Kako da se oženim?

Iz godine u godinu raste broj neoženjenih muškaraca. Kako se oni osećaju? Kakve su opšte socijalne posledice te činjenice? Ovaj ogled pokušava da pruži odgovore na ta pitanja.

1. Seoski egzodus

U antropologiji već duže vremena postoji saznanje da mnogi mladići ostaju neoženjeni i bezdetni zbog odlaska devojaka u veća mesta. Neposredno posle Drugog svetskog rata tendencija je bila da mladići iz malih mesta i sela odlaze da se školuju u gradove. Ali sada je tendencija da na školovanje u grad odlaze dvojke.

O toj pojavi etnološkinja dr Aleksandra Pavićević iz Etnografskog instituta SANU u knjizi „Na udaru ideologija” (2006) piše: „Kao da su naglo postali svesni teškog života na selu, posle Drugog svetskog rata većina roditelja je želela da školuje svoju decu, upravo da bi ih poštedela muke zemljoradničkog zanimanja. Prvenstveno su se školovala muška deca, dok je u novije vreme ova tendencija počela da uzima suprotan smer, sa epilogom još pogubnijim od ranije prakse. Naime, iako je školovanje generalno stimulisalo napuštanje poljoprivrede i sela, u vremenu kada su se primarno školovala muška deca, ruralni egzodus još nije bio u punom jeku. Školovanje se često svodilo na sticanje osnovnog obrazovanja, tako da je izvestan broj ’školovanih’ ipak ostajao na selu. Školovanje ženske dece se međutim, u novije vreme javlja kao neprikosnovena obaveza roditelja, koja se ne završava najnižim stepenom obrazovanja. Nastavljajući školovanje u obrazovnim ustanovama drugog i trećeg stepena, ženska deca napuštaju seosku sredinu, dajući svoj doprinos poremećaju starosne i polne strukture sela.”^[1]

Tačno je zapažanje dr Aleksandre Pavićević da u „poremećaju starosne i polne strukture sela” ima udela odlazak devojaka na školovanje u gradove. To mišljenje potvrđuju i njena empirijska istraživanja u selu Dubona.

2. CaseStudy: Dubona

U etnologiji već dugi niz godina postoji saznanje da u malim mestima i selima ima više neoženjenih mladića nego neudatih devojaka. Terenska ispitivanja dr Aleksandre Pavićević potvrdila su tu tezu. Ona je zabeležila da mladići u šumadijskom selu Dubona pozdravljaju ideju da devojke iniciraju udvaranje. Tim povodom autorka primećuje: „Ovakvo razmišljanje postaje posebno zanimljivo kada se uzme u obzir opservacija seoskog paroha koji, kao jedan od razloga postojanja velikog broja neoženjenih momaka u selu, navodi upravo strah savremenih mladića od neuspeha pri udvaranju. I zaista, u čitavoj oblasti već nekoliko decenija postoji fenomen ’produžene adolescencije’, koji se poglavito odnosi na mušku populaciju između 25 i 40 godina starosti, u okviru koje se nalazi znatan broj neoženjenih mladića i ljudi. U vreme istraživanja, u Duboni je bilo tridesetak ovakvih slučajeva, a približan broj se navodi i za Vlašku, Šepšin i Malu Ivanču. Broj neudatih devojaka je zanemarljiv, što sugeriše da je ovaj problem prvenstveno proistekao iz brojčane disproporcije muškog i ženskog stanovništva određenih uzrasnih grupacija u selu. Ova disproporcija, međutim, ne počiva na ređem rađanju ženske, u odnosu na mušku decu, nego na intenzivnijim bračnim i profesionalnim migracijama ženskog stanovništva u poslednjih dvadesetak godina dvadesetog veka, koje se prvenstveno mogu vezati za već pomenutu praksu češćeg školovanja ženske dece.”^[2]

Empirijska istraživanja potvrđuju postojanje većeg broja neoženjenih muškaraca u malim mestima i selima, kao i tezu da je to prvenstveno posledica odlaska devojaka u grad.

