Криза људи и ментална „револуција“

Читам већ месецима о напорима за опоравак светске економије, борби против кризе, незапослености, и о свему осталог што тишти безмало целу планету... И чудим се људској наивности и инерцији, као и спремности да поверују у нешто што им даје оправдање за пасивност. Јер - надати се да ће се болест излечити оним што је болест изазвало, како се то зове?

Да се светска економија поново "захукће" тако што ћемо сви наставити по старом? Опет хиперпродукција непотребних ствари, праћена хиперпотрошњом? Да се повећа запосленост у свету који технологијом иде ка томе да у производним процесима људе све више замењују машине, јер је њ.к.в. "Профит" једино што је битно?

Да ће они који су кризу изазвали неконтролисаном похлепом и хистеричним грабежом сада да престану и да се промене? Да ће банке, које су изазвале финансијску кризу, да престану да исплаћују саме себи сумануте бонусе којима су крах и изазвале, а несавесни постати савесни? Колико глуп човек мора да буде да би се на то упецао?

Не много. У ствари, треба да буде само подложан манипулацији, а то је, по поодавно обављеним научним истраживањима, и то врло озбиљним и провереним - неких 87% људи (безпоговорно веровање у званичне информације). Једном сам негде и о томе нешто говорио, и не бих даље о томе, само дајем податак, тако да се људи не осећају лошије него што треба да се осећају тако преварени. То је људска природа, такви се рађамо.

С тим у вези, ево и једне тврдње; нема ништа од "опоравка".  То јест, има, али не на начин какав "осмишљавају" светски лидери, ови актуелни; једино што они осмишљавају је како да се одржи "статус кво" и да се не преиспитује одговорност за актуелно стање, јер би таква истрага показала да су многи од њих, по историјским искуствима, за стрељање. Груб израз? Јесте, али кад схватиш како се довде дошло, ништа друго ми и не пада на памет; признајте, ни вама...

Још Библија говори о томе (Исусове речи- лакше је камили...), а сви политички, национални и државни преврати, помаци у друштвеном и сваком другом смислу прављени су на тај данас "презрен" начин, политички некоректан...

Капитализам, какав је данас, јесте у свој својој "светлости и величини", и без икакве сумње оно што он природно јесте; надати се да ће он одступити од своје природе и постати нешто што није - има своје име и зове се заблуда. Прича о вучјој ћуди...

Е сад, неки ће рећи да ја позивам на револуцију, да призивам устанак, да сам неки агитпроп и слично. Јесам ли ја то?  Ма, јок... Ја са стране само посматрам тај свет...

Не видим ја да људи виде ово што ја видим, а видим да би многи да им то неко други обави, док они иду на митинге, згражавају се на "хулигане" који полупају амбасаде, излоге, мажњавају патике и телефоне, што по Београду, што Лондону или Лос Анђелесу; тако да Београд јесте свет, обистинила се, ето, бар једна од парола ДОС, некада, тако давно...

Још увек се радије надамо да ће нас свет, овакав какав је, пригрлити као своје, него да прихватимо чињеницу да смо пригрљени онолико колико им профита дајемо. Не сви; већина. Тај проценат је такав и толики, да би само будала покушала да то, што јесмо, поведе у неку "борбу за ослобођење", или шта год било то, што би сви, али- џабе, без да мрднемо даље од екрана и из куће (све празније). На све стране- наде; нигде хтења.

Сад чекамо да нас од ЕУ спасе ЕАУ; да се са једне пресахле сисе пребацимо на другу, неисисану. Постали смо лењи, страшљиви, прорачунати, кукавни. Постали смо свет; онда је некако и праведно да пропаднемо са њим, зар не? Коме, пак, није до пропасти, можда би, за почетак, могао да почне да мисли и да сумња. Тако се тренира храброст, то је почетак делања.

На многим сајтовима има премудрих дискусија, размишљања, идеја, предлога. Но, нема ко да то и спроведе у дело. Јер, за дело треба нешто друго, од чега се данас мудрост дистанцирала. Признајем, и ја сам мудар, барем сам постао. Негде, успут, изгубио сам илузију, неопходну за дело, ону илузију да је вредно да за непознате људе, за које нам рекоше да су наши, вреди толико ризиковати.

