Косово и Метохија | |||
Десет бајки о Косову (које нису оно што мислите) |
среда, 17. април 2013. | |
Једна од данас најпопуларнијих идеолошких поштапалица српских политичара, са доста успеха пласирана пре пар година тадашњим замеником, а данашњим председником српске владе, свакако је фраза како тај конкретни политичар „неће грађанима да прича бајке“. Наравно, и раније је било политичара који су сматрали да их изговарање чаробне реченице „нећу да лажем/обмањујем грађане“ ослобађа било какве обавезе да оно што након тога изговоре на неки начин поткрепе, образложе или утемеље као истину. Али фраза о „причању бајки“ постала је више од тога, она је узјахала одраније познату флоскулу тзв. „другосрбијанаца“ о „српској митоманији“, запаковала је у прихватљивије обланде популистичке реторике, прикривајући њену злонамерност, разорност и манипулативност, а затим те скривене особине хиперболисала и надувала до неслућених размера. Наравно, подразумева се да се ове „бајке“ причају само о Косову, све остало је, ваљда, домен неког „озбиљног говора“ (односно „сирове прозе“). И док су апостоли „митомахије“, понекад уз истинске добре намере, позивали да се питање Косова престане посматрати кроз призму (националистичких) емоција, (превазиђених) традиција и (разорне) јуначке епике, овај нови „позив ка збиљи“ у домен „митологије“ пребацује и оно што митологијом нипошто не би смело да се сматра – Устав, законе, заклетве државних службеника, политичку вољу грађана, борбу за опстанак српског народа на Космету и сл. Истовремено, ове тврдње нико не налази за сходно да аргументује или утемељи у тој „стварности“ на коју се сви толико позивају. Уместо тога, оне се просто понављају, мантрају и бајају, претварајући се у нови циклус митова и бајки, које из вечери у вече наша све ауторитарнија власт чита грађанима припремајући их за вечни починак њихове државе и друштва, а сматрајући их очигледно за неразумну децу, неспособну да сама процењују сопствене политичке одлуке. У тим бајкама више нема моралних народних вођа које предводе свој народ у борбу за част и слободу, нема храбрих јунака који су спремни да за праведну ствар положе и властити живот, а поготово нема издајника, малодушника и ситних калкуланата, који народне и државне интересе подређују свом личном мизерном опстанку и постојању. Не, у питању су сасвим нове бајке о Косову, а оне звуче отприлике овако: 1. „Косово је већ изгубљено.“ Нисмо криви ми, тренутно актуелна власт која је на себе преузела одговорност да ће водити рачуна о свим својим грађанима и чије је очување земље у једном комаду основни задатак постојања. Криви су „они-пре-нас“, они који су били издајници, лењивци, кукавице, неспособњаковићи, острашћени националисти, кратковиде будале или, најчешће, свет то одједном. Ми бисмо сад одбранили Косово, да само има шта да се брани. Али њега су већ продали „жути“, пропустио је прилику Коштуница, Милошевић је изгубио рат (а пре тога је покренуо репресију/националну хистерију/геноцид итд.), Тито је везао руке Србима, краљ Александар је направио Југославију, Обреновићи нису реаговали када је требало, Арсеније III га је предао Албанцима, кнез Лазар се непотребно конфронтирао... Изговора је бесконачно, а свака нова власт јадикује да је Косово „увек већ независно“ и да они ту не могу да учине ништа, па се као њихов учинак на крају увек покаже да је, после њиховог вакта, Косово још независније него што је пре њих било. Да не помињемо оно наивно, дечије питање које поставио Матија Бећковић – „ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо?“ 2. „Ми немамо чиме да се боримо.“ Ово је популарна варијација претходне бајке, која рециклира ону исту тезу о „греху-оних-пре-нас“, надограђујући је сугестивним и манупулативним питањем (које се не мора нужно изговорити) – да ли ти хоћеш да погинеш за Косово (које је већ изгубљено, што се подразумева)? Наиме, ми, ето, некада давно имадосмо војску, полицију, обавештајну службу, официрски кадар, односно дипломатију, економију, демографију и сличне службе и потенцијале који су нам могли обезбедити успех у евентуалној борби за очување своје територије, али зликовачком/издајничком/антисрпском диверзијом њих, та могућност нам је (заувек) ускраћена. Ми бисмо, истина, радо кренули у борбу, али смо свесни да немамо са чим (подразумева се: немамо са ким), а будући одговорни, разумни и надасве реални (јер ми „не причамо бајке“), не желимо да „грађани испаштају“ због авантуризма, илузија