Бриселски (не)споразум, или чудо лоботомије

У актуелном политичком говору у Србији по учесталости употребе предњачи реч споразум. Њом нас наши политичари и аналитичари бомбардују свакодневно на новинским страницама и са телевизијских екрана. Час се ради о тзв. Бриселском, затим о коалиционом, па о оном о стабилизацији и придруживању са ЕУ, потом о приступању ЦЕФТА итд. Међутим, када се уђе у суштину тих докумената и њихову примену види се да из њих извиру свакодневно озбиљни неспоразуми.

Споразуми по дефиницији представљају обострану сагласност учесника у преговорима о конкретном питању. Они се сачињавају у писаном облику на језицима земаља учесница и потписују их овлашћени преговарачи обеју страна, а ако се ради о међународним споразумима састављају се на енглеском језику. Након потписивања ратификују се у скупштинама и објављују у државним службеним гласилима и тек тада ступају на правну снагу. Претходно се мора извршити провера њихове усаглашености са уставима држава потписница.  

Уговорни капацитет за закључивање међународних уговора по правилу имају само суверене државе и то представља један од атрибута њихове суверености. Да би такви документи производили правно дејство морају бити закључени од надлежних органа, да за то постоји њихов слободан пристанак и да је предмет уговора дозвољен.

Да видимо како код нас стоје ствари када је реч о тзв. Бриселском споразуму. Спољну политику Републике Србије утврђује Влада, па је сходно томе надлежност за закључивање међународних уговора у рукама председника Владе. Дакле, потпис на тзв. Бриселски споразум није ставио грађанин Ивица Дачић, већ председник Владе Републике Србије. Да ли се може говорити о слободном пристанку уговорних страна када Европска унија ултимативно захтева регулисање међудржавних односа Србије и тзв: Републике Косова? Овакав вид принуде може се сматрати разлогом за ништавност потписаног споразума. Међународни уговори морају бити у слкаду са унутрашњим и међународним правом. Када се ради о тзв. Бриселском споразуму он не испуњава ова два услова. Супротан је Уставу Републике Србије и свим до сада усвојеним резолуцијама и декларацијама Народне скупштине о Косову и Метохији, али и Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених Нација.

Бриселски споразум настао је на основу преговора које наводно воде Београд и Приштина (није лепо рећи Република Србија и „Република Косово“, пошто ова прва формално не признаје ону другу) а у суштини регулише међудржавне односе. Медијатор је баронеса Ештон, а добре услуге пружа чиновник Стејт департмента Филип Рикер у рангу заменика помоћника државног секретара САД. Да је стварно као што нам наши „преговарачи“ кажу, онда би се у Бриселу састајали градоначелници Београда и Приштине и разговарали о братимљењу ова два града и развоју културне, просветне, научне и спортске сарадње на основама аманета Бора и Рамиза. Међутим, њихову улогу су узурпирали премијер Србије и „премијер Косова“ неуморно радећи на остваривању програма Призренске лиге, што је услов евро-атлантских интеграција овог простора.

Али, ту настају и први неспоразуми. Наши нам кажу да је Косово у Србији, а да је на Брњаку и Мердару успостављена само административна линија, док Брисел и Приштина читају и говоре како је написано: Integrated Border Management, илити на православној српској ћирилици, интегрисано управљање границом. Ако ови наши мисле да ми баш и не знамо добро енглески, бар нисмо слепи код очију. Тамо видимо „косовске“ царинике, припаднике РОСУ, Еулекс контролоре и шпедитере. Ако то нису атрибути неке друге и туђе државе јужно од Ибра, онда су ови наши у праву када нам поручују да никада неће, ни имплицитно ни експлицитно (шта год то значило) признати независно Косово, али да се мора уважити реалност на терену.

