петак, 01. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Куда иде Србија

Како да се оженим?

PDF Штампа Ел. пошта
Владислав Ђорђевић   
субота, 18. новембар 2017.

Из године у годину расте број неожењених мушкараца. Како се они осећају? Какве су опште социјалне последице те чињенице? Овај оглед покушава да пружи одговоре на та питања.

Има много разлога зашто расте број неожењених младића, а један од њих је тај што девојке имају склоност да одлазе из малих места и села, а младићи да у њима остају неожењени и бездетни.

1. Сеоски егзодус

У антропологији већ дуже времена постоји сазнање да многи младићи остају неожењени и бездетни због одласка девојака у већа места. Непосредно после Другог светског рата тенденција је била да младићи из малих места и села одлазе да се школују у градове. Али сада је тенденција да на школовање у град одлазе двојке.

О тој појави етнолошкиња др Александра Павићевић из Етнографског института САНУ у књизи „На удару идеологија” (2006) пише: „Као да су нагло постали свесни тешког живота на селу, после Другог светског рата већина родитеља је желела да школује своју децу, управо да би их поштедела муке земљорадничког занимања. Првенствено су се школовала мушка деца, док је у новије време ова тенденција почела да узима супротан смер, са епилогом још погубнијим од раније праксе. Наиме, иако је школовање генерално стимулисало напуштање пољопривреде и села, у времену када су се примарно школовала мушка деца, рурални егзодус још није био у пуном јеку. Школовање се често сводило на стицање основног образовања, тако да је известан број ’школованих’ ипак остајао на селу. Школовање женске деце се међутим, у новије време јавља као неприкосновена обавеза родитеља, која се не завршава најнижим степеном образовања. Настављајући школовање у образовним установама другог и трећег степена, женска деца напуштају сеоску средину, дајући свој допринос поремећају старосне и полне структуре села.”[1]

Тачно је запажање др Александрe Павићевић да у „поремећају старосне и полне структуре села” има удела одлазак девојака на школовање у градове. То мишљење потврђују и њена емпиријска истраживања у селу Дубона.

2. CaseStudy: Дубона

У етнологији већ дуги низ година постоји сазнање да у малим местима и селима има више неожењених младића него неудатих девојака. Теренска испитивања др Александре Павићевић потврдила су ту тезу. Она је забележила да младићи у шумадијском селу Дубона поздрављају идеју да девојке иницирају удварање. Тим поводом ауторка примећује: „Овакво размишљање постаје посебно занимљиво када се узме у обзир опсервација сеоског пароха који, као један од разлога постојања великог броја неожењених момака у селу, наводи управо страх савремених младића од неуспеха при удварању. И заиста, у читавој области већ неколико деценија постоји феномен ’продужене адолесценције’, који се поглавито односи на мушку популацију између 25 и 40 година старости, у оквиру које се налази знатан број неожењених младића и људи. У време истраживања, у Дубони је било тридесетак оваквих случајева, а приближан број се наводи и за Влашку, Шепшин и Малу Иванчу. Број неудатих девојака је занемарљив, што сугерише да је овај проблем првенствено проистекао из бројчане диспропорције мушког и женског становништва одређених узрасних групација у селу. Ова диспропорција, међутим, не почива на ређем рађању женске, у односу на мушку децу, него на интензивнијим брачним и професионалним миграцијама женског становништва у последњих двадесетак година двадесетог века, које се првенствено могу везати за већ поменуту праксу чешћег школовања женске деце.”[2]

Емпиријска истраживања потврђују постојање већег броја неожењених мушкараца у малим местима и селима, као и тезу да је то првенствено последица одласка девојака у град.

