Da li je izdaja naša sudbina?

Tumačenje pojma i izdaja kroz istoriju

Pokušaću da na osnovu nagomilanog vekovnog iskustva odgovorim na ovo pitanje pozivajući se na ključne događaje i dileme pred našom državom, ali i karakterologiju samog srpskog naroda.

Odmah treba reći da izdaja nije samo naša specifična osobina. Pisana istorija ljudske civilizacije puna je takvih primera počev od Jude Iskariotskog i Isusa Nazarećanina, Avelja i Kaina, Bruta i Cezara . . .

O izdaji su pisali mnogi, a radi podsećanja ćemo citirati samo neke:

- stari mudri Rimljani su o tome rekli “Proditores etiam iis, quos antepanunt, invisi sunt” što u prevodu sa latinskog jezika znači “izdajnici su mrski i onima kojima služe” (Albin Vilhar, “Latinski citati”).

- u Međunarodnom leksikonu citata (International Thesaurus of Quotations”, Penguin Books, London) nalazimo šta je o izdaji zapisao veliki španski književnik Miguel Servantes u svom “Don Kihotu”. On kaže “da se izdaja nagrađuje, ali su izdajnici prezreni”.

- Vilijem Šekspir u “Otelu” kaže: “On ne mrzi Dezdemonu, nego u Dezdemoni izdajicu”.

- DŽon Harington o izdaji piše: “Izdaja nikad ne uspeva. Zašto? Ako uspe, niko se ne usuđuje da je nazove izdajom”.                   

(Sir John Harington, “Of Treason”, Epigrams, 1615.)

- u Rečniku srpsko-hrvatskog književnog i narodnog jezika u izdanju SANU pod odrednicom izdaja nalazimo da “narod smatra za najveću izdaju kad neko iziđe iz borbe živ, a svoga starešinu pusti da pogine”.

- veliki Njegoš u “Gorskom vijencu” kaže “velikaši grdne kukavice, postadoše roda izdajice”.

- a veb sajtu www.draganbabic.com, kojim se koristio u svom drugom identitetu Dr Radovan Karadžić, može se pročitati i da “onaj koji proda roda svoga, neka dve rake iskopa”.  

Starorimski državnik i filozof Marko Tulije u svojim delima o izdaji piše: “Nacija može da preživi budale, pa i one najambicioznije. Ali, izdaju iznutra, nikako. Neprijatelj pred vratima manje je strašan, jer je poznat i on nosio svoju zastavu otvoreno. Dok se izdajnik kreće slobodno među onima unutar gradskih kapija, njegov lukavi šapat širi se svim ulicama i čuje se čak i u kuloarima Senata. Takav izdajnik nam se ne pojavljuje kao izdajnik. On priča glasom koji je žrtvama blizak i prijatan. Njegovo lice i način odevanja slični su njihovom i on oživljava onu pokvarenost koja leži duboko u srcu svakog čoveka. Izdajnik razara dušu nacije. On radi skriveno i neznano u noćnoj tmini, podrivajući temelje grada. On širi zarazu u telu politike sve dok ona njegovoj bolesti ne podlegne. Manje bi trebalo da se plašimo ubice. Izdajnik je kuga”.     

O izdaji u Srba

U srpskoj epskoj poeziji posvećenoj Kosovskom boju govori se o tome kako je uprkos kletvi na večeri pred odsudnu bitku, Vuk Branković sutradan izdao kneza Lazara. Iako o tome nema pouzdanih podataka, to je sve do danas postao sinonim najveće izdaje u srpskoj istoriji. Međutim, istorijski dokumenti su zabeležili jedan drugi stvarni događaj. Naime, srpski velmoža Konstantin Dejanović, koji je vladao prostorom između Ćustendila u današnjoj Bugarskoj, Strumice i Kumanova u današnjoj Makedoniji, ne samo da se nije pridružio knezu Lazaru, već je bogato na svom dvoru ugostio tursku vojsku na čelu sa Muratom i njegovim sinovima Bajazitom i Jakubom.