Споразум налаже одржавање локалних избора на Косову (и Метохији, у загради, јер овај други део уставног имена ни наши званичници више не користе) у организацији власти у Приштини и по одлуци „председнице Косова“ и у сагласности са уставом Косова. Наши преговарачи истовремено заобилазе Уставни суд и захтеве да се донесе оцена о сагласности потписаног споразума са Уставом Србије. Напротив, активним залагањем да се избори одрже и притисцима на преостале Србе на Косову и Метохији, посебно оне на северу, они помажу у заокруживању шиптарске државе на простору прапочетка стварања Србије заборављјући да обележе 9 векова од рођења Стефана Немање: шта је то у поређењу са 13 векова од доношења Миланског едикта римског императора Константина?  Али се зато у данима када је пре 101 године српска војска под командом ђенерала Божидара Јанковића ослободила Приштину (тада са трећином српског становништва) од Турака, данашњи преостали Срби, браниоци Косова и Метохије, се од власти у Србији терају у поновно, овог пута шиптарско, ропство.

Светска историја не бележи такав пример предаје дела своје територије гарантоване резолуцијом Уједињених нација и свог становништва под управу сецесиониста и терориста, којима су уз политичку и оружану помоћ Европска унија и НАТО обећале другу албанску државу на сувереном простору Србије. Обећали, али не и de facto и de iure створили. У томе су им здушно помагале, мање-више, све постпетооктобарске власти у Србији. Иронијом судбине и генетски модификованом политиком, глогов колац за завршни ударац у том послу је данас у рукама оних који су се у време агресије Европске уније и НАТО на Србију залагали у својим ондашњим нерециклираним политичким партијама (СПС, СРС и ЈУЛ) за очување суверенитета на Косову и Метохији. Али, савремена медицина је чудо. Лоботомија је моћно оружје у прилагођавању и припитомљавању појединаца и друштвених група. Тако се на „неутралном“ терену у Бриселу братски рукују лице са потернице и онај који је по закону дужан да га ухапси. Међутим, треба имати на уму да налог Интерпола није исто што и ултиматум Хашког трибунала.

Тзв. Бриселски споразум је сачињен на енглеском језику. Скупштина „Косова“ га је прихватила, а премијер Хашим Тачи се увек позива на његову усаглашеност са Уставом „Републике Косово“. У Србији о овом документу ћуте и Уставни суд и Народна скупштина. Али га зато гласно подржавају и хвале и храбре наш преговарачки тим Европска унија и НАТО.  „Косовске власти“ ће ратификовати тзв. Бриселски споразум, док наше неће тврдећи да ће то представљати акт признавања нелегално створене државе.

На крају, после сваке тзв. рунде (као да је реч о боксерском мечу) преговарачи различито тумаче договорено. Од многих ћете чути да више верују интерпретацији коју износи Хашим Тачи.

Наши политичари, ако боље размислимо, ни о чему и не одлучују нити са својим евроатлантским партнерима заиста преговарају. О томе се само мање или више успешно ствара привид у домаћој јавности вешто режираним извештајима са лица места о наводно повишеном тону нашег ППВ-а, претњом напуштања састанка, Агенције нас обавештавају о томе шта се пило и јело на заједничкој вечери пропуштајућ да кажу да је на менију Косово и Метохија. Било би корисно чути колико су до сада коштали сви одласци наших преговарачких тимова на састанке са баронесом Ештон (Кети,како јој је тепао Борис Тадић). А можемо замислити колико ће нас тек коштати путовања експерата из владиних министарстава на челу са Мишковићевом и Ружићем у Брисел поводом отварања тзв. поглавља у процесу приступања Европској унији. Тамо тек нема могућности да се са наше стране воде преговори, већ се само записују налози разних комесара.

Уместо тога било би много практичније, а и уштедело би се на трошковима на терет буџета, када би нам све што треба да урадимо снимили на уређају који се зове диктафон. Он на немачком језику има баш адекватан назив – Diktiergerät, односно уређај за диктирање. Moгао би да нам га из Брисела доноси наш известилац Јелко Кацин, који би потом организовао у Народној скупштини јавно слушање. Тако би се избегли сви неспоразуми у вези са историјским споразумом постигнутим на стогодишњицу ослобађања Косова и Метохији од ропства под Турцима. Тако би и Ердоганова изјава у Призрену да је Косово Турска била прихваћена као грешка у преводу.