Косово и Метохија | |||
Вучић припрема терен за "коначно решење Косова", у складу са планом од седам тачака немачког Бундестага из 2012. |
недеља, 13. август 2017. | |
Крај јула и почетак августа, који на Балкану, као и у Русији, углавном представља време годишњих одмора и традиционалног политичког затишја, у Србији се изненада показао веома узбудљивим. У политичком животу Србије долази до веома озбиљних промена – до смене парадигми, ако хоћете – а то се пре свега тиче односа власти према питању Косова и Метохије. Прво је у провладином листу „Блиц“ изашао велики чланак председника Александра Вучића под насловом „Зашто нам је потребан унутрашњи дијалог о Косову“. Практично исте недеље на ову тему су се у централним српским медијима изјаснили министар иностраних послова и први потпредседник владе Србије Ивица Дачић и његов колега потпредседник владе и министар трговине Расим Љајић, као и председник Српске академије наука и уместности (САНУ) Владимир Костић и истакнути српски писац и драматург и један од најистакнутијих „независних интелектуалаца“ у земљи Душан Ковачевић. Неки детаљи у наступима ових политичара и јавних личности се разликују, али сви они у основи износе исти став – не сме се више претварати да су Косово и Метохија најобичнији део Србије (као што је то, рецимо, случај са Шумадијом или Мачвом), нити да се њиме може управљати из Београда. И даље да Косово има своју власт, да се та власт налази у Приштини, и да то морају да схвате и косовски Срби, и Београд. При томе Вучић у свом тексту не износи никакве конкретне детаље и подробности, не нуди никакву „путну карту“ за изградњу мостова између Београда и Приштине. Председник Србије изручио је на своје читаоце читаву поплаву квазидубокомислених самоочигледности и баналности, попут позива да „не допустимо себи да изгубимо, или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили“, тврдње да „морамо разговарати (са Албанцима) јер ће бити много горе ако не разговарамо“, односно оног „да бисмо решили питање Косова, морамо бар да покушамо да га решимо“. Човек просто има потребу да низ ових дубокоумних разматрања надопуни бесмртним Чеховљевим „човек не може да живи без хране, Волга се улива у Каспијско море, коњи једу овас и сено“. Поред промишљања у духу чеховљевског учитеља словесности, у Вучићевом тексту такође се налазе позиви да се сажалимо над животима српске деце, јер су Срби Косово задобили проливши превише крви, а да би га сачували биће потребно пролити још много више. А централна теза српског председника гласи: проблем Косова може решавати само човек који има „главу врућу од сталног размишљања, срце које је хладно на претеране емоције, и руке упрљане компромисима“. У улози носиоца свих тих јединствених квалитета Вучић неизоставно види самог себе, ограђујући се, додуше, опаском да је за успешан дијалог неопходно да овакви људи постоје и на српској, и на албанској страни. Управо у последњој тврдњи крије се најслабија тачка Вучићевог програмског текста. Руке лидера косовских Албанаца ХашимаТачија свакако јесу упрљане, али никако не компромисима. ХашимТачи и други ратни команданти УЧК, који данас чине косовску политичку елиту, апсолутно нису заинтересовани за компромисе са Србима. Занимљиве су, штавише, реакције медија на албанском језику на изјаве Вучића и Дачића. И косовски и албански медији пожурили су да од српског председника и министра спољних послова узму интервју, како би њихове позиције у потпуности пренели до албанских читалаца. Али нико од лидера косовских Албанаца није подржао Вучићев позив на коначно решење косовског питања. Или им главе нису довољно вруће, или им срца нису довољно хладна. Што се тиче министра спољних послова Ивица Дачића, он је са својим изјавама био нешто конректнији, указавши на нужност поделе Косова на српски и албански део, не појаснивши, истини за вољу, да ли има у виду повратак концепцији „двојединог“ Косова по моделу Босне и Херцеговине, и о припајању Србији северног дела аутономне покрајине (тзв. Ибарски Колашин). Додуше, разлика између ове две варијанте и није нарочито битна, јер Приштина категорички одбацује могућност и једне, и друге. Позиције албанских власти су добро познате и до сада више пута потврђене, и подразумевају да је Косово недељиво, а да се од Београда тражи не „компромис“, а формално признање независности Косова у својим садашњим границама. Неки албански политичари, истина, говоре о могућности размене територија севера Косова за тзв. „Прешевску долину“, у којој живи албанска већина, али та варијанта је неприхватљива за Србију, јер би у том случају изгубила контролу над важним транспортним коридором Београд-Скопље. Један од ликова свима добро познатог совјетског сатиричног романа је тврдио да „споразум производпотпуног непротивљења страна“. А у досадашњем српско-албанском дијалогу