и неразумности. Игнорише се, наравно, чињеница да Србија, не само да има министарства одбране, унутрашњих и иностраних послова и економије, те у оквиру њих (безбројне) службе које се баве вечитим побољшавањем и реформама свих наведених структура моћи, већ истовремено управо они који јадикују због њиховог непостојања представљају политички и законски једина лица која су одговорна за њихово функционисање, што и није ништа друго већ прикривање сопственог кукавичлука. Уосталом, како је то наша војска, жандармерија и (домаћа, sic!) војна техника без премца када их треба рекламирати страним партнерима (било да их извозимо, или просто „размењујемо искуства“), али „није способна ни за шта“ када треба да демонстрира само спремност да обавља задатке због којих уопште и постоји? 3. „Немамо савезнике, против нас је цели свет“. Један од разлога наше немогућности да било шта учинимо јесте то што се „не може против целог света“ (подразумева се оно „ратовати“, иако, у ствари, нико није ни помињао рат). Наиме, ми смо у борби за Косово „сами и усамљени“, а против нас је „Свет“, додуше, не баш цели свет, не чак и већина земаља света, у ствари, не чак и већина моћних и богатих земаља света, већ управо јадан самопроглашени ексклузивни клуб који сопствену ексклузивност, по моделу незрелих адолесцената у средњој школе (ми и даље причамо о бајкама!), гради тако што гласно и примитивно исмева и омаловажава све оне који нису његови чланови. Ми, дакле, хоћемо да постанемо део оне „incrowd“, групе наметљивих, глупих и неспособних никоговића која сопствени ореол успеха одржава само тако што физички приморава све остале да игноришу успехе оних, који успеха заиста имају. А ако се случајно неко помене као потенцијална алтернатива, на њега ће се сручити салва инфантилних и шовинистичких увреда. Русија? Декадентна земља пијанаца, мафијаша и тајкуна под контролом државне безбедности, примитивна, ауторитарнарна и у вечитом распадању (која такође никоме ни у чему није помогла, већ је само освајала и угњетавала мале народе широм света). Кина? Тоталитарно капиталистичко-комунистичко чудовиште (да, бајке су увек пуне химера и чудесних створења) које не води рачуна ни о добробити сопственог народа, а камоли туђих, и која, када помаже, помаже само из својих себичних интереса (за разлику од хуманог и доброхотног „Света“). Земље несврстаних? Дивљаци са коскама у носу. Латинска Америка? Криминогени религиозни фанатици који уништавају своје сопствене земље социјализмом, популизмом и војним хунтама (само сачекајте, видећете!). Кипар, Грчка, Шпанија? Презадужени лењивци који не могу да помогну ни самим себи. Увреде се нижу, и што је кандидат озбиљнији, то су оне неоснованије, агресивније и шовинистичкије, најчешће засноване на мрачним стереотипима неких других времена, о којима се у цивилизованом „Свету“ не говори, осим када треба да послуже за илустровање неког од наведених „јарких примера“. 4. „Пропашћемо у (само)изолацији.“ Након што смо се изјадали над сопственом немоћи и узалудношћу сваког покушаја да одбранимо земљу, почињемо да се осврћемо ка онима који још нису поколебани и да претимо, приповедајући о мрачним силама и страшним последицама које ће се догодити, ако истрајемо на свом „својеглавом“ и „инаџијском“ ставу. Ту се одједном онај лепи, ведри и светли „Свет“ чији део желимо да постанемо претвара у некакву силу мрака, геополитичку Бабарогу која ће нас „прогутати“ и „уништити“ ако му се не придружимо. Наравно, наши доказани пријатељи и савезници се не рачунају, а њихови немали напори да се изборе за нешто правде (сетимо се само упорних и преданих чешких активиста који већ годинама миц-по-миц мењају однос према Косову у својој земљи) отворено се излажу подсмеху и изругивању. Истовремено, заборавља се банална чињеница да Србију не хране ни САД, ни ЕУ, ни ММФ, нити било ко други из широког „Света“, већ је хране, издржавају и носе на плећима њени вредни и поштени грађани, док страни „партнери“ својим новцем углавном само санирају штету од пљачке и корупције коју чине политичари, истовремено ту корупцију распирујући и продубљујући. Па опет наша власт мора да служи „Свету“, а не грађанима Србије: да се ми, српска „политичка елита“, не бисмо осетили „изоловани“ од страних фондова, конференција и „интернационалних јагњећих бригада“, спремни смо да изолујемо грађане Србије од сваког учествовања у политичкој судбини земље и сваког начина да изразе своју политичку вољу, осим када треба да их изведемо пред камере да подрже нас. 5. „Бомбардоваће нас.