Šta se to dešava u Kosovskoj Mitrovici i zašto?

Počnimo od skupa, protesta, koji se završio sa jedanaest ranjenih i jednim mrtvim. Okupljanje je organizovano (o „organizaciji“ kasnije) kako bi se izrazio protest zbog otvaranja kancelarije koja bi služila da građani severa vade kosovska dokumenta u tzv. zoni poverenja, mešovitom naselju, Bošnjačkoj mahali.

Na skup su pozivali „svi“, što znači načelnik okruga Radenko Nedeljković (DS), kao i patriotski blok oko Marka Jakšića i Milana Ivanovića. Na skup su imali da dođu i radnici bolnice, radnici suda kao i ostali zaposleni u državnom sektoru koji, za potrebe ovakvih skupova, igraju ulogu „naroda“. Međutim, skup nije organizovan kako treba, tj. nije obezbeđen. Država Srbija plaća oko 700 policajaca MUP-a (koji su uglavnom i pripadnici KPS-a) kao i nekih 300 ljudi koji predstavljaju nekakvu „civilnu zaštitu“. Oni ne rade ništa (civilna zaštita) i, mada su svi uglavnom iz redova bivše JNA ili već nekih ražalovanih bezbednosnih grupa, oni zvanično ne nose oružje. Čemu onda služe, na to pitanje niko ne zna tačan odgovor.

Odmah nakon vesti da je na skupu eksplodirala bomba i nakon spekulacija je li bombu aktivirala albanska (ili srpska?) ruka, slučajno ili namerno, stigla je, dakle, nova vest. Vest da je upucan, u noge, ovde neupitno namerno, jedan mladi političar. Šef poslaničke grupe u vladi Kosova, Srbin, čovek preduzimljiv, punih ruku projekata za svaku priliku, prijatelj i saradnik jednog od dva državna sekretara u ministarstvu za Kosovo i Metohiju. Čovek, trn u oku „patriotama“. Trn u oku, dakle, upucan je i upozoren. „Patriote“ su, međutim, mogle da ga „upozore“ odavno, da su htele. Mogle su i da ga ne upozore, nego da jednostavno završe sa njim. Ne bi bilo umesno da se igram Šerloka Holmsa, ali biće da počinioci ovaj put nisu „loši momci“ mada bi bilo zgodno - ionako su fioke pune njihovih krivičnih dela koja samo čekaju na svoju objavu i konačno devastiranje. Negde najesen.

Odmah nakon eksplozije koja je obeležila skup protiv otvaranja kancelarije, a pre vesti o ranjavanju šefa poslaničkog kluba - jednim mi je pozivom javljeno da „slobodno napišem da je taj i taj, kasnije ranjeni, kriv za sve“. On je, objašnjeno mi je, insistirao na toj kancelariji. Kancelarija je, rečeno mi je, Srbima nepotrebna jer Srbi sa severa ionako sve te papire mogu da izvade u južnoj Mitrovici a taj je, kasnije upucani, jedan karijerista, jedan, kažu,  koristoljubivi koji je sve neke svoje ljude zaposlio u kancelariji i on sve to radi da bi se dokazao onima iz vlade Kosova.

Nisam stigla ni da pozovem čoveka i pitam ga da li je on kriv za sve i ako jeste, zašto je tako pokvaren pa radi to što radi, kada me opet pozvao, ovaj put sa vešću da je čovek upucan. Čovek se ne odaziva na pozive. Ne zna se ko je pucao. Neće se, kaže moj izvor, ni saznati. Zašto bi se saznalo, razmišljam, kada se nikada ništa nije saznalo. Za deset godina se, na severu Kosova, nije otkrio nijedan počinilac niti jednog zločina. Nije se, niti će se saznati ni ko se sve i zbog čega krio na severu, nije se saznalo kakvi su sve likovi i sa kakvim sve poternicama pronašli svoju „sigurnu kuću“ na severu Kosova. Za koji dan, kažu, opet će se svašta dešavati. Oko suda. Pa, budemo videli.