Косово и Метохија | |||
Кратки подсетник, или како од данас звати Србију |
четвртак, 25. април 2013. | |
У дане када славимо споразум о нормализацији односа Београда (читај владе Србије) и Приштине (читај САД, ЕУ и НАТО) хајде да се подсетимо шта се кроз историју дешавало са простором који ми још називамо Косово и Метохија. У античко доба звали су га Дарданија, а у време Римског царства био је у саставу Горње Мезије. После поделе империје 395. године припада Византији, касније Бугарском, а једно време и Самуиловом царству. Срби на овај део Балканског полуострва долазе у 7. веку и убрзо стварају своје прве државе Дукљу и Рашку тежећи да продру даље на Косово, које је под Византијом и где такође живе Срби. Први неуспешан покушај извео је са својом војском дукљански владар Бодин 1073. године. Рашки велики жупан Вукан је 1091. године успео да освоји Звечан и Липљан, али је 1106. године и он претрпео пораз. Жупан Стефан Немања 1170. године поново ослобађа Липљан. После пада Цариграда 1204. године ово подручје постаје средиште средњовековне Србије. После пораза у боју на Косову пољу 1389. године српске државе ступају у вазални однос према Отоманском царству све до 1459. године, када после освајања Смедерева целокупна територија Србије пада у петовековно турско ропство. Турци спроводе невиђени терор над српским живљем на простору Косова и Метохије уз истовремено насељавање албанских племена са севера Албаније. Уводи се данак у крви, одводе младићи у јаничаре, а Срби приморавају да пређу на ислам. После пораза Аустроугарске од Турака 1690. године Срби у страху од одмазде, јер су се борили на пораженој страни, крећу у велику сеобу са простора Косова и Метохије под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића према данашњој Војводини и јужној Мађарској. После неколико неуспешних буна и гушења Првог српског устанка против Турака, кнез Милош Обреновић подиже Други српски устанак и Србија коначно 1830. године добија статус аутономне вазалне кнежевине, а простор Косова и Метохије добија назив Стара Србија. Победом српске војске над Турцима у Првом балканском рату на Куманову 1912. године Косово и Метохија се коначно ослобађа од ропства и одлуком Народне скупштине Косово улази у састав Краљевине Србије, а Метохија у састав Краљевине Црне Горе. После повлачења српске војске преко Албаније у Првом светском рату 1915. године север Косова окупира Аустроугарска, а југоисточни Бугарска. У офанзиви српске војске после пробоја Солунског фронта 1918. године она ослобађа Косово и Метохију које затим улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Територија Косова и Метохије је 1929. године административно подељена између три бановине: Зетске, Моравске и Вардарске. Комунистичка партија Југославије на 5. Земаљској конференцији у Загребу доноси одлуку да се после рата формира аутономија на Косову и Метохији. Њени активисти у Србији и на КиМ су се противили исељавању Шиптара у Турску и одузимању њихове земље. У току Другог светског рата од 1941. до 1945. године италијански фашисти су анектирали највећи део Косова и Метохије, делове западне Македоније и северозападне Грчке прикључујући их тзв. Великој Албанији. Нацистичка Немачка заузима Косовску Митровицу, Вучитрн и Подујево, а Бугарска окупира мањи део источног Косова (Гњилане, Витину, Качаник и Сиринићку жупу). После капитулације Италије 1943. године, Немци од Италијана преузимају целу Албанију и делове Косова и Метохије. У децембру 1944. године избија велика побуна Шиптара против Народно-ослободилачке војске у региону Дренице, Урошевца, Гњилана и Косовске Митровице. Врховни штаб војске због тога у фебруару 1945. године заводи војну управу на целој територији Косова и Метохије. После завршетка Другог светског рата Косово и Метохија улази у састав Демократске Федеративне Југославије као део Србије у статусу Аутономне Косовско-метохијске области (АКМО). Одлуком о привременој забрани повратка колониста (читај протераних Срба и Црногораца) на Косово и Метохију додатно је поремећена етничка структура становништва. Уследило је припајање делова општине Рашка са већинским српским живљем општини Лепосавић, која је потом ушла у састав АКМО. Тако су утврђене административне границе Косова и Метохије, које су и данас на снази. Априла 1963. године аутономна област постаје Аутономна Покрајина Косово и Метохија, а новембра 1968. године Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово. Тада је из званичног назива избрисана Метохија!? Изменама Устава Србије Косово и Метохија од 1974. до 1989. године, као и Војводина, добијају фактички статус федералне јединице, иако су формално у саставу Србије. Од тада се у свакодневној употреби појављује термин УЖАС (ужа Србија). У пролеће 1981. године се у Приштини организују студентски протести са захтевом „Косово – Република“. У нередима је по званичним подацима убијено 11 лица, а ухапшено 4200. Почетком 1989. године најављене су промене