Kriza ljudi i mentalna „revolucija“

Čitam već mesecima o naporima za oporavak svetske ekonomije, borbi protiv krize, nezaposlenosti, i o svemu ostalog što tišti bezmalo celu planetu... I čudim se ljudskoj naivnosti i inerciji, kao i spremnosti da poveruju u nešto što im daje opravdanje za pasivnost. Jer - nadati se da će se bolest izlečiti onim što je bolest izazvalo, kako se to zove?

Da se svetska ekonomija ponovo "zahukće" tako što ćemo svi nastaviti po starom? Opet hiperprodukcija nepotrebnih stvari, praćena hiperpotrošnjom? Da se poveća zaposlenost u svetu koji tehnologijom ide ka tome da u proizvodnim procesima ljude sve više zamenjuju mašine, jer je nj.k.v. "Profit" jedino što je bitno?

Da će oni koji su krizu izazvali nekontrolisanom pohlepom i histeričnim grabežom sada da prestanu i da se promene? Da će banke, koje su izazvale finansijsku krizu, da prestanu da isplaćuju same sebi sumanute bonuse kojima su krah i izazvale, a nesavesni postati savesni? Koliko glup čovek mora da bude da bi se na to upecao?

Ne mnogo. U stvari, treba da bude samo podložan manipulaciji, a to je, po poodavno obavljenim naučnim istraživanjima, i to vrlo ozbiljnim i proverenim - nekih 87% ljudi (bezpogovorno verovanje u zvanične informacije). Jednom sam negde i o tome nešto govorio, i ne bih dalje o tome, samo dajem podatak, tako da se ljudi ne osećaju lošije nego što treba da se osećaju tako prevareni. To je ljudska priroda, takvi se rađamo.

S tim u vezi, evo i jedne tvrdnje; nema ništa od "oporavka".  To jest, ima, ali ne na način kakav "osmišljavaju" svetski lideri, ovi aktuelni; jedino što oni osmišljavaju je kako da se održi "status kvo" i da se ne preispituje odgovornost za aktuelno stanje, jer bi takva istraga pokazala da su mnogi od njih, po istorijskim iskustvima, za streljanje. Grub izraz? Jeste, ali kad shvatiš kako se dovde došlo, ništa drugo mi i ne pada na pamet; priznajte, ni vama...

Još Biblija govori o tome (Isusove reči- lakše je kamili...), a svi politički, nacionalni i državni prevrati, pomaci u društvenom i svakom drugom smislu pravljeni su na taj danas "prezren" način, politički nekorektan...

Kapitalizam, kakav je danas, jeste u svoj svojoj "svetlosti i veličini", i bez ikakve sumnje ono što on prirodno jeste; nadati se da će on odstupiti od svoje prirode i postati nešto što nije - ima svoje ime i zove se zabluda. Priča o vučjoj ćudi...

E sad, neki će reći da ja pozivam na revoluciju, da prizivam ustanak, da sam neki agitprop i slično. Jesam li ja to?  Ma, jok... Ja sa strane samo posmatram taj svet...

Ne vidim ja da ljudi vide ovo što ja vidim, a vidim da bi mnogi da im to neko drugi obavi, dok oni idu na mitinge, zgražavaju se na "huligane" koji polupaju ambasade, izloge, mažnjavaju patike i telefone, što po Beogradu, što Londonu ili Los Anđelesu; tako da Beograd jeste svet, obistinila se, eto, bar jedna od parola DOS, nekada, tako davno...

Još uvek se radije nadamo da će nas svet, ovakav kakav je, prigrliti kao svoje, nego da prihvatimo činjenicu da smo prigrljeni onoliko koliko im profita dajemo. Ne svi; većina. Taj procenat je takav i toliki, da bi samo budala pokušala da to, što jesmo, povede u neku "borbu za oslobođenje", ili šta god bilo to, što bi svi, ali- džabe, bez da mrdnemo dalje od ekrana i iz kuće (sve praznije). Na sve strane- nade; nigde htenja.

Sad čekamo da nas od EU spase EAU; da se sa jedne presahle sise prebacimo na drugu, neisisanu. Postali smo lenji, strašljivi, proračunati, kukavni. Postali smo svet; onda je nekako i pravedno da propadnemo sa njim, zar ne? Kome, pak, nije do propasti, možda bi, za početak, mogao da počne da misli i da sumnja. Tako se trenira hrabrost, to je početak delanja.

Na mnogim sajtovima ima premudrih diskusija, razmišljanja, ideja, predloga. No, nema ko da to i sprovede u delo. Jer, za delo treba nešto drugo, od čega se danas mudrost distancirala. Priznajem, i ja sam mudar, barem sam postao. Negde, usput, izgubio sam iluziju, neophodnu za delo, onu iluziju da je vredno da za nepoznate ljude, za koje nam rekoše da su naši, vredi toliko rizikovati.