“ Коме није довољан страх од глади, беде и црне Шенгенске листе, за њих се (обично када у расправи пригусти, а аргументи отање) у причу уводи тешка артиљерија (тј. „змајеви и аждаје“), па се нашим суграђанима прети „новим бомбардовањем“ од стране оних истих „стратешких партнера“ и „западних пријатеља“ који су нас бомбардовали претходни(х неколико) пут(а). Наравно, подразумева се да ће грађани бити прилично престрашени могућношћу колективног кажњавања целог народа удруженом снагом („AlliedForce“) цивилизованих и напредних земаља „Света“ (уосталом, ко не би?), али се игнорише чињеница да та врста претње нема некадашњу тежину, будући да смо кроз такав сценарио већ једном прошли, да је већина нас преживела, да народ гаји неподељено поштовање и искрено дивљење према онима који нису преживели јер су бранили своју домовину, те да последице ратног разарања по економију бледе у поређењу са пошасти која ју је снашла током наредних 13 година „обнове, реформи и развоја“. При томе се у демонизовању ових партнера из „Света“ иде толико далеко, да се имплицира њихова спремност, не само да понове свој нечовечни акт агресије, већ да то учине на неупоредиво страшнији начин, тако да „овај пут неће остати камен на камену“. Ко уопште говори тако, осим зликоваца из бајки (и Мартија Ахтисарија)? И да ли од грађана Србије очекујемо да су толико инфантилни, да им ова врста другоразредне претње из америчких филмова може деловати као стварна? Да и не помињемо досадашње искуство које имамо о судбинама великих зликоваца и агресивних империја, било да се позивамо на америчке филмове, домаће бајке или озбиљну историографију. 6. „Устав је мртво слово на папиру.“ Када наш саговорник успешно одоли провокацијама и застрашивањима из класичног репертоара бајки о глобалној свемоћи „Света“, природно је да се враћамо на презрени појам „стварности“ и тријумфалистички окрећемо жаоку према саговорнику и нервозно питамо: Па добро, шта би ти урадио? Да нећеш ти да нам вратиш Косово (уместо нас, који смо власт)? Када саговорник остане збуњен пред таквим питањем (јер то није питање које би државни службеник требало да поставља грађанину, већ грађанин службенику, што произилази из самог појма службе), па се позове на Устав Републике Србије као некакав гарант правног поретка и територијалне целости наше земље, дочека га презриви сарказам и оптужба да „прича бајке“. Да подвучемо, државни органи Републике Србије сматрају врховни правни акт у држави за дечију фикцију. Чули смо то већ толико пута. „Резолуција о КиМ крши Устав, али нема везе, она има подршку грађана“ (које о томе нико ништа није питао). „Устав се темељи на лажи и бајкама о томе да је Косово српско“ (а није, јер види под 1.). „Ако је Косово по Уставу српско, нека га Уставни суд врати у правне оквире Србије!“ Сладострастно и самодовољно се упуштајући у овакве циничне тираде, мантре и бајање, наши политичари заборављају две баналне чињенице. Прво, они су извршна власт која је изабрана на своје положаје и од грађана добила мандат да похрани своје истинољубиве и реалистичне задњице у министарске и чиновничке фотеље са једним, јединим разлогом – да штити, спроводи и одржава уставни и правни поредак земље. Да поновимо, то је њихова једина функција. Ако нису у стању да обављају један једини задатак који им је поверен, они нису способни да обављају своје дужности и морају одступити са власти. Уколико одбијају да обављају своје дужности, онда они заправо више и нису власт, већ узурпатори власти. Што нас доводи до другог – ако је Устав „мртво слово на папиру“ (већ обична фикција), онда премијер није премијер, председник није председник, а држава није држава (а Резолуција и Платформа о КиМ тек немају никакву правну вредност), и сваки грађанин има апсолутно право да корумпира, узурпира и деградира било који аспекат друштвеног живота, а држава је немоћна да га у томе спречи (јер јој право на то даје невалидан и фиктиван Устав). Можемо онда тражити од Уставног суда и да похапси мафијаше, криминалце и корумпиране привреднике, да омогући грађанима послове, да спасе фабрике од стечаја и утерује дугове неликвидним предузећима. У друштву у коме је Устав „бајка за децу“, све је дозвољено. Anythinggoes. 7. „Резолуција 1244 је мртво слово на папиру.