Некад је било лакше, то стоји; обичан, прост свет је био већина, склона да наивно пође за тобом, ако му се твоја прича учини истинитом. Није било оволико мудраца, и све је било много једноставније.

Лопов је био лопов; данас је контроверзни бизнисмен, док год га не осуде. Крађа је била крађа, док год се не установи да је у питању ипак противправно присвајање. Издајник је био издајник, курва - курва, и тако редом. Јасан вам је концепт.

По савременој светској филозофији, више не постоји само једна истина, јер и полуистина полаже право на такав третман, има своја, макар и мањинска права. Тако да је Куросава, са својим „Рашомоном“, био и визионар, који је још тада, мислим '60. године прошлог века, предвидео будућност, дао инструкције како се може један исти догађај видети из неколико углова, само ако се прећути неколико детаља, који „можда“ и нису тако битни за причу...

Уосталом, да ли нам је данас, макар и просечно, горе него што нам је било пре 50 година, на пример? Па није. Јер, тада, рецимо, нисмо имали струју и воду, о канализацији да и не говоримо. Данас све то имамо; можда не и да платимо рачун за то, али имамо. Нико нас „не бије по ушима“ да то и користимо, зар не?

Аутомобил је тада био реткост; имали су га само врло имућни. Данас свака „шуша“, што би рекао народ. Цена хране и тада је односила велики део прихода, гардероба, намештај; телевизор је био реално скупљи бар 10 пута, као техничка новотарија.

Шта је онда проблем? Ја бих рекао- људи. Променили су се, размазили, пригрлили потрошачки концепт као нешто што је природно право сваког, а нарочито- сопствено право. Цео век траје прича о правима, која је заглушила све друге; и ону о дужностима,  својој сестри- близнакињи, која је њен одраз у огледалу, и о устројству, расподели, правди и ограничењима.

Једина револуција на коју позивам је револуција у нама самима (и никако не бркајте овај мој позив са оним Тадићевим или Вучићевим- овај је позив у сасвим супротном правцу). Ту ће се водити одсудна битка. Ту ће да се добије или изгуби рат за боље сутра, ако га уопште има, јер, неки су спремни да то онемогуће на сваки начин.  Многи ће „погинути“ у тој борби, то јест изгубиће себе оваквог, жртвујући га за магловиту идеју о себи у неком другачијем свету, у коме је тешко- као, у осталом, после сваке револуције.  Видим да се нервирате, са питањем на памети - шта, забога, трабуња овај?

У Србији данас не ради се ни упола како се радило кад је овај народ опорављао и себе и државу после неколико ратова и полома, какве су само срећни (неки би рекли и најгори) преживели, а реално се, са тако мало рада, живи бољим стандардом него у много бољим периодима. Како?

На кредит. Зајмови, задуживања, трошење незарађеног. Тако се губе имања, куће, посао, остаје се без ичега. То плаћамо банковним картицама, лизингом за стан, ауто, јер још имамо некакав посао. Тенденције које се последњих година појављују указују на то да је распад тог система све ближи, и да обим последица тог распада нико не зна; видимо да то „пуца“ свуда по свету, и надати се да ће овде опстати прилично је непокривена нада.

Шта учинити онда? Како се понашати? Постоји ли решење, излаз, начин? Постоји. Но, питање је да ли су данашњи људи кадри да то и спроведу, и постоје ли, уопште, такви? Јер, као и у свакој „револуцији“, то захтева велике и бројне жртве, дисциплину и одрицања; једино се не би гинуло, осим од рада, али и то у  преносном смислу.

Кључна ствар је одустати од идеје о појединцу, о себи као субјекту. Ко год себе доживљава као важнијег од других, које и не познаје губио је време читајући овај текст, па му предлажем да овде одустане, као непријатељ те револуције јер није спреман за њу, осим као „пета колона“, а то је врло опасно. Суштина је у томе.

Из кризе се излази хомогенизацијом, заједничким напором; то је борба, а борба захтева одрицања. Ко на жртве није спреман, нема шта да тражи у тој борби.