Rusko državljanstvo, Dino Merlin i srpska država

Zahtev za dobijanje ruskog državljanstva do sada je potpisalo preko 50 hiljada Srba sa Kosova i Metohije. Potpisivanje peticije traje nekoliko meseci i zahtev preko 21.000 Srba već je predat Ambasadi Rusije u Beogradu koja ga je prosledili državnoj Dumi u Moskvi. Povodom navedenog u Srbiji se nije zatresla gora. Ne trese se ni sada kada je taj broj za nepunih mesec dana udvostručen i iz dana u dan raste.

Čini se da je veća medijska pažnja poklonjena koncertu Dina Merlina. Brinulo se hoće li biti bezbedan u Beogradu, kako se proveo u Skadarliji, ko mu preti, pa kako je on jedini pevač koji je napunio tri dana zaredom beogradsku ''Arenu'' i slično. Na drugom kraju zemlje ljudi se smenjuju na barikadama, trpe zlostavljanja i pitaju se postoje li oni za svoju državu? Zašto je sarajevski pevač, koji je ne tako davno Srbe i Srbiju ''kitio'' raznim pogrdnim imenima, važniji od vapaja kosovsko-metohijskih Srba koje je nevolja prisilila da prizivaju državljanstvo druge države? Broj potpisnika peticije takođe može da napuni tri ''Arene'' pa zašto su oni tako malo važni? Ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović za potez kosovsko-metohijskih Srba kaže da ''nije patriotski'', a šef pregovaračkog tima Beograda Borko Stefanović da je ''šaljiv'' (list ''Danas'' od 25. novembra). Jednome izdaja, a drugom smešno! Verovatnije je da je i jednog i drugog dobro cevanica zabolela.

Srbi sa Kosova i Metohije imaju višedecenijski problem kako da skrenu pažnju domaće i svetske javnosti na svoj život, muke i patnje, i nisu mogli da veruju da baš toliko ne zanimaju svoju državu. Stradanje i strahote koje su preživljavali za vreme Brozove diktature nije ih nateralo da traže tuđe državljanstvo, bar ne kolektivno kao sada. Miloševićeva politika nije obećavala i jasno je stavljala do znanja da proždrljivom zapadu neće još dugo odgovarati, ali nije naterala Srbe da se odluče na pisanje slične peticije.

Drugo državljanstvo im nije bilo ni na kraj pameti kada su prve godine po dolasku svetskih ''mirovnjaka'' morali da brane svoja ognjišta često ulazeći u sukob sa njima, jer su za mirovnjake Srbi bili divlje zveri koje je trebalo ukrotiti. Tada je bilo dovoljno da Albanac samo prstom uperi u Srbina izmišljajući optužbu baš u tom trenutku i da ga vojnici KFOR-a privedu i zatvore. Težina optužbe zavisila je od raspoloženja Albanaca jer toliko su im NATO vojnici verovali, odnosno toliko su im Srbe ogadili. Pa ipak, diktatura sile, licemerja, poniženja, nije Srbe naterala da traže drugo državljanstvo. Zašto? Zato što su pod Brozom i Miloševićem bili Srbi, bez slobode i često bez svojih prava, ali Srbi.

Posle 1999. godine više nego ikada oči su bile uprte ka Beogradu, ka svom državnom vrhu. Vodila je Srbe nada da se neke stvari na terenu nikada neće desiti. Prevarili su se! Onda kada je za Srbiju deveti decembar postao sudnji dan, jer ako ne dobijemo status kandidata ne znamo da li će deseti uopšte svanuti, Srbi sa Kosova i Metohije sve manje šansi imaju da opstanu kao Srbi! ''Mudrom'' politikom Beograda prisiljeni su da budu ''Kosovari'' i svaki ''pregovarački'' dogovor u Briselu znači povećanje broja Srba koji će zarad svog opstanka morati da postanu državljani ''države Kosovo''.

Druga mogućnost im je da napuste svoje domove. Zna to ministar Bogdanović. Sve što su do sada Srbi bili naterani da urade, indirektno priznavajući ''državu Kosovo'', dobilo je smisao. Oni su samo karta na kockarskom stolu svoje države i Evropske unije i to izgleda ona sitna, najmanje vredna, sa kojom ne znate šta ćete kada vam u kockanju padne pa želite što pre da je se otresete. Ulog je u njihovom slučaju deveti decembar, pa zato Borko ''napreduje'' u pregovorima sa Prištinom, a u pokrajini Srbima kičma puca od Borkove ''uspešnosti''. Dok potpisuje šta mu na sto stave verovatno se smeje što zahtev za rusko državljanstvo u Srbiji traži broj Srba koji može da napuni jedan manji grad, a biće ih još više. Kao da ne znaju da zeleno svetlo tog famoznog devetog decembra znači jedino mogućnost onima koji su dobili najviše glasova na prošlim izborima da kažu ''obećali smo status kandidata i to smo ostvarili''. E sada koji ''Kosovar'' više ili koji Srbin manje, pa ne može ''i jare i pare''. Da li su Srbe na Kosovu i Metohiji Srbi iz Beograda jednostavno otpisali pa otuda i tolika ravnodušnost oko svega? Nije isključeno. Na kraju krajeva, Srbi na Kosovu teško da će glasati na predstojećim izborima u Srbiji, a kada nisi glasač...

Srbima sa Kosova i Metohije nije ostavljena mogućnost da ostanu to što jesu, oni moraju da budu ''Kosovari''. To traže skoro sve članice Evropske unije ili nam deseti decembar neće svanuti. Upravo zbog toga Srbi traže dvojno državljanstvo. Oni kažu ''dajmo svoju zemlju Rusiji pa neka probaju nju da ucenjuju, jer ovi naši sve dadoše''. To nije smešno, nije izdaja, to je srpska borba koliko se god čudna činila, a poraz srpskog državnog vrha koji ih silom gura u ''Kosovare''. Da li će uspeti u onome što su smislili ne znaju, ali to što je Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, dao nalog Ministarstvu spoljnih poslova da prouči način na koji će odgovoriti na zahtev Srba, zapušilo je usta svima. Ako se naš predsednik nije udostojio nijednog komentara, predsednik Ruske Federacije jeste. Taj drugi predsednik ozbiljno shvata kosovsko-metohijske Srbe. Ako se sve u Srbiji uradilo da se ''gora ne zatrese'' gospodin Medvedev se potrudio ''da se rodi nešto krupnije od miša'', pokazavši da njemu bezizlazna situacija kosovko-metohijskih Srba nije nimalo ''šaljiva''. Dmitrij Medvedev je razumeo da oni neće u Rusiju, već da sa Rusijom na čelu žele da pokušaju da odbrane svoje domove i imanja na Kosovu i Metohiji.

Srbi sa Kosova i Metohije koji su peticiju potpisali ništa ne gube, samo ih zanima da li bi ih u zvezde dizali da su kojim slučajem zatražili nemačko državljanstvo?