Kada se posle sloma Prvog srpskog ustanka Karađorđe Petrović iz Rusije vratio u Srbiju, kojom je kao turski vazal vladao Miloš Obrenović, on je odmah otišao u Veliku Planu svom kumu Vujici Vulićeviću, verujući da je tu najsigurniji. Umesto da mu obezbedi sastanak sa Milošem, kum ga po njegovom nalogu mučki ubija na spavanju u Radovanjskom lugu 13. jula iste godine. Ovo je još veće prokletsvo, jer se kumstvo kod Srba poštuje i prenosi sa kolena na koleno i tretira kao najbliže srodstvo. Kruna ovog izdajstva je slanje glave vožda Karađorđa u Istanbul kao dokaz vazalne odanosti Porti. Zbog griže savesti je kasnije tu podignuta crkva Pokajnica, ali to nije izbrisalo ovu izdaju i prokletstvo Obrenovića.

Čin izdaje je bilo i pristupanje tzv. Trojnom paktu, koji su u ime vlade potpisali Cvetković i Maček sa Ribentropom i grofom Ćanom, odnosno Hitlerom i Musolinijem u martu 1941. godine. To je rezultiralo velikim demonstracijama u Beogradu pod sloganom “bolje rat nego pakt”. Srbiju su okupirali Nemci, a njom su formalno upravljali domaći kvislinzi. Maloletni kralj Petar II Karađorđević je sa dvorskom kamarilom pobegao preko Kaira u London i odatle uz pomoć Ujedinjenog Kraljevstva izigravao vlast.

Srpski komunisti su se posle Drugog svetskog rata trudili da dokažu da su najverniji sledbenici ideja marksizma, lenjinizma i staljinizma. Mnogi su to platili glavom ili dugogodišnjom robijom na Golom otoku, srpskoj varijanti Gulaga. Samo zahvaljujući njihovoj revnosti zabranjen je povratak Srba proteranih sa Kosova i Metohije u svoje domove i na svoja imanja, što je doprinelo promeni etničke strukture stanovništva na terenu. Oni se nisu protivili ni seljenju industrijskih kapaciteta iz Srbije u Sloveniju i Hrvatsku uz obrazloženje da je to zbog očekivanog napada snaga Varšavskog ugovora na našu zemlju posle rezolucije Informbiroa. Ti kapaciteti su tamo trajno i ostali, a Srbija im je služila kao sirovinska osnova.

aNATOmija izdaje posle 2000. godine

Čuju se mišljenja da je izdaja u današnjoj Srbiji, u odsustvu drugih, postala gotovo jedina nacionalna strategija. To se očituje u svim oblastima društvenog života. Ispostave Novog svetskog poretka u vidu tzv. nevladinih organizacija tvrde da je izdaja prevaziđen pojam, da on više ne postoji, da izdajnike izmišljaju protivnici demokratije. Po njima je sasvim normalno da se ide kod neprijatelja dok on seje bombe i smrt, da se zahteva jače bombardovanje i da se to ne karakteriše kao izdaja nego kao politika u interesu naroda i u duhu vremena.

Sve je počelo kidnapovanjem Slobodana Miloševića i njegovom isporukom Haškom tribunalu. Juda je izdao Isusa Hrista za 30 srebrnjaka, a N.N. izvršilac iz DOS-a je za svoj trud primio 5 miliona američkih dolara. Doduše, Judu je ipak grizla savest, pa je posle Isusove smrti vratio nagradu i obesio se. Naš, za razliku od njega, nema tih briga. On već deceniju uživa u plodovima svoga „rada“.

Ratni avioni NATO pakta su se posle 78 dana bombardovanja Srbije i pošto su na nju istovarili demokratiju povukli u svoje baze, ali su na ternu ostavili svoju DOS pešadiju sa 18 brigada i bezbroj četa u obliku NVO. Odmah je krenuo „pobednički“ pir. Najpre su povučene tužbe protiv šefova država članica NATO, koje su nas bombardovale uz obrazloženje da su to naši prijatelji i da je Kosovo demokratsko pitanje i da će ono uz njihovu pomoć biti rešeno.  