3. Др Александра Павићевић и Рада Дрезгић

Радовима др Aлександре Павићевић може се веровати. Она је мериторни научни радник. Чини се да је она у свом општем идеолошком опредељењу конзервативна. И социолошкиња Рада Дрезгић је мериторна научна радница. Но, она је у свом општем идеолошком приступу либерална. Без обзира на идеолошке разлике, теренска истраживања обе научнице недвосмислено указују на то да у малим местима и селима постоји велики број неожењених мушкараца. Због те диспропорције младићи осећају страх од удварања. То потврђује и понашање младића у Горњој Добрњи.

4. Casestudy: Горња Добрња

Социолошкиња Рада Дрезгић је у студији „’Бела куга’ међу ’Србима’ ” (2010) описала понашање неожењених младића у селу Горња Добрња у склопу акције организације „Сеоски праг”. Циљ „Сеоског прага” био је да омогући неожењеним сеоским младићима да упознају девојке из Украјине. Рада Дрезгић је била очевидац тог сусрета. Оно што се догодило помало је изненадило и њу и организаторе. Забележила је: „Многе ствари су се окренуле наглавачке у односу на намере Сеоског прага.”[3] Прво изненађење је било то да је иницијатива долазила од жена. Оне су биле те које су се колу прикључиле, а затим се распршиле „по кафани, започињући разговоре и иницирајући контакте. Тиме су Украјинке вишеструко прекршиле локална правила лепог понашања и родних норми. Неприкладност (непримереност) женске иницијативе у хетеросексуалној комуникацији је свакако једна од њих. Ове жене које су биле доведене да би спасле руралну мушкост – за коју се веровало да је угрожена тиме што српске жене одбијају да се удају за сеоске момке – ту исту мушкост су на забави угрозиле али на супротан начин: оне су сеоским момцима одузеле привилегију бирања и иницирања контакта. Украјинке су одлучиле да бирају.”[4]

По мишљењу Раде Дрезгић, иницирање контакта од стране жена није добродошло у сеоској средини. Заправо, проблем није био у томе што су жене иницирале контакте, него у томе што су средовечни младићи утучени дугогодишњим самачким животом. Они нису имали самопоуздања. Њега су имали млади мушкарци. Ауторка бележи: „Средовечни сеоски момци пак показали су се доста пасивним и без иницијативе да упознају гошће. Млади момци, који нити су били примарна циљна група пројекта нити су били заинтересовани за женидбу, били су много активнији и отворенији за друштвена догађања која је организовао Сеоски праг. Средовечне момке чија је мушкост већ била угрожена надвладали су тако и млади момци и жене из Украјине.”[5]

Рада Дрезгић, либералних и феминистичких инклинација, за неуспех сусрета окривљује средовечне момке. По њој, њихова пасивност је крива за неуспех акције „Сеоског прага”. Запажање је тачно, али не даје одговор на примарно питање: откуд то да у селу Горња Добрња уопште има толико неожењених средовечних момака? Да је консултовала своју колегиницу Александру Павићевић било би јој јасно: девојке су имале боље изгледе да мигрирају у градове. Тај процес је условљен многим чиноциома, а један од њих је „хипергамија”.

5. „Хипергамија”

Антропологији је већ дуги низ година позната је појава под називом „хипергамија” (hypergamy). „Хипергамија” је универзална појава да девојке путем брачних (удадбених) веза на социоекономској лествици иду навише („хипер”). Разлог „хипергамије” лежи у биологији: у већој биолошкој вредности женске сексуалности, а тиме и потражње жена на брачном тржишту (marriage market). „Хипергамија” се очитује у томе да девојке путем удадбених веза лакше прелазе из мањих места у већа, тј. из нижег социоекономског статуса у виши. Осим биологије, „хипергамију” у последње време подстиче и феминистичка идеологија, која форсира запошљавање и школовање искључиво девојака.

6. Последице руралног егзодуса девојака

Одлазак девојака из малих места и села довео је до тога да младићи у малим местим и селима често остају без прилике да се ожене и оснују породице. Тај процес је довео и до тога да се повећао број девојака у градовима, а тиме и њиховог огорченог сексуалног и/или брачног такмичења. Отупљивање сексуалног морала у градовима последица је много чинилаца, а један од њих је и велика заступљеност девојака жељних „хипеегамије”.

