Шта се то дешава у Косовској Митровици и зашто?

Почнимо од скупа, протеста, који се завршио са једанаест рањених и једним мртвим. Окупљање је организовано (о „организацији“ касније) како би се изразио протест због отварања канцеларије која би служила да грађани севера ваде косовска документа у тзв. зони поверења, мешовитом насељу, Бошњачкој махали.

На скуп су позивали „сви“, што значи начелник округа Раденко Недељковић (ДС), као и патриотски блок око Марка Јакшића и Милана Ивановића. На скуп су имали да дођу и радници болнице, радници суда као и остали запослени у државном сектору који, за потребе оваквих скупова, играју улогу „народа“. Међутим, скуп није организован како треба, тј. није обезбеђен. Држава Србија плаћа око 700 полицајаца МУП-а (који су углавном и припадници КПС-а) као и неких 300 људи који представљају некакву „цивилну заштиту“. Они не раде ништа (цивилна заштита) и, мада су сви углавном из редова бивше ЈНА или већ неких ражалованих безбедносних група, они званично не носе оружје. Чему онда служе, на то питање нико не зна тачан одговор.

Одмах након вести да је на скупу експлодирала бомба и након спекулација је ли бомбу активирала албанска (или српска?) рука, случајно или намерно, стигла је, дакле, нова вест. Вест да је упуцан, у ноге, овде неупитно намерно, један млади политичар. Шеф посланичке групе у влади Косова, Србин, човек предузимљив, пуних руку пројеката за сваку прилику, пријатељ и сарадник једног од два државна секретара у министарству за Косово и Метохију. Човек, трн у оку „патриотама“. Трн у оку, дакле, упуцан је и упозорен. „Патриоте“ су, међутим, могле да га „упозоре“ одавно, да су хтеле. Могле су и да га не упозоре, него да једноставно заврше са њим. Не би било умесно да се играм Шерлока Холмса, али биће да починиоци овај пут нису „лоши момци“ мада би било згодно - ионако су фиоке пуне њихових кривичних дела која само чекају на своју објаву и коначно девастирање. Негде најесен.

Одмах након експлозије која је обележила скуп против отварања канцеларије, а пре вести о рањавању шефа посланичког клуба - једним ми је позивом јављено да „слободно напишем да је тај и тај, касније рањени, крив за све“. Он је, објашњено ми је, инсистирао на тој канцеларији. Канцеларија је, речено ми је, Србима непотребна јер Срби са севера ионако све те папире могу да изваде у јужној Митровици а тај је, касније упуцани, један каријериста, један, кажу,  користољубиви који је све неке своје људе запослио у канцеларији и он све то ради да би се доказао онима из владе Косова.

Нисам стигла ни да позовем човека и питам га да ли је он крив за све и ако јесте, зашто је тако покварен па ради то што ради, када ме опет позвао, овај пут са вешћу да је човек упуцан. Човек се не одазива на позиве. Не зна се ко је пуцао. Неће се, каже мој извор, ни сазнати. Зашто би се сазнало, размишљам, када се никада ништа није сазнало. За десет година се, на северу Косова, није открио ниједан починилац нити једног злочина. Није се, нити ће се сазнати ни ко се све и због чега крио на северу, није се сазнало какви су све ликови и са каквим све потерницама пронашли своју „сигурну кућу“ на северу Косова. За који дан, кажу, опет ће се свашта дешавати. Око суда. Па, будемо видели.