Nekad je bilo lakše, to stoji; običan, prost svet je bio većina, sklona da naivno pođe za tobom, ako mu se tvoja priča učini istinitom. Nije bilo ovoliko mudraca, i sve je bilo mnogo jednostavnije.

Lopov je bio lopov; danas je kontroverzni biznismen, dok god ga ne osude. Krađa je bila krađa, dok god se ne ustanovi da je u pitanju ipak protivpravno prisvajanje. Izdajnik je bio izdajnik, kurva - kurva, i tako redom. Jasan vam je koncept.

Po savremenoj svetskoj filozofiji, više ne postoji samo jedna istina, jer i poluistina polaže pravo na takav tretman, ima svoja, makar i manjinska prava. Tako da je Kurosava, sa svojim „Rašomonom“, bio i vizionar, koji je još tada, mislim '60. godine prošlog veka, predvideo budućnost, dao instrukcije kako se može jedan isti događaj videti iz nekoliko uglova, samo ako se prećuti nekoliko detalja, koji „možda“ i nisu tako bitni za priču...

Uostalom, da li nam je danas, makar i prosečno, gore nego što nam je bilo pre 50 godina, na primer? Pa nije. Jer, tada, recimo, nismo imali struju i vodu, o kanalizaciji da i ne govorimo. Danas sve to imamo; možda ne i da platimo račun za to, ali imamo. Niko nas „ne bije po ušima“ da to i koristimo, zar ne?

Automobil je tada bio retkost; imali su ga samo vrlo imućni. Danas svaka „šuša“, što bi rekao narod. Cena hrane i tada je odnosila veliki deo prihoda, garderoba, nameštaj; televizor je bio realno skuplji bar 10 puta, kao tehnička novotarija.

Šta je onda problem? Ja bih rekao- ljudi. Promenili su se, razmazili, prigrlili potrošački koncept kao nešto što je prirodno pravo svakog, a naročito- sopstveno pravo. Ceo vek traje priča o pravima, koja je zaglušila sve druge; i onu o dužnostima,  svojoj sestri- bliznakinji, koja je njen odraz u ogledalu, i o ustrojstvu, raspodeli, pravdi i ograničenjima.

Jedina revolucija na koju pozivam je revolucija u nama samima (i nikako ne brkajte ovaj moj poziv sa onim Tadićevim ili Vučićevim- ovaj je poziv u sasvim suprotnom pravcu). Tu će se voditi odsudna bitka. Tu će da se dobije ili izgubi rat za bolje sutra, ako ga uopšte ima, jer, neki su spremni da to onemoguće na svaki način.  Mnogi će „poginuti“ u toj borbi, to jest izgubiće sebe ovakvog, žrtvujući ga za maglovitu ideju o sebi u nekom drugačijem svetu, u kome je teško- kao, u ostalom, posle svake revolucije.  Vidim da se nervirate, sa pitanjem na pameti - šta, zaboga, trabunja ovaj?

U Srbiji danas ne radi se ni upola kako se radilo kad je ovaj narod oporavljao i sebe i državu posle nekoliko ratova i poloma, kakve su samo srećni (neki bi rekli i najgori) preživeli, a realno se, sa tako malo rada, živi boljim standardom nego u mnogo boljim periodima. Kako?

Na kredit. Zajmovi, zaduživanja, trošenje nezarađenog. Tako se gube imanja, kuće, posao, ostaje se bez ičega. To plaćamo bankovnim karticama, lizingom za stan, auto, jer još imamo nekakav posao. Tendencije koje se poslednjih godina pojavljuju ukazuju na to da je raspad tog sistema sve bliži, i da obim posledica tog raspada niko ne zna; vidimo da to „puca“ svuda po svetu, i nadati se da će ovde opstati prilično je nepokrivena nada.

Šta učiniti onda? Kako se ponašati? Postoji li rešenje, izlaz, način? Postoji. No, pitanje je da li su današnji ljudi kadri da to i sprovedu, i postoje li, uopšte, takvi? Jer, kao i u svakoj „revoluciji“, to zahteva velike i brojne žrtve, disciplinu i odricanja; jedino se ne bi ginulo, osim od rada, ali i to u  prenosnom smislu.

Ključna stvar je odustati od ideje o pojedincu, o sebi kao subjektu. Ko god sebe doživljava kao važnijeg od drugih, koje i ne poznaje gubio je vreme čitajući ovaj tekst, pa mu predlažem da ovde odustane, kao neprijatelj te revolucije jer nije spreman za nju, osim kao „peta kolona“, a to je vrlo opasno. Suština je u tome.

Iz krize se izlazi homogenizacijom, zajedničkim naporom; to je borba, a borba zahteva odricanja. Ko na žrtve nije spreman, nema šta da traži u toj borbi.