Prva se na udaru našla Vojska. Tu se javno i otvoreno ispunjava načelo NATO strategije da “politički poraz jedne nacije nije konačan kada neprijateljski vojnici okupiraju njenu teritoriju, već kada neprijateljski funkcioneri okupiraju institucije društva i nad njima ostvare kontrolu”. U “pomoć” državi pritiču Sorošev Fond za otvoreno duštvo, kasnije preimenovan u Fond za političku izuzetnost, Helsinški komitet za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Jugoslovenski komitet za ljudska prava, Evropski pokret za Srbiju, Žene u crnom i bezbroj sličnih antisrpski profilisanih organizacija.

Razbijanje srpske vojske sa tezom da je zemlja siromašna da izdržava tako veliki vojni sistem i da joj ne prete spoljni bezbednosni izazovi počinje preuzimanjem tzv. NATO standarda razvijenih za novokomponovane zemlje iz sastava bivšeg SSSR-a i Istočne Evrope. Pravim srpskim patriotima, braniocima Srbije, je ponuđena opcija “prilagodi se ili idi” namenjena gubitnicima, umesto da im se da status ratnih veterana koji su se borili za očuvanje i spas srpstva na prostorima bivše Jugoslavije i Kosova i Metohije. Tako je oficir koji je oborio nevidljivi američki avion Stelt završio kao pekar, umesto da mu se dodeli najveće vojno priznanje! U akciji „Prizma“ sprovedenoj 2005. godine iz vojske je otpušteno 9300 starešina, koji kao beskućnici tumaraju po podrumima širom zemlje Srbije. Nad mnogima vise poternice hrvatske neoustaške države za navodne zločine u tzv. lijepoj njihovoj.

U međuvremenu je Srbija pristupila Partnerstvu za mir (čitaj partnerstvu za rat). Bez odluke parlamenta potpisan je ugovor o slobodnom prolazu NATO snaga preko teritorije Srbije, a kasnije se potpisuje i sporazum o razmeni obaveštajnih podataka između Srbije i NATO.

Kako drugačije nego izdajom nazvati odustajanje od tužbe naše države protiv 19 zemalja NATO za nadoknadu stvarne štete od preko 100 milijardi dolara prouzrokovane uništenjem privrednih i infrastrukturnih objekata širom zemlje, koju su “eksperti” koji se kriju iza šifre “G–17” posle 5. oktobra 2000. godine umanjili na 35 milijardi dolara.  

I povlačenje protivtužbe prema Bosni i Hercegovini možda bi se moglo okarakterisati kao izdaja imajući u vidu presudu koju je po njenoj tužbi prema S.R. Jugoslaviji, odnosno Srbiji kao državi sukcesoru, doneo Međunarodni sud pravde u Hagu?

Kako se drugačije može nazvati odluka da se iz srpskih zatvora puste svi šiptarski teroristi a za uzvrat ne dobije nijedan Srbin, živ ili mrtav, iz njihovih logora? Šta tek reći o izvinjenjima zvaničnoj Hrvatskoj, koja oni nisu ni tražili, usvajanje rezolucije o genocidu i klanjanje muslimanskim žrtvama u Srebrenici, a da se to isto ne učini i srpskim u Kravici i drugim sličnim “diplomatskim” gafovima prosrpskog predsednika Republike?

Posle oštrih reakcija nekih patriotskih stranaka i organizacija, a posebno Ruske Federacije, vladajuća garnitura odlučuje da izdaju legalizuje usvajanjem Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom. Od tada počinje otvorena hajka na Srbe sa javnih i tajnih poternica. Više se ne zna ni ko, ni gde, ni kako hapsi te ljude. U dnevnom listu “Politika” objavljen je 14. aprila 2008. godine članak u kome se navodi da je u procesima pred Tribunalom u Hagu i kod specijalnih sudova za ratne zločine u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ukupno doneto presuda za 699 Srba, 26 Hrvata, 8 tzv. Bošnjaka, 3 Albanaca, tj. šiptara i jednog Makedonca. Poznato je da se pred sudovima u Hrvatskoj vode postupci po tajnim poternicama protiv još oko 1.500 Srba iz Republike Srpske Krajine.

Interesantno je da je i Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu od svog osnivanja 2005. godine procesuiralo ukupno 150 lica, od čega 112 Srba, 37 Albanaca i jednog Hrvata.