претходних година управо нисмо могли да видимо то „непротивљење страна“, и још увек га не видимо. Приштина очигледно не планира да с Београдом игра игру „врућа глава – хладно срце – упрљане руке“. И овде није на одмет поменути да је управо за време Вучићеве владавине самоуправа косовских Срба практично ликвидирана. Срби у Косовској Митровици више немају своје ни полицију, ни судове, ни администрацију – сви јавни службеници, укључујући ту и комуналце, сада се постављају из Приштине. Недавно је затворено питање мобилне телефоније на Косову – сада оператери телефонских система посматрају Косово као одвојени субјекат, а косовски Срби услуге телекомуникација плаћају компанији регистрованој на Косову. Као последњи бастион српства на Косову остао је универзитет у Косовској Митровици, који се званично зове „Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици“. Наравно, и овакав назив ове високошколске установе, и самосталност руководства универзитета, изазивају гнев и мржњу код Албанаца. И ево – истовремено са објављивањем Вучићевог текста о „унутрашњем дијалогу“ ректор универзитета у Косовској Митровици уклоњен је са дужности, а распуштено је и његово научно веће. У најмању руку може се очекивати да ће се ускоро – ако ништа друго – бар променити назив ове једине високошколске установе косовских Срба. Из свега реченог следи питање – зашто би Приштина пристајала на било какве компромисе и демонстрирала своје „непротивљење“, кад јој Срби унилатерално предају једно за другим све што се од њих тражи? Очигледно је да се ни Александар Вучић, ни бројни српски политички и културни делатници који му терцирају, не обраћају косовским Албанцима, па чак ни становницима Србије, којима је позив на дијалог формално упућен. Ако пажљиво погледамо, видећемо да је цели Вучићев текст само парафраза такозваних „Седам тачака Бундестага“ – седам услова које Србија треба да испуни да би је примили у ЕУ. Тај документ је објављен још 2012 г. и помало је заборављен после потписивања Бриселских споразума 2013. и 2015. године. Немачки посланици тада су тражили од српских власти да се „укину српске паралелне структуре на северу Косово“, а да се „Срби на северу Косова интегришу у косовске институције“ – што су фразе које су ушле у Бриселски споразум, а српске власти су их касније и реализовале. Али поред тога Бундестаг је тражио од Србије да „превазиђе грешке прошлости“ и „призна своју кривицу за геноцид у Сребреници и сличне злочине“ (има се у виду, пре свега, тзв. „масакр у селу Рачак“, који су у потпуности исфабриковали косовски Албанци), да „искаже мирољубивост и активну спремност да се пронађе компромис са Албанцима“, као и да „настави преговоре са Приштином по сваку цену“. Баш тако и пише – „по сваку цену“. При томе Албанци Србима нису дужни ама баш ништа, и сва одговорност за мир у региону у целини и потпуности ставља се на леђа Србима. Текст Александра Вучића у „Блицу“ управо је посвећен „правазилажењу грешака из прошлости“ („колико је крви просуто за Косово“), „мирољубивости и компромису“ („сажалимо се на нашу децу“), као и преговорима по сваку цену („сваки разговор је бољи од ћутања“, „да би се решио проблем, мора се покушати да се он реши“). А главни адресат већ је високо оценио вредност овог програмског текста, будући да је већ сутрадан Вучића похвалио немачки амбасадор у Србији АкселДитман, нагласивши да је „Србија сада ближа чланству у ЕУ него икад“. А дан касније је сличну изјаву имао известилац Европског парламента за Србију Дејвид Макалистер (без обзира на шкотско презиме – Немац и бивши посланик Бундестага). Немачке дипломате су, дакле, констатовале Вучићеву спремност да се одрекне сопствене историје и осуди присаједињење Косова Србији у Балканским ратовима, и тај гест су високо оцениле. Да је циљ свих политичких маневара Александра Вучића – улазак Србије у ЕУ, то није никаква тајна. Једино је питање шта је он све спреман да учини да тај циљ оствари. Како ствари стоје – изгледа да је спреман практично на све, укључујући ту и осуду дедова и прадедова савремених Срба, који су своју крв проливали за Косово. У свом тексту о „дволиком“ Александру Вучићу поставио сам себи реторичко питање – да се неће можда иглене уши евроинтеграција показати превише уским за Србију, ако Срби треба да се одрекну своје историје, херојске борбе српског народа за слободу и уједињење својих територија. Председник Србије сада као да покушава да се провуче кроз те иглене уши, уз помоћ Дачића, Љајића, академика Костића и драматурга Ковачевића. Видећемо још на шта ће то да испадне. Никита Бондарјев је доктор историје и доцент на Руском државном хуманистичком универзитету, аутор многобројних књига и чланака о историји Србије и руско-српским односима, од којих је на српски преведена „Мистерија Тито – московске године“. Превео са руског Никола Танасић. |