Kako su nas integrisali u tzv. kosovske institucije

Kako su Srbi južno od Ibra došli do toga da ih 12 godina posle prozivaju da su se integrisali u takozvane kosovske institucije? Za onoga ko celu situaciju posmatra sa strane i nije dovoljno upoznat sa onim što se dešava na terenu, mi smo za svaku osudu. Nama ne treba pomoći jer smo priznali tu kvazidržavu tako što radimo u kosovskim institucijama, izlazimo na njihove izbore, plaćamo račune za utrošenu električnu energiju, koristimo usluge operatera koji imaju ugovore sa Albancima, imamo njihove lične karte i tako dalje, i tako dalje. Sve češće to čujemo i to nas jako vređa. Mi nikada nismo bili izgubljeni kao sada. Ne znam kako je najbolje opisati naše trenutno stanje, da li je bolje da kažem da smo u nekom vakuum prostoru ili u kazanu za čiju potpalu su drva naslagana još devedesetih godina prošlog veka. Ono što sigurno znam jeste da nam ovako teško nije bilo ni 1999. godine, ni nekoliko godina posle toga. Čak ni onda kada su nas proganjali iz naših kuća, ubijali na putevima, njivama, u kućama, pored reke...

Mi nikada nismo bili izgubljeni kao sada.

Bilo nam je lakše, to potpisujem. Zašto? Zato što smo stradali od ruke neprijatelja, a osećali smo da neko iz Beograda, neko iz naših vlasti brine o nama. Ne zato što su oni uspeli da nam poboljšaju slobodu kretanja, ne zato što su bili toliko moćni da privedu pravdi one koji su nas progonili i ubijali, ne zato što su nekim čudom učinili da nam život bude lepši i lakši , već samo zato što smo znali da ti, novi ljudi u našoj vlasti, brinu o nama. Bili su tu kada nam je bilo najpotrebnije, zajedno smo sahranjivali svoje nevino stradale, pričali su sa nama, hrabrili nas, objašnjavali koliko je teško i koliko je država nemoćna, ali i govorili da se trude da nešto promene. Te, za nekoga možda mrvice, za nas su bile više nego dovoljne jer smo bili i ostali svesni da ćemo se veoma teško vratiti na stanje pre bombardovanja. Bila je tu Rezolucija SB 1244 i to je bilo to. Kada nismo znali kako ćemo pitali smo Beograd. Nije uvek bilo odgovora, često je on bio suprotno od onoga što smo hteli da čujemo,ali neko je razgovarao sa nama, saslušao nas.

Čak i onda kada predstavnici naših vlasti dođu i kažu da svako od nas treba da radi svoj posao najbolje što ume tako što će početi od sređivanja svojih avlija i ulica, jer je sve zapušteno i prljavo. Kakvi smo mi domaćini kada takve stvari dopuštamo,pitali su nas. Prozvani i malo postiđeni nismo se ljutili, već to shvatili kao dobronamerni savet. Zašto? Zato što je to rekao neko ko govori ispred zvaničnog Beograda, neko ko je naš. Onda... onda su stvari počele da se menjaju, polako ali sigurno. Reći će neko da su onda bile drugačije okolnosti, da su nastupila neka nova vremena. Jesu, slažem se, ali su državni interesi i tada, i sada valjda ostali isti. Mi smo bili isti oni Srbi iz 1999, 2000, 2001, 2002, 2003,... kojima je sada ostavljeno da sami odluče da li će plaćati račune za utrošenu električnu energiju jer imamo svoje lokalne samouprave. Nedeljama smo bili u mraku, trpeli i čekali da neko na višem nivou preuzme stvar u svoje ruke  svesni činjenice da ako počnemo da plaćamo račune takozvanoj Kosovskoj energetskoj korporaciji  automatski se odričemo Elektroprivrede Srbije, a to je uvod u priznavanje nečeg drugog, mnogo goreg.

Nismo izdržali. Račune za električnu energiju koji se štampaju u Prištini ogromna većina Srba južno od Ibra plaća. Ne zato što hoće, ne zato što smo razmaženi i ne možemo bez svetla, nego zato što moramo. Zato što niko iz Beograda nije odlučno rekao da to ne može a mi bismo, da je trebalo, bili još u mraku samo da tu bitku dobijemo. Tako je jedan deo južne srpske pokrajine ostao da svetli i račune plaća svojoj državi Srbiji, a drugi onaj mnogo veći, Prištini. Na sličan način su nam porušili predajnike i presekli kablove fiksne i mobilne telefonije, pa sada veliki deo nas koristi usluge stranih operatera koji pokrivaju ovo područje. Zanimljivo je da je nekoliko meseci nakon isključenja telefona stiglo obaveštenje da svi novi korisnici mobilne telefonije moraju da registruju svoje brojeve. Opet se čekalo na bilo kakav znak, na objašnjenje zašto to treba, odnosno ne treba uraditi. Postavljeni rok je isticao, mnogima su brojevi i isključeni, a nikakvog odgovora iz Beograda nije bilo.