“ Ако се саговорник, уместо на Устав и законе Србије (за које „сви знамо да не вреде колико папир на коме су одштампани“) позове на међународно право и Резолуцију 1244 Савета безбедности ОУН, која Србији гарантује неповредивост њених граница, поново ће се сусрети са истом врстом презирног одбацивања, само што ће овај пут она бити појачана понављањем приче под 3. Резолуција је „најобичније парче папира“ које „нема везе са стварношћу на терену“, а да бисмо у Уједињеним нацијама могли нешто да остваримо (рецимо, да прогурамо нашег човека за председника Генералне скупштине – али не, чекај, он оно није наш човек, него „оних-пре-нас“?), потребно је да тамо имамо подршку „Света“, а ми „немамо подршку никога“. И онда остаје само да се одговори, у духу оног Бећковићевог питања, зашто је косовским Албанцима уопште стало до чланства у ОУН и до истог таквог „парчета папира“ у лику неке нове резолуције, када све то „ништа не вреди“? И да ли онда не вреди ни Повеља Уједињених нација, која свим чланицама гарантује суверенитет и неповредивост граница? И зар не би, да није тих и таквих ОУН, савремени свет данас далеко више личио на – данашњу Србију? 8. „Време ради против нас.“ Када грађанину да признање да Устав и међународна правна документа „ваља понекад уважити“, чиновник се великом брзином присећа своје (пре пар минута потпуно изгубљене) преданости законском поретку и проглашава како се, у ствари, „нама жури“ да проблем решимо (на правно ваљан начин, наравно – рецимо преко Резолуције која директно крши Устав, између осталог признајући валидност парауставног правног система на делу државне територије Србије), будући да „стање постаје све горе сваке године“, а „Србији се нуди све мање“. Након тога ће се свечаним тоном прогласити да „Србији не одговара замрзнути конфликт на Косову“, без икакве потребе да се такав један крајње конкретан став на било какав начин образложи. И у тој журби се избегава одговор на просто питање – зашто се Србији из године у годину нуди све мање? Свакако не зато што њен Устав и Резолуција 1244 „бледе са временом“, пошто ова два документа имају правно једнако обавезујућу снагу данас, колико и на дан када су донети, већ из простог разлога што из године у годину власти Србије све више дају. Након што је српска власт из покрајине прво отерала Русе, затим (скоро потпуно) UNMIK, након што је пренела пуну јурисдикцију над својом територијом са УН на НАТО и ЕУ (тј. конкретно земље које су је бомбардовале), након што је косовским институцијама признала име, печате и регистарске таблице, након што је своје општине и енклаве јужно од Ибра ћутке предала у руке узурпатора, након што је својим грађанима уз примену силе, претње и уцене увела међудржавну границу посред њихове земље, након што је перфидно фразу „широка аутономија“ престала да примењује за Космет у оквиру Србије, већ за Србе у оквиру (од Србије независног) Косова, како може да се чуди да јој се „не нуди скоро ништа“? Скоро ништа није ни остало да се понуди. И није чудо што нам је сада „Ахтисаријев план“ бољи од „принципа Ештонове“, када смо преко пута Ахтисарија имали руског дипломатског представника (који је касније поменути план и „сахранио“ у УН), док га на преговоре са Ештоновом нисмо удостојили ни консултација, а камо ли позива. Нити је чудо што се „положај Срба у покрајини погоршава“, када смо својом вољом и избором одлучили да „животна питања“ грађана Косова не укључују у себе слободу српског и словенског становништва покрајине да се креће, образује и штити здравље и безбедност своје деце у складу са законима своје државе. Не, не ради време против нас. Ми радимо сами против себе. 9. „Никада нећемо признати независно Косово.“ Након што понестане претњи и манипулација истином, након што слика недвосмислене, сурове и неумољиве „реалности на терену“ избледи као најобичнија игра сенки Великог и Моћног Оза, нашим политичарима остаје још само да се окрену оним насветлијим и најведријим бајкама, вечито позитивним и оптимистичним есхатолошким митовима. Јесте да су нас „они-пре-нас“ упропастили у прошлости, јесте да нам је садашњост сива и неиздржљива, али нам је зато будућност светла и јасна као дан. Нисмо сигурни шта ћемо урадити данас или сутра, да ли ћемо попустити под претњама, уценама или митом (или сва три помало), не знамо можемо ли да гарантујемо елементарни опстанак нашим грађанима (да поновимо, људима чија је заштита и опслуживање наша једина функција), али једно знамо сигурно – никада нећемо признати независно Косово. Нема детињастије бајке, разорнијег мита и безобзирније фикције од ове тврдње! У ситуацији