Косово и Метохија | |||
У чијим рукама ће се наћи природна богатства Косова и Метохије? |
петак, 24. мај 2013. | |
Недавно је српску јавност изненадила вест да ће Американци улагати у рударски комбинат „Трепча“. Медији су створили слику о томе како ће Србија просперирати од уговора са америчком компанијом „Њу џенерејшн пауер“ око улагања у рударско-топионички комбинант „Трепчу“ који представља гиганта своје врсте на Балкану. Министар рударства Републике Србије Милан Бачевић оптимистично тврди да ће рудно богатство остати у Србији и да ће профит који се оствари приликом ископавања руда остати у Србији од чега ће просперирати грађани Србије али и Срби са севера Космета. Министар Бачевић је при томе изјавио следеће: „Велики успех Владе Србије је што је пронашла некога ко разуме шта је `Трепча` и какви су односи. Сва руда која се експлоатише у `Трепчи` вади се изван административне границе Косова и Метохије, и ту неће бити промена“.[1] Све би било у савршеном реду по српске виталне интересе када је у питању огромно природно богатство КиМ да се америчка амбасада у Приштини није огласила са ставом да је Стејт департмент саветовао америчког инвеститора да се обрати тзв. Влади Косова јер САД признају независност Приштине. У међувремену, тзв. „Косовска агенција за приватизацију“ је оценила да је уговор са америчким конзорцијумом противзаконит и неспроводив. У амбасади Сједињених Држава у Приштини истичу да нису ангажовани у преговорима компаније из Илиноиса са „Трепчом“, али да су званичници Стејт департмента у Вашингтону саветовали инвеститоре да је Косово суверена држава и да Влада Србије нема надлежност над рударским комплексом „Трепча“. Ипак, министар просторног планирања и рударства Милан Бачевић остаје оптимиста и наводи да потписани уговор тзв. Влада Косова не може да промени. Министар има одређене аргументе који су на његовој односно српској страни, али су они веома слаби. Министар Бачевић је изјавио да је у потписивању уговора о сарадњи РК „Трепча“ и америчке компаније све било транспарентно и да је потписивању поменутог уговора претходило потписивање споразума који је он потписао са гувернером државе Илиноис Петом Квином у име Владе Србије. Према проценама из 2001. године преостали капацитет „Трепче“ је око 29 милиона тона руде, од чега је 3,45 процената тј. 999.000 тона олова, 2,36 процената односно 670 000 тона цинка и 2. 200 тона злата. Чија је онда заправо „Трепча“ и ко ће имати право да ужива у приходу од овог непроцењивог блага? РК „Трепча“ који се налази у Косовској Митровици на обронцима Копаоника и који је још у раном средњем веку служио као рудник данас заправо функционише као компанија са два апсолутно независна дела. Један део функционише на простору са већинским српским становништвом, а други са већинским албанским становништвом. Питање „Трепче“ као и осталих извора природног богатства Косова остаје отворено и спорно питање. Међутим, можемо нажалост да закључимо да је оптимизам министра Бачевића без основа, јер крајња одлука је на Стејт департменту који у договору са приштинским властима врло лако може да поништи уговор који је у име Владе Србије министар Бачевић потписао са гувернером Илиноиса. Тиме би се подрило и правно важење уговора са америчком компанијом. „Тешко је да се са сигурношћу каже колика је заиста вредност минералних сировина на југу Србије, али различите процене говоре да је реч о енормним залихама руде које се мере у стотинама милијарди евра. Због тога, онај ко контролише територију Косова и Метохије заправо контролише и експлоатацију сировина, убира профит, али и у својим рукама држи кључ за дугорочну енергетску безбедност овог дела Европе и света.“[2] Различите институције које су компетентне по питању природног богатства, као и појединци који су задужени за процену количине минерала су свесни чињенице колико је Косово важно и битно налазиште рудних богатстава и колико је оно богато. Званични Београд није никада окупио стручњаке на једном месту који би оценили колико је рудно богатство Косова. Готово 60 одсто целокупног рудног богатства које Република Србија поседује простире се управо на Косову и Метохији и не чуди то што медији колоквијално пишу да све оно што од рудног богатства постоји на Косову вреди минимум 1.000 милијарди долара. Почетком 2008. године о вредности блага на Косову и Метохији пише београдски лист „Економист“, у коме је иначе прикривено власништво имао високи функционер Демократске странке и потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић. Овај