Косово и Метохија | |||
Милошевићев апарат смрти приредио је "косовску Олују" |
понедељак, 07. август 2017. | |
Почетком августа већ дуже од две деценије Срби из негдашње Српске Крајине, далеко од неба под којим су живели и они и преци њихови, као прогнаници на парастосима и молебанима причају о свом пострадању. Ни данас већина њих не зна за План З-4, који су вођама тадашње Српске Крајине понудили били САД, ЕУ и Русија. Од Срба је, по том плану, тражено да прекину рат и прихвате Хрватску за своју државу. Заузврат, Крајина је добијала: свој парламент, председника, владу, грб, заставу, химну, судове, полицију, сопствену монету, право и на склапање међународних уговора. Уз повике „не усташкој Хрватској за сва времена“ и уз клетве са Лазареве косовске вечере, каравани политичара, владика, официра ДБ, академика, песника, глумаца и медијских коментатора из „мајке Србије“ преплавили су Српску Крајину. План З-4 је одбијен. Уследила је хрватска „Олуја“ и прогон Срба. Само је СПО био за прихватање З-4 и због тога је анатемисан. Исти државни апарат смрти Милошевићеве Србије приредио је, нешто касније, и „косовску олују“. И ЕУ и НАТО и тадашња Русија (Јељцинова) узалуд су покушавали да се прекине сукоб са побуњеним Албанцима и да се он реши за преговарачким столом. Србија је гурнута у рат са НАТО. Исход је био фаталан. Капитулацијом Србије, потписаном у Куманову, и Резолуцијом 1244 СБ УН држава Србија је протерана са Косова и Метохије! Њена оружана сила, сва власт и сваки симбол државног суверенитета. Данима су се са изгубљеног и пустог Косова повлачиле дугачке и трагичне колоне тенкова, војних и полицијских транспортера, трактора са новим српским избеглицама... Скоро сви људи у Србији били су шокирани, очајни, посрамљени. Врховна команда тектонског националног слома и њена пропагандна камарила бучно су, међутим, објавили да су победили НАТО и одбранили Косово! Крила тој морбидној неистини раширена су 8. новембра 2006, када је, преамбулом новог Устава Србије територија КиМ дефинисана као аутономна покрајина под сувереном влашћу државе Србије! Том преамбулом Србија је једнострано одредила који је коначни статус Косова, и то усред преговора о коначном статусу Косова које је, уз сагласност СБ УН, водио специјални изасланик генералног секретара УН Марти Ахтисари. Он је својим планом настојао да право албанске већине на независност Косова, које им је дато Резолуцијом 1244, ограничи и услови много чиме, а нарочито важним уступцима косовским Србима, СПЦ и држави Србији. Шта је Ахтисари предложио? Косову је - пише у његовом документу - забрањено уједињење са Албанијом или припајање Косову било које територије изван Косова, као и да заставу, химну и грб Албаније прогласи за своја обележја. Српски језик и ћирилица равноправни су са албанским језиком и писмом на целој територији Косова. Српске цркве и манастири на Косову „својина су СПЦ са седиштем у Београду“. Око 39 српских цркава и манастира формирају „заштићене зоне“ у које се Албанци не могу насељавати или у њима ишта радити без дозволе Српске цркве. Већина припадника специјалне полицијске јединице за чување цркава и манастира, као и њен командант да буду Срби. У парламенту Косова (120 посланика) Србима се гарантује десет мандата, најмање два министарска ресора, државни секретари, заступљеност у Уставном суду. Српски посланици имају право вета на сваки закон који би угрозио њихова национална, верска или грађанска права. Срби са Косова могу бити и држављани Србије. Девет већински српских општина (пет јужно од Ибра, а четири северно од Ибра) имају аутономну власт у двадесетак надлежности, укључујући и локално судство и полицију. Те општине се могу интересно повезивати и с општинама у Србији... Ахтисари је предложио „надзирану независност Косова“. Србија по његовом плану није обавезна да призна ту независност. Он је свој план предао генералном секретару УН 26. марта 2007, са предлогом да његов документ усвоји СБ УН и тиме стави ван снаге Резолуцију 1244 од 10. јуна 1999. Под снажним притиском Запада, пре свега САД, Албанци су прихватили Ахтисаријев документ у целини и обавезали се да његове одредбе уграде у законе и Устав Косова. Србија је план одбацила, а Русија је у Савету безбедности УН блокирала усвајање тог документа о коначном статусу Косова. Албанци су 17. фебруара 2008. узвратили једностраним проглашењем независности Косова. Независност Косова данас признаје огромна већина чланица УН и ЕУ. Међународни суд правде закључио је да проглашењем независности Косова нису прекршени ни Повеља УН, ни међународно право ни Резолуција 1244 СБ УН. Око 90 одсто становника Косова су Албанци, а мање од шест одсто Срби. Ово је стварност. Суверенитет Србије над Косовом постоји само у преамбули њеног устава. Робујући тој норми изван стварности, држава трпи само огромне губитке, и политичке, и развојне, и демократске, и демографске и новчане. Прихватимо и признајмо косовску стварност. Макар и са закашњењем, прихватимо документ Мартија Ахтисарија као темељ наставка Бриселског дијалога са Албанцима. Потпишимо споразум о свестраној нормализацији наших односа са њима. Непријатељство се гаси пријатељством. Вук Драшковић за "Блиц" |