Устава Србије, којима се укида најшира аутономија Покрајине и што је довело до генералног штрајка шиптарских рудара у Старом Тргу код Приштине. Штрајкови су се проширили на целу Покрајину, па је Председништво СФРЈ завело ванредно стање и помоћу војске и полиције угушило штрајк, похапсило организаторе и сменило покрајинско руководство. На Газиместану је одржана свечаност поводом обележавања 600 година од Косовског боја на којој се присутнима обратио Слободан Милошевић, председник Председништва СР Србије. Делове његовог говора искористила је српска опозиција удружена са тзв. демократском интелигенцијом за оптужбу за великосрпски хегемонизам што су једва дочекали шиптарски спонзори у словеначком и хрватском руководству, али и земље западне Европе и САД. Шиптари организују пасивни отпор, одбијају учешће у изборима и попису становништва, формирају паралелне институције у просвети и образовању, полицији, правосуђу и пореском систему. После спроведеног референдума су 1990. године прогласили независност, коју је признала само Албанија. Шиптарски лидер Адем Јашари у Дреници оснива1994. године тзв. Ослободилачку војску Косова. Финансирана је и наоружавана од шиптарске дијаспоре у Западној Европи и САД и нарочито Албаније после масовних пљачки њених војних складишта. Командни састав чине шиптарски припадници полиције и ЈНА. САД ову паравојну организацију третира терористичком и опасну по њене интересе, што у својој изјави 1998. године у Београду потврђује амерички дипломата Роберт Гелбарт. Припадници ОВК почињу са нападима на српске полицајце и војску у априлу 1996. године, а нарочито после акције српске полиције 1998. године када је у селу Доње Преказе убијен Адем Јашари. САД и ОЕБС шаљу на Косово и Метохију тзв. Верификациону мисију са Вилијемом Вокером на челу, човека са искуством шефа мисије UNTAES за Источну Славонију, Барању и Западни Срем и из Салвадора где је као амбасадор САД организовао убиство неколико највиђенијих интелектуалаца у земљи. Искористио је сукоб полиције и шиптарских терориста у селу Рачак 15. јануара 1999. године за манипулацију да су том приликом побијени локални цивили што је за САД и НАТО био окидач за војну агресију на СР Југославију без сагласности Савета Безбедности УН. Она почиње 24. марта и траје до 10. јуна 1999. године. Систематски су бомбардовањем из ваздуха уништавани војни, индустријски, инфраструктурни, здравствени и образовни капацитети, а погинуло је око 1300 војника и полицајаца и око 2000 цивила. Материјална штета је према званичним проценама износила 100 милијарди долара, а према тзв. експертској Групи 17 плус око 30 милијарди. Агресија НАТО окончана је Резолуцијом Савта безбедности УН број 1244, којом је СР Југославији гарантован суверенитет на целој територији, укључујући и Косово и Метохију, уз обавезу привременог повлачења полицијских и војних снага са те територије што је регулисано Војно-техничким споразумом потписаним у Куманову. Власт на терену је према одлуци УН преузела мисија УНМИК, а за безбедност је задужен КФОР. Одмах почињу да се несметано одвијају два паралелна процеса. На Косово и Метохију се у року од недељу дана враћа око 800 хиљада Шиптара наводно етнички очишћених од стране српске војске и полиције, а са њега организовано у присуство КФОР-а протерује преко 200 хиљада Срба, којима се ни после 14 године не гарантује безбедан повратак. Како би од жртве направили злочинце „наши“ пост-октобарски евроатлантски пријатељи још у време трајања сукоба на простору СФР Југославије организују на основу одлуке Савета безбедности УН 25. маја 1993. године Међународни кривични суд за бившу Југославију са седиштем у Хагу, коме као на покретној траци нова „демократска“ власт у Србији испоручује комплетан државни, војни и полицијски врх коме се тамо суди за удружени злочиначки подухват, геноцид, кршење међународних обичаја ратовања, етничко чишћење и ко зна за шта још. Од тврдње некадашњег ДОС-а да је Косово демократско питање и да ће га они позитивно решити са својим евроатлантским партнерима, повлачења тужбе против НАТО пред Међународним судом правде, па преко плана „стандарди пре статуса“, идеје „више од аутономије, мање од независности“, преговора у Бечу и одбацивања Ахтисаријевог плана, Координационог тела за Косово и Метохију, Министарства за Косову и Метохији, готово прећутане реакције најпре на погром Шиптара над Србима на Косову и Метохији 17. марта 2004. године па потом на проглашење тзв. независног Косова 17. фебруара 2008. године, гашења улоге УНМИК-а и прихватања мисије ЕУЛЕКС предвиђене Ахтисаријевим планом, „пахуљице“ и фусноте Борка Стефановића, успостављања IBM границе између Срба и Србије, стигосмо до коначног решења питања Косова и Метохија договореног са лицем са Интерполове потернице Републике Србије у лику председника владе тзв. Републике Косово. И тако све бежећи од почетка стигосмо до самог краја: преко споразума Цветковић - Мачек, па споразума Тито – Субашић