Ovde je, istine radi, potrebno napraviti paralelu sa Nirnberškim procesom protiv vođa nacističke Nemačke posle Drugog svetskog rata. Tamo je 12 čelnih ljudi političkog i vojnog vrha osuđeno na smrt, njih 4 na ukupno 65 godina zatvora, a 3 na doživotnu robiju, dok su trojica oslobođena optužbi. Jednom nije ni suđeno zbog lošeg zdravstvenog stanja, a jedan je izvršio samoubistvo. Niko od procesuiranih nije osuđen za zločin genocida, uprkos činjenici da je izvršen do tada neviđeni pogrom nad Jevrejima, Romima i Slovenima.       

U Haškom tribunalu je već doneto nekoliko presuda Srbima u kojima su oni osuđeni za zločin genocida i etničko čišćenje. Za to vreme naši “evroatlantisti” uporno ponavljaju da je ulazak Srbije u Evropsku Uniju i NATO jedina alternativa. Umesto da poništi dogovore, koje je postigao činovnik Ministarstva inostranih poslova Borko Stefanović sa predstavnicom secesionista sa Kosova i njihovim sponzorima iz Evropske unije kao neustavne, naša Vlada i Predsednik podižu „pregovore“ na najviši političli nivo.  

Dr Radmila Milentijević, profesor na američkom univerzitetu, jedno vreme član srpske vlade, zapitala se u jednom intervjuu: “Šta je Srbija dobila kada je pred Vašingtonom počela da puzi? Prezir. Zapad ništa manje Srbiju ne mrzi, samo je sada još više prezire!” To me podsetilo na izjavu jednog od tvoraca Novog svetskog poretka Henrija Kisindžera: “Biti neprijatelj Sjedinjenih Američkih Država je opasno, ali biti njihov prijatelj je kobno”.  

Posebno poglavlje u novokomponovanoj istoriji predstavlja relativizovanje otpora i borbe protiv nacističke okupacije u vreme Drugog svetskog rata. Zakonom donetim u Skupštini legalizovano je kvislinštvo predstavljanjem četnika najvećim borcima protiv nemačkih i italijanskih okupatora, bez obzira na činjenicu da su se oni pred kraj rata povlačili sa nemačkom vojskom sa grčkog fronta pod komandom generala fon Lera zajedno sa ustašama, nedićevcima, ljotićevcima i folksdojčerima ka Austriji. Gotovo svi narodni heroji su “izgubili” nazive ulica u srpskim gradovima, biste su im porušene ili pretopljene kao staro gvožđe, a istu sudbinu su doživele i ulice ruskih generala, koji su učestvovali u oslobađanju Beograda 1944. godine. Sa takvim teretom, objašnjavaju nam, ne možemo ući u evro-atlantske integracije. Ali smo zato u Novom Sadu dobili ulicu DŽona Lenona, osnivača rok grupe Bitls, a u Žitištu podigli spomenik bokseru Rokiju, imaginarnom filmskom liku, koga u nastavcima tumači Silvester Stalone. Jedva čekam da se ispred novog televizijskog tornja na Avali postavi tabla zahvalnosti Havijeru Solani, onom istom koji je naredio da se on 1999. godine sruši pod teretom NATO bombi.

Kultura je takođe reformisana prema NATO standardima. Probajte da od Ministarstva kulture dobijete sredstva za finansiranje filma, televizijske serije ili izdavanje knjige na koliko-toliko objektivne nacionalne teme, pogotovo o događajima iz najnovije istorije: razbijanja Jugoslavije i odbrane od NATO agresije. To bi u dobrom delu raspršilo unapred prihvaćenu sliku i “istinu“ stvorenu u studijima globalnih televizija poput CNN, BBC i Euro News. Ali, ako se radi o Srbima kao lošim momcima, psima rata i kriminalcima, dovoljno je da pokucate na vrata bilo koje ambasade zemalja članica NATO u Beogradu i mreže njihovih ispostava u vidu organizacija tzv. civilnog sektora. Oni će za vas izlobirati čak i neku prestižnu domaću ili inostranu nagradu na filmskim ili televizijskim festivalima. Ali zato naš Javni servis (nekadašnja TV Bastilja) uporno odbija da javnosti prikaže film „Težina lanaca“ Borisa Malagurskog.