лист је објавио да је одвајањем Косова од Србије наша држава изгубила најмање 85 милијарди евра, колико вреде резерве угља лигнита, али и 50 милиона тона цинка и олова, што вреди око осам милијарди евра. „Ове резерве су пете по величини у свету и чини их око 15 милијарди тона лигнита, што је 75 одсто укупних резерви тог угља у Србији, а без тих косовских резерви, наша држава би већ половином 21. века свој енергетски развој морала да темељи на увозу“, објавио је „Економист“. Према писању овог београдског листа, Србија не рачуна на косовске ресурсе при изради годишњих енергетских биланса и стратешког плана развоја енергетике до 2015. године, иако јој по Резолуцији 1244 СБ УН припадају сви природни ресурси на Косову и Метохији. „Резултати вишегодишњег истраживања које је до 2000. године радио Геолошки институт Србије, а који се односе на делове северног и источног дела Косова и Метохије су такође импозантни. У питању су резерве од око 34 милиона тона руде олова, цинка и сребра из којих може да се добије око 1,5 милиона тона олова, 1,5 милиона тона цинка и око 3.000 тона сребра.“ „Међуетничке несугласице на Косову и Метохији углавном су послужиле као добар изговор, како Шиптарима тако и представницима међународних институција, за успостављање потпуне контроле над богатим природним ресурсима у јужној српској покрајни“. Лист „Курир“ је у неколико наврата објављивао транскрипте обавештајних служби, као и разговоре Хавијера Солане са Веслијем Кларком у којима се истиче да Београд „неће правити проблеме око рудних богатстава и да ће од њих корист имати читав регион“. Весли Кларк је разговарао и са садашњим косовским „премијером“ Хашимом Тачијем по питању власништва над рудним и минералним богатством Косова и Метохије. Ево једног типичног разговора који се односи на власништво над рудним благом: Београдски дневник „Курир“ је објавио и транскрипте пресретнутих разговора Кларка и Хашима Тачија, из којих се види да власти у Приштини за узурпацију српских природних ресурса на Косову наводно имају подршку од значајних политичара из Београда: ВЕСЛИ КЛАРК: Ништа не брините... Сада ми реците шта се дешава са приватизацијом на Косову? Како привремена влада сарађује са Комисијом за приватизацију? ХАШИМ ТАЧИ: Мислим да је то добро, а то ће вам вероватно и они потврдити. Београд нам прави проблем око својине, али неки људи у њиховој влади су разумели о чему се ради. ВЕСЛИ КЛАРК: То је добро. ХАШИМ ТАЧИ: Влаховић, Ђелић, Динкић потпуно разумеју овај наш посао и са њима немамо никаквих проблема. Чак су нам неколико пута изашли у сусрет. ВЕСЛИ КЛАРК: Рудно богатство Косова је велико и уз паметна улагања користи ће имати сви. Косовари пре свега, али и цео регион. Наш приоритет је да контролишемо тај ресурс и Београд ту неће правити никакве сметње. Ми ћемо наставити да у Србији подстичемо оне снаге које имају млак приступ питању Косова. Видећете, само је време у питању. Ова Кларкова последња реченица је кључна јер нам говори о томе какав је став званичног Београда по питању власништва над богатством наше јужне покрајине. За руководиоце пројекта „Природно богатство Косова и Метохије“ именовани су челници међународне заједнице, НАТО пакта и ЕУ, тачније свих оних који су и учествовали у отимању Косова од Србије. НАТО је 1999. водио један прљави рат који није имао никакве везе са наводним кршењем људских права већ је у питању била колонијална отимачина природних богатстава. Све ово нам не даје за право да будемо оптимисти када је у питању власништво над непроцењивим природним богатством јужне српске покрајине које вреди више него и само чланство у ЕУ. Уколико је заиста тако и подршку за узурпацију српских природних ресурса на Косову и Метохији Запад и Приштина имају од политичара у Београду, онда заиста можемо да се опростимо од непроцењивог блага које се налази у јужној српској покрајини. У сваком случају, западне компаније врло добро знају колико је рудно и минерално богатство Косова и неће тако лако препустити Србији да узме оно што јој по сваком природном и међународном праву и припада јер је резолуцијом 1244 предвиђено и да рудна богатства Косова и Метохије остану у Србији. Али актуелна власт као да није много заинтересована за непроцењиво благо на Косову, јер ће имплементацијом Бриселског споразума само бити омогућено да тзв. независна држава Косово експлоатише рудна богатства а сви знамо у чијим ће рукама она на крају завршити. (Најсрдачније се захваљујем Александру Поповићу на подстицајним идејама за текст.) |