добисмо на крају још један историјски споразум: Дачић – Тачи. Уверавају нас да је тај задатак дужност ове генерације српских политичара и да га они не смеју препустити будућим поколењима. Изборили су се за права Срба на Косову и Метохији и постигли за њих слободу да учествују у полицијским и правосудним органима, у изборима за локалне органе власти сагласно шиптарском уставу и да заштиту Срба на северу Косова од будуће шиптарске војске обезбеђује нама пријатељски НАТО. Остатку Србије ће на Видовдан ове године бити поклоњен Датум, обећано нам је да нећемо умрети од глади јер ћемо се хранити са арапских њива у Пајтићевој евро регији „више од аутономије мање од независности“, да ће нам редовно стизати плате и пензије (колико год биле), да ће се преко независних медија и невладиних организација (које примају новац из републичког буџета) активно радити на промени свести заблуделог народа, јер ћемо се тако ослободити прошлости, традиције, митова и патриотизма и поћи брзим корацима у светлу евроунијатску будућност (ако је и она сама дочека) уколико нам неко пре тога не јави да је вођ слеп. Из овог кратког подсећања на статус Косова и Метохије уочава се да је оно било аутономија само када је било окупирано. Исто важи и за Војводину. Међутим, чудно је да је у том стању ове две покрајине биле и у ослобођеној, али комунистичкој Југославији после Другог светског рата, као и после освајања „демократских“ слобода након 5. октобра 2000. године. Где то још у свету већински народ у једном делу територије добија аутономију у односу на сународнике у држави истог претежног националног састава? И после Тита, Тито! И тако од средњовековне Србије, Старе Србије, СР Србије, УЖАС-а стигосмо до безалтернативне ЕУ и НАТО запоседнуте територије којој више не пристаје вишевековно поносно име СРБИЈА. То свакако није ни држава, већ протекторат којим се управља помоћу даљинца, или ако више волите remote control unit. Када се решимо и војвођанерске аутономије уз посредовање ЕУ ради добијања датума за приближавање прагу пред вратима европског раја, затим најпре дамо аутономију Санџаку да бисмо се и њега касније успешно решили ради добијања датума када ћемо моћи да гвирнемо кроз прозор новог Вавилона и на крају трампимо тзв. Прешевску долину за могућност добијања магареће клупе у европском обданишту за народе са специјалним потребама, можемо да кажемо да смо окончали агенду на европској мапи пута. Шта ћемо дотле бити, како ћемо се звати и коме ћемо се богу молити неће више бити важно, јер ће у кући Великог Европског Брата сви живети у братству и јединству (happily ever after као у бајкама са happy end-ом) без обзира на боју ноктију, ширину зеница, дубину гласа и дужину носа. Уз свесрдну и безрезервну подршку нашег „државног врха" коначно ће се остварити прастари германски циљ: „Serbien muss sterb(i)en“ , у преводу „Србија мора умр(иј)ети“. Да би се све ово догодило над већином припадника једне политичке странке код нас успешно је изведена колективна лоботомија. Да ли је томе допринело дејство осиромашеног уранијума, генетски модификоване хране, запрашивање кемтрејлсом са неба или нешто много шушкавије и опипљивије не знам, тек од заклињања пред патријархом на верност председнику, странци и држави (најпре са Карлобагом, Огулином, Карловцем и Вировитицом, а потом са Косовом и Метохијом у свом саставу, наравно) није остала ни пахуљица у фусноти. „Кажи ми, кажи како да те зовем, како име да ти дам“ питао се још чика Јован Јовановић Змај, а питам се после свега и ја. Шта написати на саобраћајном знаку на улазу у и излазу из ове територије која се накад звала Србија и на којој још преживљава по неки припадник ретке ендемске врсте која се веома давно одазивала на име Србин. Сматрам да треба расписати јавну набавку илити тендер за проналажење кума. Можда би најбоље том задатку одговарао генерални секретар НАТО, јер смо већ имали добро искуство са кумом Соланом, који нам је октроисао Државну заједницу СЦГ, која је додуше држала воду једва три године, јер „што се криво роди, време не исправи“. Актуелни ген-сек је сада Данац Андрес Фог Расмунсен и могао би ово што је од Србије претекло назвати Квислингија у духу нордијског патриотизма, па да од радости бацимо капе увис и кликнемо: куме, изгоре ти кеса! Сетих се и Александра Конузина, претходног амбасадора Руске Федерације у Србији, који је на трибини у Дому Војске Србије организованој од Београдског форума за безбедност, Фонда за политичку изузетност и Европског покрета у Србији, а отвореној од просрпског председника Бориса Тадића запитао „Има ли овде Срба?“ и потом демонстративно напустио скуп. Пошто смо се уверили да их све мање има, можда би пасовао назив Бесрбија. Што, ако може Бесарабија? А како би било да овај простор после историјске одлуке Европског савета половином јуна ове године назовемо Датумстан? Нисам паметан, а ви? Конкурс је отворен, а награда за кума је сликање са Кетрин Ештон. Јавите се! |