Tako smo, putujući kroz istoriju i literaturu, od negdašnjeg tretiranja izdajnika kao najvećeg zla za narod i državu stigli do najbolje plaćenog zanimanja u proevropskoj Srbiji: zaštićeni svedok, ili svedok saradnik. Na ceni su kooperativni Srbi, spremni da nacionalnu pripadnost zamene za belu Šengen listu, a veru za večeru. Oprosti im Bože, i ako znaju šta rade!

Izdaja je uvek bila pojedinačni akt, ali je izgleda u današnjoj Srbiji podignuta na nivo državne politike. Kuda smo se zaputili i gde ćemo stići tako idući, samo Bog zna, ali se bojim da smo i njega izdali, ili nas je on sam ostavio.

Ima li izlaza?

Posle svega se postavlja pitanje ima li izlaza? Pred istom dilemom se pred izbijanje Prvog svetskog rata posle ultimatuma Srbiji od strane Austro-ugarske monarhije našao Nikola Pašić. Naime, članovi njegovog kabineta su ga zapitali: “Gospodine predsedniče, imamo li izlaza?”, na šta im je mudri Baja odgovorio: “Ima, ali mi nećemo da izlazimo”, objašnjavajući im da se problem ne rešava tako što se ostavi u sobi i izađe na vrata, već se sa njim bori i pobeđuje. Na svoj način ih je hrabrio govoreći im „Ne bojte se, dobro biti neće“ i „Spasa nam nema, propasti ne možemo“.

U savremenom svetu u vreme uspostavljanja globalnog sistema Novog svetskog poretka razvijene su tri moguće strategije otpora:                        

- strategija suprotstavljanja,

- strategija balansiranja i odvraćanja i

- strategija prilagođavanja i popuštanja.    

Prva strategija je rezervisana za zemlje koje raspolažu jakim vojnim resursima, uključujući nuklearne potencijale, poput Irana, Severne Koreje i Belorusije. U poslednje vreme se stvara snažno uporište antiglobalizma u Južnoj Americi na čelu sa Venecuelom, koja se zahvaljujući svom bogatstvu u nafti i gasu razvila u ekonomskog lidera kontinenta zajedno sa Brazilom i Čileom. Bez njihove pomoći narod Kube sigurno ne bi izdržao gotovo poluvekovne sankcije SAD-a.

Druga strategija je privilegija dve najmoćnije zemlje izvan globalističkog kruga: Ruske Federacije i Narodne republike Kine. Danas je već uspostavljen formalni savez država pod nazivom Briks, skraćenica početnih slova njihovih imena: Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika. U njima je skoncentrisana ogromna privredna i vojna snaga, a čine skoro dve trećine ukupnog svetskog stanovništva. 

Trećoj strategiji pribegavaju ekonomski i vojno slabe zemlje. Strategijom dobrovoljnog popuštanja koristile su se mnoge države nastale raspadom bivšeg SSSR-a i Jugoslavije. One su pale pod uticaj SAD i Evropske unije, jer su im ove pomagale finansijski tražeći od njih političke ustupke na principima štapa i šargarepe. Nametnuta strategija popuštanja i prilagođavanja se koristi u mnogim zemljama Afrike, Azije i Južne Amerike. Reč je o ekonomski siromašnim zemljama sa važnim geostrateškim položajem i mineralnim bogatstvom. Naša zemlja je slučaj kombinacije sve tri varijante ove strategije.

Akademik Matija Bećković u svojoj knjizi „Kosovo najskuplja srpska reč“ u izdanju „Glasa crkve“, Valjevo, 1989. godine, između ostalog, kaže: „Kad bismo to Kosovo izgubili, samo bismo dokazali da smo potomci onih koji su tamo izdali još 1389. godine. I još gore, izgubiti na kosovu nije isto što i izgubiti Kosovo“.

Lazareva kletva na Gazimestanu pred polazak u boj na Kosovu bi trebalo da odzvanja u svesti onih naših političara koji danas odlučuju o budućnosti Kosova i Metohije, jer se na njemu najjasnije vidi „ko je vera, a ko je nevera“.

Akademik Ljubomir Tadić je 1986. godine objavio knjigu sa upitnim naslovom „Da li je nacionalizam naša sudbina?“. Šta vi mislite, da li je izdaja naša nacionalna sudbina?