3. Dr Aleksandra Pavićević i Rada Drezgić

Radovima dr Aleksandre Pavićević može se verovati. Ona je meritorni naučni radnik. Čini se da je ona u svom opštem ideološkom opredeljenju konzervativna. I sociološkinja Rada Drezgić je meritorna naučna radnica. No, ona je u svom opštem ideološkom pristupu liberalna. Bez obzira na ideološke razlike, terenska istraživanja obe naučnice nedvosmisleno ukazuju na to da u malim mestima i selima postoji veliki broj neoženjenih muškaraca. Zbog te disproporcije mladići osećaju strah od udvaranja. To potvrđuje i ponašanje mladića u Gornjoj Dobrnji.

4. Casestudy: Gornja Dobrnja

Sociološkinja Rada Drezgić je u studiji „’Bela kuga’ među ’Srbima’ ” (2010) opisala ponašanje neoženjenih mladića u selu Gornja Dobrnja u sklopu akcije organizacije „Seoski prag”. Cilj „Seoskog praga” bio je da omogući neoženjenim seoskim mladićima da upoznaju devojke iz Ukrajine. Rada Drezgić je bila očevidac tog susreta. Ono što se dogodilo pomalo je iznenadilo i nju i organizatore. Zabeležila je: „Mnoge stvari su se okrenule naglavačke u odnosu na namere Seoskog praga.”^[3] Prvo iznenađenje je bilo to da je inicijativa dolazila od žena. One su bile te koje su se kolu priključile, a zatim se raspršile „po kafani, započinjući razgovore i inicirajući kontakte. Time su Ukrajinke višestruko prekršile lokalna pravila lepog ponašanja i rodnih normi. Neprikladnost (neprimerenost) ženske inicijative u heteroseksualnoj komunikaciji je svakako jedna od njih. Ove žene koje su bile dovedene da bi spasle ruralnu muškost – za koju se verovalo da je ugrožena time što srpske žene odbijaju da se udaju za seoske momke – tu istu muškost su na zabavi ugrozile ali na suprotan način: one su seoskim momcima oduzele privilegiju biranja i iniciranja kontakta. Ukrajinke su odlučile da biraju.”^[4]

Po mišljenju Rade Drezgić, iniciranje kontakta od strane žena nije dobrodošlo u seoskoj sredini. Zapravo, problem nije bio u tome što su žene inicirale kontakte, nego u tome što su sredovečni mladići utučeni dugogodišnjim samačkim životom. Oni nisu imali samopouzdanja. Njega su imali mladi muškarci. Autorka beleži: „Sredovečni seoski momci pak pokazali su se dosta pasivnim i bez inicijative da upoznaju gošće. Mladi momci, koji niti su bili primarna ciljna grupa projekta niti su bili zainteresovani za ženidbu, bili su mnogo aktivniji i otvoreniji za društvena događanja koja je organizovao Seoski prag. Sredovečne momke čija je muškost već bila ugrožena nadvladali su tako i mladi momci i žene iz Ukrajine.”^[5]

Rada Drezgić, liberalnih i feminističkih inklinacija, za neuspeh susreta okrivljuje sredovečne momke. Po njoj, njihova pasivnost je kriva za neuspeh akcije „Seoskog praga”. Zapažanje je tačno, ali ne daje odgovor na primarno pitanje: otkud to da u selu Gornja Dobrnja uopšte ima toliko neoženjenih sredovečnih momaka? Da je konsultovala svoju koleginicu Aleksandru Pavićević bilo bi joj jasno: devojke su imale bolje izglede da migriraju u gradove. Taj proces je uslovljen mnogim činocioma, a jedan od njih je „hipergamija”.

5. „Hipergamija”

Antropologiji je već dugi niz godina poznata je pojava pod nazivom „hipergamija” (hypergamy). „Hipergamija” je univerzalna pojava da devojke putem bračnih (udadbenih) veza na socioekonomskoj lestvici idu naviše („hiper”). Razlog „hipergamije” leži u biologiji: u većoj biološkoj vrednosti ženske seksualnosti, a time i potražnje žena na bračnom tržištu (marriage market). „Hipergamija” se očituje u tome da devojke putem udadbenih veza lakše prelaze iz manjih mesta u veća, tj. iz nižeg socioekonomskog statusa u viši. Osim biologije, „hipergamiju” u poslednje vreme podstiče i feministička ideologija, koja forsira zapošljavanje i školovanje isključivo devojaka.