7. Неожењени градски младићи

Проблем да се ожене имају и многи градски младићи. Разлога за то има много, али четири су најважнија.

Први је материјална неимаштина многих младића. Србија је држава која у Европи има најнижа лична примања, најниже минималне дохотке, а највећу стопу незапослености. Ти лоши економски показатељи делује депресивно на све. Ипак, делују емотивно негативније на мушкарце, него на жене. Мушкарци без посла обично се осећају анксиозно и депресивно. Њихово самопоуздање је уско везано за финансијско стање. Уколико имају новаца осећају се самопоуздано, а ако га немају осећају се несамопоуздано. И код жена постоји корелација између економског стања и самопоуздања, али она није тако чврста. Упркос свим социјалним променама које је донео феминизам још увек већина девојака очекује да младићи буду примарни финансијски стубови породица. Младићи то знају, па се они без новца осећају неуротично и депресивно.

Други разлог за повећање броја неожењених младића је законодавни оквир. Радикалнофеминистички закони, посебно Закон о спречавању насиља у породици, делују на психе младића депримирајуће. Ти закони су писани тако да се лако могу злоупотребити. Младићи могу и за најбезазленији коментар упућен девојкама бити оптужени за „сексуално узнемиравање”. Закони, као и пропаганда која их прати, психички кастрирају младиће и чине да се нерадо упуштају у удварање.

Трећи разлог су медији. У главнотоковским медијима – РТС, РТВ и Пинк – бројчано доминирају новинарке. Медији нису феминизовани само кадровски, него и идеолошки. Они шире идеологију „родне равноправности”, која погађа све мушкарце, а поготово оне неожењене. Медији подгревају незадовољство девојака тако што шире идеју да су оне „дискриминисане”, а младићи „привилеговани”. Далеко је то од реалности, али девојке под утицајем феминистичке пропаганде постају све незадовољније и огорченије.

Четврти разлог су институције. Неке институције, посебно судови и центри за социјални рад, постале су готово отворено антимушке. Многи мушкарци бију битку са овим институцијама борећи се за своја права приликом развода и/или старатељства над децом. Нису ретки мушкарци које државне институције шиканирају. Знајући то, све већи број младића одлучује да се не жени. А то је управо оно што идеолози „џендеризма” и прижељкују. У њиховој тајној агенди је управо растурање моногамног хетеросексуалног брака.

У целини узев, тешко економско стање многих младића, удружено са правним и пропагандним притисцима „џендеристичке” идеологије дестимулишу све већи број младића да се девојкама удварају.

8. „Мушкарци који иду својим путем”

Страх од удварања и финансијских последице евентуалног развода постао је већ светски проблем. У САД се формирао чак и покрет мушкараца који су одлучили да се девојкама не удварају. То су „Мушкараци који иду својим путем” (Меn Going Their Own Way). Код нас такaв покрет не постоји де јурe, али – како сугеришу бројни примери – он постоји де факто.

9. Последице пораста броја неожењених младића

Пораст броја неожењених и разведених мушкараца има вишеструко негативне последице. Најуочљивија последица пораста броја неожењених мушкараца је демографски пад. Како расте број неожењених мушкараца, тако се смањује број рођене деце. Како рад Раде Дрезгић и других истраживача сугеришу, пораст броја неожењених мушкараца у корелацији је се распрострањеношћу „беле куге”.

Пораст броја неожењених мушкараца одражава се и на погоршање менталног здравља. Наиме, неожењени мушкарци склони су депресији. Наравно, то је генерализација. Има много срећних самаца и много депресивних ожењених мушкараца. Упркос тим случајевима, општи тренд је тај да се неожењени мушкарци хронично осећају тужно и потиштено. То може да пређе у тешку депресију. Лоше расположење неки покушавају да ублаже алкохолизмом, али то обично само погорша стање. Неожењени мушкарци су склони и другим аутодеструктивним понашањима. Неки одлуче да депресију напросто окончају самоубиством.