Čak i onda kada predstavnici naših vlasti dođu i kažu da svako od nas treba da radi svoj posao najbolje što ume tako što će početi od sređivanja svojih avlija i ulica, jer je sve zapušteno i prljavo.

Da bi mogli da koriste telefon, Srbi su registrovali svoje brojeve i zato dali niz nepotrebnih podataka. Tek kasnije su saznali da se u obrascima nalazila stavka ''državljanstvo'' i da su službenici, nažalost, mladi Srbi, upisivali, a da ne pitaju, ''Kosovar''. Na pitanje zašto su to radili, odgovorili su ''tako su nam rekli u Prištini“. Ni tada se ozbiljnije nije reagovalo. U jednom delu južne srpske pokrajine i dalje radi fiksna i mobilna telefonija  državnog i privatnih operatera koji deluju na teritoriji države Srbije. Oni su znali da će policija i tamo neki ljudi doći da ruše predajnike. Kod nas se to desilo u zoru i nekoliko dana ranije.

Što se tiče takozvanih kosovskih izbora, većina Srba ih je bojkotovala, slušajući tako preporuku iz Beograda. Smatrali smo da je poziv na bojkot bio mlak i ne baš jasan, jer su se na terenu dešavale drugačije stvari. Pozivali su nas da izađemo na izbore ljudi koji rade na važnim mestima u institucijama države Srbije, njihovi direktori. U toj konfuznoj situaciji većina nije glasala, a šaka njih koja jeste i koja radi u institucijama jednostrano proglašene države Kosovo nas ne predstavlja. Sve njih niko nije pozvao ni na razgovor, a direktori su i dalje direktori. Ako su se oglušili o javni poziv svoje vlade, zar ih ne treba javno prozvati. Ništa od toga se nije dogodilo. Da li to znači da oni rade u skladu sa onim što su trenutni interesi države Srbije? To je pitanje na koje bi Srbi južno od Ibra hteli da čuju jasan odgovor. Da li se iza svega ovoga nazire poruka koju niko od nas i dalje ne želi da prihvati? U jednom delu južne srpske pokrajine su ti izbori bojkotovani onako kako treba, onako kako se trebaju braniti državni interesi.

Što se tiče takozvanih kosovskih izbora, većina Srba ih je bojkotovala, slušajući tako preporuku iz Beograda.

Treba još svakako pomenuti lična dokumenta. Tačno je da jedan broj Srba ima lične karte na kojima piše ''Republika Kosovo''. Nisu ih izvadili da bi pokazali lojalnost toj fantomskoj državi već da bi preživeli, da bi ublažili šikaniranja na koja svakodnevno nailaze. Niko od njih se nije odrekao svoje države niti će to ikada uraditi i strašno se boje, i oni koji imaju sporne lične karte, kao i oni koji ih nemaju, da će se od 1. novembra u delo sprovesti višemesečna pretnja takozvane „kosovske vlade“ da srpska dokumenta više ne važe. Poraz nad porazima će biti ako se na teritoriji ostatka Srbije prihvate njihova dokumenta. Podsetiću da hiljade Albanaca sa Kosova i Metohije ima uredna srpska dokumenta i pasoše, i to ove najnovije. Broj njih koji ih svakodnevno uzimaju raste. Nemamo ništa protiv jer kao građani Srbije imaju prava na to. Ne znamo unapred šta će biti, ali poučeni ranijim iskustvima jedan deo južne srpske pokrajine će i dalje imati samo srpska dokumenta. Oni će tako postati Srbi heroji, a mi ''oni integrisani''.

Na kraju priče ću sve nas južno od Ibra ipak smestiti u kazan koji se odavno zagreva. Jedni sve vreme pod njega lože suvu bukvu, a ovi drugi su se nekoliko godina žestoko trudili da nijedno drvo ne stave. U poslednje vreme, nažalost, i ovi drugi su počeli da lože samo vlažna drva, ona koja samo cvile i dime. Srbi sa Kosova i Metohije su pod Brozom trpeli višedecenisku torturu albanskih ekstremista zbog bratstva i jedinstva, sada opet trpe sve i svašta zbog evropskih integracija. I onda i sada njihov vapaj je teško poslati u etar.