6. Posledice ruralnog egzodusa devojaka

Odlazak devojaka iz malih mesta i sela doveo je do toga da mladići u malim mestim i selima često ostaju bez prilike da se ožene i osnuju porodice. Taj proces je doveo i do toga da se povećao broj devojaka u gradovima, a time i njihovog ogorčenog seksualnog i/ili bračnog takmičenja. Otupljivanje seksualnog morala u gradovima posledica je mnogo činilaca, a jedan od njih je i velika zastupljenost devojaka željnih „hipeegamije”.

7. Neoženjeni gradski mladići

Problem da se ožene imaju i mnogi gradski mladići. Razloga za to ima mnogo, ali četiri su najvažnija.

Prvi je materijalna neimaština mnogih mladića. Srbija je država koja u Evropi ima najniža lična primanja, najniže minimalne dohotke, a najveću stopu nezaposlenosti. Ti loši ekonomski pokazatelji deluje depresivno na sve. Ipak, deluju emotivno negativnije na muškarce, nego na žene. Muškarci bez posla obično se osećaju anksiozno i depresivno. Njihovo samopouzdanje je usko vezano za finansijsko stanje. Ukoliko imaju novaca osećaju se samopouzdano, a ako ga nemaju osećaju se nesamopouzdano. I kod žena postoji korelacija između ekonomskog stanja i samopouzdanja, ali ona nije tako čvrsta. Uprkos svim socijalnim promenama koje je doneo feminizam još uvek većina devojaka očekuje da mladići budu primarni finansijski stubovi porodica. Mladići to znaju, pa se oni bez novca osećaju neurotično i depresivno.

Drugi razlog za povećanje broja neoženjenih mladića je zakonodavni okvir. Radikalnofeministički zakoni, posebno Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, deluju na psihe mladića deprimirajuće. Ti zakoni su pisani tako da se lako mogu zloupotrebiti. Mladići mogu i za najbezazleniji komentar upućen devojkama biti optuženi za „seksualno uznemiravanje”. Zakoni, kao i propaganda koja ih prati, psihički kastriraju mladiće i čine da se nerado upuštaju u udvaranje.

Treći razlog su mediji. U glavnotokovskim medijima – RTS, RTV i Pink – brojčano dominiraju novinarke. Mediji nisu feminizovani samo kadrovski, nego i ideološki. Oni šire ideologiju „rodne ravnopravnosti”, koja pogađa sve muškarce, a pogotovo one neoženjene. Mediji podgrevaju nezadovoljstvo devojaka tako što šire ideju da su one „diskriminisane”, a mladići „privilegovani”. Daleko je to od realnosti, ali devojke pod uticajem feminističke propagande postaju sve nezadovoljnije i ogorčenije.

Četvrti razlog su institucije. Neke institucije, posebno sudovi i centri za socijalni rad, postale su gotovo otvoreno antimuške. Mnogi muškarci biju bitku sa ovim institucijama boreći se za svoja prava prilikom razvoda i/ili starateljstva nad decom. Nisu retki muškarci koje državne institucije šikaniraju. Znajući to, sve veći broj mladića odlučuje da se ne ženi. A to je upravo ono što ideolozi „dženderizma” i priželjkuju. U njihovoj tajnoj agendi je upravo rasturanje monogamnog heteroseksualnog braka.

U celini uzev, teško ekonomsko stanje mnogih mladića, udruženo sa pravnim i propagandnim pritiscima „dženderističke” ideologije destimulišu sve veći broj mladića da se devojkama udvaraju.

8. „Muškarci koji idu svojim putem”

Strah od udvaranja i finansijskih posledice eventualnog razvoda postao je već svetski problem. U SAD se formirao čak i pokret muškaraca koji su odlučili da se devojkama ne udvaraju. To su „Muškaraci koji idu svojim putem” (Men Going Their Own Way). Kod nas takav pokret ne postoji de jure, ali – kako sugerišu brojni primeri – on postoji de fakto.

9. Posledice porasta broja neoženjenih mladića

Porast broja neoženjenih i razvedenih muškaraca ima višestruko negativne posledice. Najuočljivija posledica porasta broja neoženjenih muškaraca je demografski pad. Kako raste broj neoženjenih muškaraca, tako se smanjuje broj rođene dece. Kako rad Rade Drezgić i drugih istraživača sugerišu, porast broja neoženjenih muškaraca u korelaciji je se rasprostranjenošću „bele kuge”.

