke o EU“ kudikamo više, nego što slovo srpskog Ustava odudara od „stanja na terenu na KiM“. A u bajku da će nam članstvo u EU pomoći da sačuvamo državu i teritoriju u Srbiji po svoj prilici veruje manje ljudi, nego što veruje u eventualni ponovni dolazak Marka Kraljevića, koji bi stvar rešio „preko kolena“.

* * *

Najveća bajka, najbeskrupuloznija laž i najgrublja manipulacija u Srbiji se po pravilu čuje svaki put kada nam neko od naših političara obeća da „neće da priča bajke“, odnosno da „neće da laže narod“ kada je u pitanju odbrana državnih interesa na Kosovu i Metohiji. Kosovo i Metohija su u Srbiji okruženi lažima i poluistinama, manipulacijama i medijskim spinovima, bajkama, mitovima i praznim pričama, i one po pravilu nemaju nikakve veze sa srpskom tradicionalnom sklonošću prema junačkim epovima i guslarskom narativu. Srpskom javnošću sada dominiraju bajke koje se pričaju uz vatru u koju su naloženi srpski manastiri i povratničke kuće, ustav i zakoni Republike, prava i dostojanstvo naših sugrađana i sunarodnika. Sličnost ovih novih bajki i mitova sa starim je u tome što se oslanjaju na fikciju, hiperbolisanje i beskrajno ponavljanje kako bi dobile na svojoj težini. Razlika leži u tome što smo one stare mitove pamtili zbog njihove književne lepote, moralne snage i jedne nacionalne ontologije koja im je ležala u temelju i koja nam je omogućavala da, uz njihovu pomoć, opstanemo kao narod, kultura i sistem vrednosti, a ove nove ćemo nastojati da zaboravimo kao vesnike propasti, dekadencije, nemorala i besmisla, prazne iluzije koje vlastitu prazninu prikrivaju pozajmljenim sjajem evropskih zvezdica, a autoritet pozajmljuju od bezobzirnosti i nasilništva onih, koji nam na naše oči razaraju sve ono što su generacije naših dedova gradile za nas. Stare bajke o Kosovu pripovedaju nam kako smo stekli identitet, slobodu i državu, nove bajke su tu da nam zaokupljaju pažnju dok ih potpuno ne izgubimo.