Miloševićev aparat smrti priredio je "kosovsku Oluju"

Početkom avgusta već duže od dve decenije Srbi iz negdašnje Srpske Krajine, daleko od neba pod kojim su živeli i oni i preci njihovi, kao prognanici na parastosima i molebanima pričaju o svom postradanju. Ni danas većina njih ne zna za Plan Z-4, koji su vođama tadašnje Srpske Krajine ponudili bili SAD, EU i Rusija.

Od Srba je, po tom planu, traženo da prekinu rat i prihvate Hrvatsku za svoju državu. Zauzvrat, Krajina je dobijala: svoj parlament, predsednika, vladu, grb, zastavu, himnu, sudove, policiju, sopstvenu monetu, pravo i na sklapanje međunarodnih ugovora. Uz povike „ne ustaškoj Hrvatskoj za sva vremena“ i uz kletve sa Lazareve kosovske večere, karavani političara, vladika, oficira DB, akademika, pesnika, glumaca i medijskih komentatora iz „majke Srbije“ preplavili su Srpsku Krajinu. Plan Z-4 je odbijen. Usledila je hrvatska „Oluja“ i progon Srba. Samo je SPO bio za prihvatanje Z-4 i zbog toga je anatemisan.

Isti državni aparat smrti Miloševićeve Srbije priredio je, nešto kasnije, i „kosovsku oluju“. I EU i NATO i tadašnja Rusija (Jeljcinova) uzalud su pokušavali da se prekine sukob sa pobunjenim Albancima i da se on reši za pregovaračkim stolom. Srbija je gurnuta u rat sa NATO. Ishod je bio fatalan. Kapitulacijom Srbije, potpisanom u Kumanovu, i Rezolucijom 1244 SB UN država Srbija je proterana sa Kosova i Metohije! Njena oružana sila, sva vlast i svaki simbol državnog suvereniteta. Danima su se sa izgubljenog i pustog Kosova povlačile dugačke i tragične kolone tenkova, vojnih i policijskih transportera, traktora sa novim srpskim izbeglicama...

Skoro svi ljudi u Srbiji bili su šokirani, očajni, posramljeni. Vrhovna komanda tektonskog nacionalnog sloma i njena propagandna kamarila bučno su, međutim, objavili da su pobedili NATO i odbranili Kosovo! Krila toj morbidnoj neistini raširena su 8. novembra 2006, kada je, preambulom novog Ustava Srbije teritorija KiM definisana kao autonomna pokrajina pod suverenom vlašću države Srbije!

Tom preambulom Srbija je jednostrano odredila koji je konačni status Kosova, i to usred pregovora o konačnom statusu Kosova koje je, uz saglasnost SB UN, vodio specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Marti Ahtisari. On je svojim planom nastojao da pravo albanske većine na nezavisnost Kosova, koje im je dato Rezolucijom 1244, ograniči i uslovi mnogo čime, a naročito važnim ustupcima kosovskim Srbima, SPC i državi Srbiji.

Šta je Ahtisari predložio?

Kosovu je - piše u njegovom dokumentu - zabranjeno ujedinjenje sa Albanijom ili pripajanje Kosovu bilo koje teritorije izvan Kosova, kao i da zastavu, himnu i grb Albanije proglasi za svoja obeležja. Srpski jezik i ćirilica ravnopravni su sa albanskim jezikom i pismom na celoj teritoriji Kosova. Srpske crkve i manastiri na Kosovu „svojina su SPC sa sedištem u Beogradu“. Oko 39 srpskih crkava i manastira formiraju „zaštićene zone“ u koje se Albanci ne mogu naseljavati ili u njima išta raditi bez dozvole Srpske crkve. Većina pripadnika specijalne policijske jedinice za čuvanje crkava i manastira, kao i njen komandant da budu Srbi. U parlamentu Kosova (120 poslanika) Srbima se garantuje deset mandata, najmanje dva ministarska resora, državni sekretari, zastupljenost u Ustavnom sudu.

Srpski poslanici imaju pravo veta na svaki zakon koji bi ugrozio njihova nacionalna, verska ili građanska prava. Srbi sa Kosova mogu biti i državljani Srbije. Devet većinski srpskih opština (pet južno od Ibra, a četiri severno od Ibra) imaju autonomnu vlast u dvadesetak nadležnosti, uključujući i lokalno sudstvo i policiju. Te opštine se mogu interesno povezivati i s opštinama u Srbiji... Ahtisari je predložio „nadziranu nezavisnost Kosova“. Srbija po njegovom planu nije obavezna da prizna tu nezavisnost. On je svoj plan predao generalnom sekretaru UN 26. marta 2007, sa predlogom da njegov dokument usvoji SB UN i time stavi van snage Rezoluciju 1244 od 10. juna 1999.

Pod snažnim pritiskom Zapada, pre svega SAD, Albanci su prihvatili Ahtisarijev dokument u celini i obavezali se da njegove odredbe ugrade u zakone i Ustav Kosova. Srbija je plan odbacila, a Rusija je u Savetu bezbednosti UN blokirala usvajanje tog dokumenta o konačnom statusu Kosova. Albanci su 17. februara 2008. uzvratili jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova.

Nezavisnost Kosova danas priznaje ogromna većina članica UN i EU. Međunarodni sud pravde zaključio je da proglašenjem nezavisnosti Kosova nisu prekršeni ni Povelja UN, ni međunarodno pravo ni Rezolucija 1244 SB UN. Oko 90 odsto stanovnika Kosova su Albanci, a manje od šest odsto Srbi.

Ovo je stvarnost. Suverenitet Srbije nad Kosovom postoji samo u preambuli njenog ustava. Robujući toj normi izvan stvarnosti, država trpi samo ogromne gubitke, i političke, i razvojne, i demokratske, i demografske i novčane.

Prihvatimo i priznajmo kosovsku stvarnost. Makar i sa zakašnjenjem, prihvatimo dokument Martija Ahtisarija kao temelj nastavka Briselskog dijaloga sa Albancima. Potpišimo sporazum o svestranoj normalizaciji naših odnosa sa njima. Neprijateljstvo se gasi prijateljstvom.

Vuk Drašković za "Blic"