Porast broja neoženjenih muškaraca odražava se i na pogoršanje mentalnog zdravlja. Naime, neoženjeni muškarci skloni su depresiji. Naravno, to je generalizacija. Ima mnogo srećnih samaca i mnogo depresivnih oženjenih muškaraca. Uprkos tim slučajevima, opšti trend je taj da se neoženjeni muškarci hronično osećaju tužno i potišteno. To može da pređe u tešku depresiju. Loše raspoloženje neki pokušavaju da ublaže alkoholizmom, ali to obično samo pogorša stanje. Neoženjeni muškarci su skloni i drugim autodestruktivnim ponašanjima. Neki odluče da depresiju naprosto okončaju samoubistvom.

Nisko samopoštovanje neoženjene mladiće može da vodi i ka drugim destruktivnim ponašanjima. Da bi svoje stanje popravili, neki se upuštaju u kriminal. Neretko ih to dovede do zatvora i tako loše stanje učini još gorim.

Društvo sa velikim brojem samaca sklono je da bude društvo sa malim brojem rođene dece, pogotovo one u bračnim vezama, a velikim brojem psihopatoloških i sociopatoloških pojava: alkoholizma, samoubistava, kriminala itd. Za sve je bolje da neoženjenih muškaraca bude što manje.

10. Zaključak

Stalno raste procenat neoženjenih mladića. Kako pokazuju terenska istraživanja dr Aleksandre Pavićević i Rade Drezgić u selima i malim mestima ima mnogo neoženjenih mladića, jer su devojke otišle u grad da bi se školovale, radile i/ili udale. Mladićima iz Mlaih mesta i sela ne ide na ruku zakon „hipergamije”.

I veliki broj gradskih mladića ima problem da se oženi. Razloga za to ima mnogo, ali u korenu svih njih leži ideologija „rodne ravnopravnosti”. Mladićima je sve teže da dobiju dobro plaćen posao. Mnogi rade za male plate, a mnogi su i nezaposleni. Bez novca mladići imaju malo izgleda da se ožene. Znajući to, mnogi se povlače u sebe i izbegavaju svako udvaranje.

Feministički zakoni i propaganda dodatno otežavaju mladićima put ka devojkama. Mladići se sve više plaše udvaranja i to s dobrim razlozima. Devojka koja je školovana i sa dobrim primanjima ne odlučje se lako za vezu sa mladićem koji nije visokog socijalnog statusa. Mladići se plaše udvaranja ne samo zato što mogu biti odbijeni, nego i zato što mogu biti čak i tuženi.

Mladići se sve više ustručavaju od udvaranja. To je već postao ozbiljan socijalni problem. Nije na izgledu popravljanje ekonomskog stanja mladića, niti ublažavanje radikalnofeminističkih zakona i propagande, pa se čini da će broj neoženjenih mladića i dalje rasti, na žalost i tugu svih.

Bibliografija

1. Antonić, Slobodan, „Iskušenja radikalnog feminizma: moć i granice društvenog inženjeringa”, JP Službeni glasnik, Beograd, 2011.

2. Drezgić, Rada, „’Bela kuga’ među ’Srbima’: o naciji, rodu i rađanju na prelazu vekova”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, I. P. „Albatros plus”, Beograd, 2010.

3. Đorđević, Vladislav, „Mit o patrijarhatu: da li su muškarci diskriminisani?” Metaphysica, Beograd, 2009.

4. Milić, Anđelka, „Ženski pokret na raskršću milenijuma: izveštaj o empirijskom istraživanju u Srbiji i Crnoj Gori”, Odeljenje za sociologiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 2002.

5. Pavićević, Aleksandra, „Na udaru ideologija: brak, porodica i polni moral u Srbiji u drugoj polovini XX veka”, Etnografski institut SANU, Beograd, 2006.

6. Pavle, Patrijarh srpski, „Žena u Pravoslavnoj crkvi”, Izdavački fond Srpske pravoslavne crkve Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, Beograd, 2011.

7. Spasić, Biljana S., „Zašto Srbi nestaju?”, 9. dopunjeno izdanje, izdanje autora, Kragujevac, 2006.

8. Stojanović, Jovica, „Strah od žena: fenomen ženske agresivnosti”, Čigoja štampa, Beograd, 2012.