Ниско самопоштовање неожењене младиће може да води и ка другим деструктивним понашањима. Да би своје стање поправили, неки се упуштају у криминал. Неретко их то доведе до затвора и тако лоше стање учини још горим.

Друштво са великим бројем самаца склоно је да буде друштво са малим бројем рођене деце, поготово оне у брачним везама, а великим бројем психопатолошких и социопатолошких појава: алкохолизма, самоубистава, криминала итд. За све је боље да неожењених мушкараца буде што мање.

10. Закључак

Стално расте проценат неожењених младића. Како показују теренска истраживања др Александре Павићевић и Раде Дрезгић у селима и малим местима има много неожењених младића, јер су девојке отишле у град да би се школовале, радиле и/или удале. Младићима из Млаих места и села не иде на руку закон „хипергамије”.

И велики број градских младића има проблем да се ожени. Разлога за то има много, али у корену свих њих лежи идеологија „родне равноправности”. Младићима је све теже да добију добро плаћен посао. Многи раде за мале плате, а многи су и незапослени. Без новца младићи имају мало изгледа да се ожене. Знајући то, многи се повлаче у себе и избегавају свако удварање.

Феминистички закони и пропаганда додатно отежавају младићима пут ка девојкама. Младићи се све више плаше удварања и то с добрим разлозима. Девојка која је школована и са добрим примањима не одлучје се лако за везу са младићем који није високог социјалног статуса. Младићи се плаше удварања не само зато што могу бити одбијени, него и зато што могу бити чак и тужени.

Младићи се све више устручавају од удварања. То је већ постао озбиљан социјални проблем. Није на изгледу поправљање економског стања младића, нити ублажавање радикалнофеминистичких закона и пропаганде, па се чини да ће број неожењених младића и даље расти, на жалост и тугу свих.

 

Библиографија

 

  1. Антонић, Слободан, „Искушења радикалног феминизма: моћ и границе друштвеног инжењеринга”, ЈП Службени гласник, Београд, 2011.

  2. Дрезгић, Рада, „’Бела куга’ међу ’Србима’: о нацији, роду и рађању на прелазу векова”, Институт за филозофију и друштвену теорију, И. П. „Албатрос плус”, Београд, 2010.

  3. Ђорђевић, Владислав, „Мит о патријархату: да ли су мушкарци дискриминисани?” Mеtaphysica, Београд, 2009.

  4. Милић, Анђелка, „Женски покрет на раскршћу миленијума: извештај о емпиријском истраживању у Србији и Црној Гори”, Одељење за социологију Филозофског факултета, Београд, 2002.

  5. Павићевић, Александра, „На удару идеoлогија: брак, породица и полни морал у Србији у другој половини XX века”, Етнографски институт САНУ, Београд, 2006.

  6. Павле, Патријарх српски, „Жена у Православној цркви”, Издавачки фонд Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2011.

  7. Спасић, Биљана С., „Зашто Срби нестају?”, 9. допуњено издање, издање аутора, Крагујевац, 2006.

  8. Стојановић, Јовица, „Страх од жена: феномен женске агресивности”, Чигоја штампа, Београд, 2012.

 


[1] Александра Павићевић, „На удару идеoлогија: брак, породица и полни морал у Србији у другој половини XX века”, Етнографски институт САНУ, Београд, 2006, стр. 68-69.

[2] Ibidem, стр. 275-276.

[3] Рада Дрезгић, „’Бела куга’ међу ’Србима’: о нацији, роду и рађању на прелазу векова”, Институт за филозофију и друштвену теорију, И. П. „Албатрос плус”, Београд, 2010. стр. 160.

[4] Ibidem, стр. 159-160.

[5] Ibidem, стр. 160.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер