Vučić priprema teren za "konačno rešenje Kosova", u skladu sa planom od sedam tačaka nemačkog Bundestaga iz 2012.

Kraj jula i početak avgusta, koji na Balkanu, kao i u Rusiji, uglavnom predstavlja vreme godišnjih odmora i tradicionalnog političkog zatišja, u Srbiji se iznenada pokazao veoma uzbudljivim. U političkom životu Srbije dolazi do veoma ozbiljnih promena – do smene paradigmi, ako hoćete – a to se pre svega tiče odnosa vlasti prema pitanju Kosova i Metohije.

Prvo je u provladinom listu „Blic“ izašao veliki članak predsednika Aleksandra Vučića pod naslovom „Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu“. Praktično iste nedelje na ovu temu su se u centralnim srpskim medijima izjasnili ministar inostranih poslova i prvi potpredsednik vlade Srbije Ivica Dačić i njegov kolega potpredsednik vlade i ministar trgovine Rasim Ljajić, kao i predsednik Srpske akademije nauka i umestnosti (SANU) Vladimir Kostić i istaknuti srpski pisac i dramaturg i jedan od najistaknutijih „nezavisnih intelektualaca“ u zemlji Dušan Kovačević. Neki detalji u nastupima ovih političara i javnih ličnosti se razlikuju, ali svi oni u osnovi iznose isti stav – ne sme se više pretvarati da su Kosovo i Metohija najobičniji deo Srbije (kao što je to, recimo, slučaj sa Šumadijom ili Mačvom), niti da se njime može upravljati iz Beograda. I dalje da Kosovo ima svoju vlast, da se ta vlast nalazi u Prištini, i da to moraju da shvate i kosovski Srbi, i Beograd. Pri tome Vučić u svom tekstu ne iznosi nikakve konkretne detalje i podrobnosti, ne nudi nikakvu „putnu kartu“ za izgradnju mostova između Beograda i Prištine.

Predsednik Srbije izručio je na svoje čitaoce čitavu poplavu kvazidubokomislenih samoočiglednosti i banalnosti, poput poziva da „ne dopustimo sebi da izgubimo, ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili“, tvrdnje da „moramo razgovarati (sa Albancima) jer će biti mnogo gore ako ne razgovaramo“, odnosno onog „da bismo rešili pitanje Kosova, moramo bar da pokušamo da ga rešimo“. Čovek prosto ima potrebu da niz ovih dubokoumnih razmatranja nadopuni besmrtnim Čehovljevim „čovek ne može da živi bez hrane, Volga se uliva u Kaspijsko more, konji jedu ovas i seno“. Pored promišljanja u duhu čehovljevskog učitelja slovesnosti, u Vučićevom tekstu takođe se nalaze pozivi da se sažalimo nad životima srpske dece, jer su Srbi Kosovo zadobili prolivši previše krvi, a da bi ga sačuvali biće potrebno proliti još mnogo više. A centralna teza srpskog predsednika glasi: problem Kosova može rešavati samo čovek koji ima „glavu vruću od stalnog razmišljanja, srce koje je hladno na preterane emocije, i ruke uprljane kompromisima“. U ulozi nosioca svih tih jedinstvenih kvaliteta Vučić neizostavno vidi samog sebe, ograđujući se, doduše, opaskom da je za uspešan dijalog neophodno da ovakvi ljudi postoje i na srpskoj, i na albanskoj strani.

Upravo u poslednjoj tvrdnji krije se najslabija tačka Vučićevog programskog teksta. Ruke lidera kosovskih Albanaca HašimaTačija svakako jesu uprljane, ali nikako ne kompromisima. HašimTači i drugi ratni komandanti UČK, koji danas čine kosovsku političku elitu, apsolutno nisu zainteresovani za kompromise sa Srbima. Zanimljive su, štaviše, reakcije medija na albanskom jeziku na izjave Vučića i Dačića. I kosovski i albanski mediji požurili su da od srpskog predsednika i ministra spoljnih poslova uzmu intervju, kako bi njihove pozicije u potpunosti preneli do albanskih čitalaca. Ali niko od lidera kosovskih Albanaca nije podržao Vučićev poziv na konačno rešenje kosovskog pitanja. Ili im glave nisu dovoljno vruće, ili im srca nisu dovoljno hladna.

Što se tiče ministra spoljnih poslova Ivica Dačića, on je sa svojim izjavama bio nešto konrektniji, ukazavši na nužnost podele Kosova na srpski i albanski deo, ne pojasnivši, istini za volju, da li ima u vidu povratak koncepciji „dvojedinog“ Kosova po modelu Bosne i Hercegovine, i o pripajanju Srbiji severnog dela autonomne pokrajine (tzv. Ibarski Kolašin). Doduše, razlika između ove dve varijante i nije naročito bitna, jer Priština kategorički odbacuje mogućnost i jedne, i druge. Pozicije albanskih vlasti su dobro poznate i do sada više puta potvrđene, i podrazumevaju da je Kosovo nedeljivo, a da se od Beograda traži ne „kompromis“, a formalno priznanje nezavisnosti Kosova u svojim sadašnjim granicama. Neki albanski političari, istina, govore o mogućnosti razmene teritorija severa Kosova za tzv. „Preševsku dolinu“, u kojoj živi albanska većina, ali ta varijanta je neprihvatljiva za Srbiju, jer bi u tom slučaju izgubila kontrolu nad važnim transportnim koridorom Beograd-Skoplje.

Jedan od likova svima dobro poznatog sovjetskog satiričnog romana je tvrdio da „sporazum proizvodpotpunog neprotivljenja strana“. A u dosadašnjem srpsko-albanskom dijalogu prethodnih godina upravo nismo mogli da vidimo to „neprotivljenje strana“, i još uvek ga ne vidimo. Priština očigledno ne planira da s Beogradom igra igru „vruća glava – hladno srce – uprljane ruke“. I ovde nije na odmet pomenuti da je upravo za vreme Vučićeve vladavine samouprava kosovskih Srba praktično likvidirana. Srbi u Kosovskoj Mitrovici više nemaju svoje ni policiju, ni sudove, ni administraciju – svi javni službenici, uključujući tu i komunalce, sada se postavljaju iz Prištine. Nedavno je zatvoreno pitanje mobilne telefonije na Kosovu – sada operateri telefonskih sistema posmatraju Kosovo kao odvojeni subjekat, a kosovski Srbi usluge telekomunikacija plaćaju kompaniji registrovanoj na Kosovu. Kao poslednji bastion srpstva na Kosovu ostao je univerzitet u Kosovskoj Mitrovici, koji se zvanično zove „Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici“. Naravno, i ovakav naziv ove visokoškolske ustanove, i samostalnost rukovodstva univerziteta, izazivaju gnev i mržnju kod Albanaca. I evo – istovremeno sa objavljivanjem Vučićevog teksta o „unutrašnjem dijalogu“ rektor univerziteta u Kosovskoj Mitrovici uklonjen je sa dužnosti, a raspušteno je i njegovo naučno veće. U najmanju ruku može se očekivati da će se uskoro – ako ništa drugo – bar promeniti naziv ove jedine visokoškolske ustanove kosovskih Srba. Iz svega rečenog sledi pitanje – zašto bi Priština pristajala na bilo kakve kompromise i demonstrirala svoje „neprotivljenje“, kad joj Srbi unilateralno predaju jedno za drugim sve što se od njih traži?

Očigledno je da se ni Aleksandar Vučić, ni brojni srpski politički i kulturni delatnici koji mu terciraju, ne obraćaju kosovskim Albancima, pa čak ni stanovnicima Srbije, kojima je poziv na dijalog formalno upućen. Ako pažljivo pogledamo, videćemo da je celi Vučićev tekst samo parafraza takozvanih „Sedam tačaka Bundestaga“ – sedam uslova koje Srbija treba da ispuni da bi je primili u EU. Taj dokument je objavljen još 2012 g. i pomalo je zaboravljen posle potpisivanja Briselskih sporazuma 2013. i 2015. godine. Nemački poslanici tada su tražili od srpskih vlasti da se „ukinu srpske paralelne strukture na severu Kosovo“, a da se „Srbi na severu Kosova integrišu u kosovske institucije“ – što su fraze koje su ušle u Briselski sporazum, a srpske vlasti su ih kasnije i realizovale. Ali pored toga Bundestag je tražio od Srbije da „prevaziđe greške prošlosti“ i „prizna svoju krivicu za genocid u Srebrenici i slične zločine“ (ima se u vidu, pre svega, tzv. „masakr u selu Račak“, koji su u potpunosti isfabrikovali kosovski Albanci), da „iskaže miroljubivost i aktivnu spremnost da se pronađe kompromis sa Albancima“, kao i da „nastavi pregovore sa Prištinom po svaku cenu“. Baš tako i piše – „po svaku cenu“. Pri tome Albanci Srbima nisu dužni ama baš ništa, i sva odgovornost za mir u regionu u celini i potpunosti stavlja se na leđa Srbima.

Tekst Aleksandra Vučića u „Blicu“ upravo je posvećen „pravazilaženju grešaka iz prošlosti“ („koliko je krvi prosuto za Kosovo“), „miroljubivosti i kompromisu“ („sažalimo se na našu decu“), kao i pregovorima po svaku cenu („svaki razgovor je bolji od ćutanja“, „da bi se rešio problem, mora se pokušati da se on reši“). A glavni adresat već je visoko ocenio vrednost ovog programskog teksta, budući da je već sutradan Vučića pohvalio nemački ambasador u Srbiji AkselDitman, naglasivši da je „Srbija sada bliža članstvu u EU nego ikad“. A dan kasnije je sličnu izjavu imao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Makalister (bez obzira na škotsko prezime – Nemac i bivši poslanik Bundestaga). Nemačke diplomate su, dakle, konstatovale Vučićevu spremnost da se odrekne sopstvene istorije i osudi prisajedinjenje Kosova Srbiji u Balkanskim ratovima, i taj gest su visoko ocenile.

Da je cilj svih političkih manevara Aleksandra Vučića – ulazak Srbije u EU, to nije nikakva tajna. Jedino je pitanje šta je on sve spreman da učini da taj cilj ostvari. Kako stvari stoje – izgleda da je spreman praktično na sve, uključujući tu i osudu dedova i pradedova savremenih Srba, koji su svoju krv prolivali za Kosovo. U svom tekstu o „dvolikom“ Aleksandru Vučiću postavio sam sebi retoričko pitanje – da se neće možda iglene uši evrointegracija pokazati previše uskim za Srbiju, ako Srbi treba da se odreknu svoje istorije, herojske borbe srpskog naroda za slobodu i ujedinjenje svojih teritorija. Predsednik Srbije sada kao da pokušava da se provuče kroz te iglene uši, uz pomoć Dačića, Ljajića, akademika Kostića i dramaturga Kovačevića. Videćemo još na šta će to da ispadne.

Nikita Bondarjev je doktor istorije i docent na Ruskom državnom humanističkom univerzitetu, autor mnogobrojnih knjiga i članaka o istoriji Srbije i rusko-srpskim odnosima, od kojih je na srpski prevedena „Misterija Tito – moskovske godine“.

Preveo sa ruskog Nikola Tanasić.