у којој корак по корак групи уздигнутих криминалаца, терориста и ратних злочинаца, набеђених да су „државници“, поклањамо један по један прерогатив државности (правни субјективитет, званична документа, царинска зона, органи локалне самоуправе, судство, међудржавна граница, „устав“, па чак и право на војску и столица у ОУН), када тим истим криминалцима и терористима дамо легитимитет политичара и дипломата, шта је остало да се не призна? Од чињенице да већина српских руководилаца неће изговорити реченицу „Косово је независно“ држава и грађани имају таман онолико користи, колико од чињенице да се Душаново царство простирало до Солуна. С тим што је само ово друго чињеница, док оно прво не важи ни данас, а камоли за десет или двадесет година. 10. „Када уђемо у ЕУ то више неће бити битно.“ Конац дело краси, па наши политичари обично причу о Косову завршавају причама о „вечно зеленим пашњацима“ (и неисцрпним фондовима) којима ће земља добити приступ када „постане део европске породице“. Нема на српском језику раскошније и барокније бајке од утопијске Европске уније, чији ће кишобран омогућити нашем напаћеном народу да у трену реши све своје проблеме, па и тај најболнији – „међународну границу са независним Косовом“. Јер баш као што у Европи нема граница (нити глади, сиротиње, незапослености, примитивизма, насиља, корипције и криминала), тако ће грађани Србије (и Косова) са уласком у ЕУ најзад добити своју слободу, мир и просперитет. Европа ће нам подићи економију, отворити фабрике, реформисати школе, делити кредите, градити куће (и правити децу!), па ће се „та непријатна ствар око Косова“ заборавити, док ће Срби и Албанци остварити национално помирење као равноправна европска браћа. Бајка о ЕУ је вероватно најчешћа и најомиљенија бајка међу српским политичарима, они је толико радо понављају и толико раде на њеном дорађивању и дотеривању, да безмало заборављају све своје остале обавезе и дужности. Основни проблем ове бајке, за разлику од бајке о Косовском боју (која се догађа у далекој прошлости) или о Небеској Србији (која нас чека после смрти), јесте то, што Европска унија постоји. Гледамо је на сваком кораку, преко њених производа, њених непрозирних и олигархијски устројених директива и правила, преко њених бескрајно арогантних и неодговорних политичара, до ефеката њене владавине у суседним Словенији, Мађарској, Румунији, Бугарској и Грчкој, или њеном најновијем чеду – развијеној и толерантној, богатој и некорумпираној Републици Хрватској. А та „стварна ЕУ“ одудара од „бајке о ЕУ“ кудикамо више, него што слово српског Устава одудара од „стања на терену на КиМ“. А у бајку да ће нам чланство у ЕУ помоћи да сачувамо државу и територију у Србији по свој прилици верује мање људи, него што верује у евентуални поновни долазак Марка Краљевића, који би ствар решио „преко колена“. * * * Највећа бајка, најбескрупулознија лаж и најгрубља манипулација у Србији се по правилу чује сваки пут када нам неко од наших политичара обећа да „неће да прича бајке“, односно да „неће да лаже народ“ када је у питању одбрана државних интереса на Косову и Метохији. Косово и Метохија су у Србији окружени лажима и полуистинама, манипулацијама и медијским спиновима, бајкама, митовима и празним причама, и оне по правилу немају никакве везе са српском традиционалном склоношћу према јуначким еповима и гусларском наративу. Српском јавношћу сада доминирају бајке које се причају уз ватру у коју су наложени српски манастири и повратничке куће, устав и закони Републике, права и достојанство наших суграђана и сународника. Сличност ових нових бајки и митова са старим је у томе што се ослањају на фикцију, хиперболисање и бескрајно понављање како би добиле на својој тежини. Разлика лежи у томе што смо оне старе митове памтили због њихове књижевне лепоте, моралне снаге и једне националне онтологије која им је лежала у темељу и која нам је омогућавала да, уз њихову помоћ, опстанемо као народ, култура и систем вредности, а ове нове ћемо настојати да заборавимо као веснике пропасти, декаденције, неморала и бесмисла, празне илузије које властиту празнину прикривају позајмљеним сјајем европских звездица, а ауторитет позајмљују од безобзирности и насилништва оних, који нам на наше очи разарају све оно што су генерације наших дедова градиле за нас. Старе бајке о Косову приповедају нам како смо стекли идентитет, слободу и државу, нове бајке су ту да нам заокупљају пажњу док их потпуно не изгубимо. |